Dvadeset godina kasnije

1
127
Foto: Peščanik

Idiot iz vlade kaže: Koridor 10 nikada nije bio blokiran – ni za vreme sankcija, ni za vreme bombardovanja, ni 5. oktobra. Pa još naglašava: da li to ovi ljudi [misli na demonstrante što su u subotu zatvorili auto-put kod Centra Sava – prim. D.I.] znaju? I dodaje: blokiranje Koridora je udarac na kredibilitet Srbije. Naravno, to što idiot kaže nije merodavno ni za šta. Pitanje je čak da li namerno laže ili naprosto nema pojma. Ako nema pojma, to je takođe loša vest za nas, ali bi za njega samog bilo dobro da nije i notorni lažov. Ostavimo ga da nadalje sam brine o tome gde će mu duša.

Što se kredibiliteta države tiče, ako mislimo na demokratsku Srbiju, on je počeo da se urušava upravo jednom prethodnom blokadom Koridora. Ta blokada bila je okidač za smrtonosni proces čija je terminalna faza nastupila u proteklih desetak godina, od 2012. nadalje. Demonstracije od prethodne i prošle subote očajnički su pokušaji žitelja Srbija da državi vrate demokratski kredibilitet. Moglo bi se reći da taj odgovor kasni čitave dve decenije, da se morao dati odmah, čim se pojavio (oružani) izazov. Ali, za razvaljenu državu, što je Srbija danas u svakom smislu, zaista važi – bolje ikad nego nikad.

Čitalac, moj vršnjak, seća se, naravno – Koridor 10 bio je jednom već blokiran kod Centra Sava gotovo u dan tačno pre dvadeset godina. U novembru 2001, pod komandom Milorada Ulemeka, saobraćaj na auto-putu kod Centra Sava, zaustavila je Jedinica za specijalne operacije. Blokada je trajala desetak sati. Zanimljiv detalj: demonstrante pod punom ratnom opremom tada je podržao danas notorni Simo Spasić. Jedinica za specijalne operacije demonstrirala je, recimo to tako, protiv mera tranzicione pravde: dakle, protiv hapšenja osumnjičenih za ratne zločine i njihovog izručivanja Sudu u Hagu.

Da Vas podsetimo:  Danas je Sveti Nikola

U novembru 2010, Srđa Popović je tu pobunu pak okarakterisao kao pokušaj državnog udara i pripremu za atentat na Zorana Đinđića dve godine kasnije. Sam atentat praktično je označio kraj pokušaja da se izgrade i sačuvaju netom uspostavljene demokratske ustanove Srbije i ozvaničio početak obnove starog režima. Završna faza te obnove, ono što smo ovde nazvali terminalnom fazom demokratije u Srbiji, odvija se od 2012. Od tada se stari režim ubrzano regeneriše u svom punom zločinačkom kapacitetu. Treba se nadati da se novim demonstracijama na istom mestu taj krug obnove danas zatvara.

Pomenuta sintagma „tranziciona pravda“ mahom je ovde omražena. Ali nam može biti od koristi da povučemo jednu paralelu. Prve godine posle 5. oktobra 2000. nova vlast pokušala je da dizajnira svoj posebni način za – neka se čitalac spremi za još jednu ružnu sintagmu – suočavanje s lošom prošlošću. Formirana je Jugoslovenska komisija za istinu i pomirenje. Počela su i izručivanja osumnjičenih Sudu u Hagu, što je, ponovimo, bio povod za pobunu JSO. Videli smo, ponovimo i to, pravi razlog za pobunu je, barem prema jednom ubedljivom tumačenju, bilo rušenje netom uspostavljene demokratske vlasti.

Za tranziciju u Srbiji tražio se model u drugim zemljama. Vrlo grubo govoreći, imali smo tri grupe primera: tranzicije iz vojnih diktatura u demokratije u latinoameričkim zemljama; tranzicije u zemljama istočne Evrope; te tranziciju u Južnoafričkoj Republici. Iz ne baš najjasnijih razloga, izabran je južnoafrički model i po njemu je oblikovana domaća komisija. Rezultat te komisije bio je poražavajući, ali ne i neočekivan. Naprosto, model nije bio prikladan. Kada se pogleda priroda loše prošlosti i sled događaja koji je vodio do svrgavanja zločinačke vlasti, slučaj Argentine pokazuje se kao mnogo prikladniji za Srbiju.

Da Vas podsetimo:  Ekskluzivno: ŠOK! SNS u Kragujevcu 49,1 odsto podrške, Dašiću raste rejting, opozicija „u kanalu“-pokazuje istraživanje Faktor plus

Nećemo se ovde upuštati u podrobnu analizu. Za ono što se događalo i što se upravo događa u Srbiji, postoji zgodna analogija u tranzicionoj istoriji Argentine. Argentinska vojna hunta pala je 1983, posle sramnog poraza u besmislenom ratu za Foklandska ostrva. Sedam godina hunte na vlasti obeležili su masovni zločini. Ti zločini se ponekad opisuju i kao pokušaj da se istrebi sopstveni narod. Od 1983, nova demokratska vlast s predsednikom Raulom Alfonsinom na čelu sudski je gonila oficire odgovorne za najgnusnije zločine. Godine 1987. i 1988. tri puta je vojska ustajala protiv ovih sudskih procesa.

Pobunjeni vojnici tražili su da se procesi zaustave a svi osumnjičeni amnestiraju. Najsnažnija je bila poslednja, treća pobuna iz decembra 1988. Na njenom čelu stajao je pukovnik Mohamed Ali Seineldin. Zahtevi su ostali isti kao i kod prethodne dve pobune: da se zaustave gonjenja oficira i amnestija za sve. Iza zahteva krio se pokušaj preuzimanja vlasti. U prvim satima pobune nije bilo jasno da li pobunjenici idu ka predsedničkoj palati ili ka garnizonu bliže centru grada, gde su na kraju stigli. Ostatak vojske kao i policija nisu se na početku suprotstavili pobunjenicima: čekali su da vide ko je jači.

Na ulice, ispred naoružanih vojnika izašao je narod i pre nego što je Alfonsin pozvao žitelje Argentine da od odmetnutih vojnika zaštite mladi demokratski poredak. Na poziv predsednika i argentinskog kongresa pak broj ljudi na ulicama i ispred predsedničke palate znatno se uvećao. Posle toga, redovna vojska i policija stale su u zaštitu demokratskih ustanova zemlje.

Nazad u Srbiju, u 2001. Kada je JSO zaustavio kola na auto-putu kod Centra Sava, predsednik države podržao je štrajk notornom izjavom da lekari demonstriraju u belim mantilima a vojnici pod punom ratnom opremom i u borbenim kolima. Predsednik vlade, buduća žrtva atentata, pregovarao je sa demonstrantima i pokušao da se s njima dogovori. To je bio očigledan poraz, s kasnijim tragičnim ishodom. Narod je ostao kod kuće. Koga je zanimalo, gledao je vesti na TV-u. Promene posle 5. oktobra i netom podignute demokratske ustanove uzimane su zdravo za gotovo.

Da Vas podsetimo:  Aktivističke kuhinje u Srbiji protiv prehrambene nesigurnosti i gladi

Tačno dvadeset godina kasnije, žitelji Srbije krenuli su u odbranu demokratije. Da, neko će reći – u odbranu života, a ne demokratije. Ali, to je jedno te isto.

autor:DEJAN ILIĆ

https://pescanik.net/

1 KOMENTAR

  1. Да би се разумело стање у којем се налази српски народ потребно је читати оно што је Арчибалд Рајс написао у књизи „Чујте Срби“. То је написано пре 100 година а као да је написано јуче.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime