Smrt na radnome zadatku, pogotovo ako je za viši cilj, ima jednu veliku prednost i jednu veliku manu. Prednost je što pokojnik dobija mučenički oreol i postane opšte obožavan, te bi svi da se ogreju kod njegove lomače. Mana je što pokojnik dobija mučenički oreol i postane opšte obožavan, te bi svi da se ogreju kod njegove lomače.
U nedelju će biti dvadeset godina od odstrela Zorana Đinđića, trenutka u kojem je budući pokojnik još bio prilično i tužno sam. I dvadeset godina u kojima nikako nije sam, naprotiv, nad njegovim se grobom nariče, ničice pada i drže besede, a broj onih koji ga zovu samo „Zoran“ raste svake godine.
Skoro da čovek pomisli kako nije reč o istom onom Đinđiću kojeg je pred smrt razapinjao ko je stigao, od Tijanića do Peščanika, sa čijim se udesom u prvom neuspelom atentatu terala šega.
O Đinđiću koji bi, sva je prilika, na prvim idućim izborima jedva prešao cenzus i danas bio ko zna šta, možda penzionisani profesor filozofije u nekoj nemačkoj varoši, možda opozicionar koji je dosadio sam sebi. Ili bi izgurao svoje pa bi, možda, Srbija već bila Švica.
Smrt na radnome zadatku, a za viši cilj, u javni prostor donela je inflaciju Đinđića, ali se, paradoksalno, time njegov lik sve više odvajao od originala i sve više postajao fikcija. Danas je „Đinđić“ belo platno na koje svako projektuje šta mu je volja. O desetoj godišnjici ubistva je „Kurir“ intervjuisao Ružicu Đinđić, te je novinar ovako pronicljivo konstatovao: „Deo intelektualne elite poredi delovanje Aleksandra Vučića sa energijom i pragmatičnošću Zorana Đinđića, što je pojedincima u DS zasmetalo.“
Ružica Đinđić je kratko rekla: „Meni to ne smeta.“ „Kurir“ je odatle izvukao naslov: „Ružica Đinđić: Vučić je isti kao moj Zoran!“
Možda bi se najuporniji beli listići sa time složili. Ostali su Đinđića uvek voleli da gledaju kao liberala evropskog kova. Neki u njemu vide levičara, neki konzervativca. Do danas su ga prisvojili i nacionalisti koji citiraju njegove poslednje intervjue, posebno u vezi sa temom Kosova. Pošto je opravdano odsutan i ne može da se sam brani od takve kanonizacije, Đinđić se domaštava ili sasvim izmišlja i u mantrama postaje šta god nekom treba.
To najviše ide na račun besramnosti onih koji bi da se očešu o slavu pokojnika, ali pomalo sledi i iz toga kakav je Đinđić stvarno bio. Mnogi kažu da je bio vizionar, ali je meni uvek padala na pamet rečenica bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita: „Ko ima vizije, neka ide lekaru.“
Jednom su Šmita pitali kako sve postiže: „Volje treba. I cigareta.“ Uvek mi je delovalo da je Đinđić imao volje.
Volje za šta? Za to da Srbija nekako, bolje pre nego kasnije, dokotrlja otprilike do onoga što većina nas zamišlja kad kaže „normalna zemlja“. I imao je volje da uradi ili kaže skoro sve, da sedne za sto sa crnim đavolima, da bi tako bilo. To mi više liči na rudarski posao nego na razbarušeno vizionarstvo. Pragmatičan do one mere koju čestitom čoveku dopušta kičma. Kompromis na steroidima, buldožer koji do dalekog cilja ide vijugavim putem.
Nekima nikad nije bio dovoljno patriota, pa su lagali da je podržavao bombardovanje. Drugima nikad nije srpsko društvo dovoljno suočio sa zločinima devedesetih, pa su od njega pravili mafijaškog kuma. Trećima je falilo nešto treće, i tako sve dok nije naciljan iz snajpera pa je u otimanju za mošti svaki od tadašnjih kritičara postao obožavalac.
U nedelju je dvadeset godina, i slutim da će to biti najmučnija godišnjica. Jer je okrugla, a mediji vole kad je okruglo. Jer je taman toliko prošlo da su Đinđića svi zasvojatali, a niko zaboravio.
Biće tekstova, govora i venaca, i sedamsto verzija Đinđića, kako već kome paše. Ali najviše će biti Đinđića kao izgovora. To je uspavanka koju pevamo sebi, da je Srbija stala kad je ubijen. Da je ubici zadrhtala ruka, ih, gde bi nam bio kraj!
Ali pogodio je, i šta se tu sad može…
Ajде??? Још један од хвалоспева „балканском квислингу“ како га је назвао Том Нил новинар Гардијана после убиства. Његову политику пљачке је усвојио Вучић и отишао и далеко даље издајом и продајом Косова и Метохије.
Србију је издала прво квазиинтелектуална каста зарад пара и позиција а онда и сви они који ћуте на систем лоповлука који је завладао а чему је Ђинђић дао велики допринос.
Исто тако остало је нерасветљено зашто је убијен и ко је прави налогодавац. Узимајући у обзир да чак ни Ђинђић није преговарао о издаји Косова и да је његовим уклањањем отворен пут за долазак Вучића и издају јасно је да су крајњи налогодавци у глобалистичким структурама запада који и данас комадају и експлоатишу Србију.
Postoji nečija velika potreba, da se što dublje i što duze , zakopaju i sakriju, istine koje govore o Zoranu Djindjiću i Slobodanu Miloševiću. Ljudi koji su poslije njih , a jedno vrijeme i zajedno sa svakim od njih , vladali i vladaju, napravili su Drzavi i Narodu tolike gadosti, da sasvim sigurno, historija im to neće oprosriti !! Ali, sad je riječ o Djindjiću . Kada se spremala agresija na SRJ , kao opozicionar , bilo je “ desna ruka “ i zapadu, i NATO i odbio je poziv Miloševića, da se udruzeni branimo od bombardovanja. Samo je Šešelj prihvatio ispruzenu ruku. I ne samo da je podrzavao bombardovanje, nego je organizirao svoj DS da za NATO otkriva polozaje VJ. Trazio je da se Srbija bombarduje, sve dok Milošević njemu i opoziciji ne preda vlast ! Poslije bombardovanja, u Tv duelima sa Šešeljom, na izričiti inzistiranje Šešelja, nikada nije prihvatio tezu da je bombardovanje bio čin agresije. Bio je dio tima u petooktobarskom prevratu kojega su organizirali Amerikanci. Napravio je
NEOPROSTIVU I NESAGLEDIVU SRAMOTU SRBIJI I SRBIMA poslavši bivšeg predsednika, cijeli politički i vojni vrh na sudjenje i Hag. ( Naplatio je potjernicu amerikanaca za Miloševićem ) . Kasnije je i Šešelja poslao u Hag. U knjizi Karle de ponte jasno piše, da joj je Dindjić , na sastanku na Švicarskom aeradromu za Šešelja rekao … “ vodi ga tamo i ne vraćaj ga više “ ………. ,! Djindjić je ubijen od istih onih, koji su ga postavilina vlast ……zapada i Amerike . Postao je “ neposlušan i nestašan “ . Usudio se čak spomenuti i traziti poštovanje R1244………. Izdali su ga isti oni koji su zajedno sa njim bili saučesnici amerikancima u rušenju Miloševića . Najvjerovatnije je krajnje naivno shvatio motiv zbog čega su baš njega favorizirali amerikanci u odnosu na Koštunicu. Amerikanci su ulozili isuviše puno novca u rušenju Mološevića, a Slobu nisu rušili da bi uveli “ demokraciju “ , nego da bi oteli KiM !!
Što se tiče samoga čina atentata, samo jedna stvar je apsolutno sigurna, a to je da zvanična verzija nema nikakve veze sa istinim, i da se ta istina drzi, za sada , duboko u zamrzivaču !! Zoran Djindjić bio je IZDAJNIK Drzave i Naroda, a nasljedili su ga VELEIZDAJNICI !!