Aleksandar Vučić najavio je da će ići „u severnu Crnu Goru“ onda kada su stvari izmakle kontroli i njemu i Milu Đukanoviću. Srpski narod Crne Gore višestruko je iznenadio i jednog i drugog. Ne samo da je odbio Zakon o slobodi veroispovesti, nego svoj stav ispoljava svakodnevnim protestima; potom, ne samo da već deset dana mirno manifestuje, nego to čini masovno; ne samo da to čini masovno, nego nastupa u vidu molitvenih litija predvođenih velikodostojnicima crkvene jerarhije četiri episkopije SPC u Crnoj Gori.
Kada je već tako, Vučić, umesto da se pita: gde je ovde država koju predvodim, pita se: gde sam tu ja. Na zvaničnom planu njega nije bilo danima, ne računajući njegove defetističke izjave. Prvu i jedinu protestnu notu Srbija je iznela ne kao reakciju na zloćudni zakon nego kao odgovor na montenegrinsku notu u kojoj se za narodni protest optužuje Srbija. A onda, kada se protest uvećao, Vučić je samozvano najavio svoj odlazak u „severnu Crnu Goru“ na paljenje badnjaka.
Ovaj zaokret od zamrznutog do vrućeg stanja vidljiv je svakom. Otuda sumnja kod pobunjenih Srba u Crnoj Gori da je reč o iskrenom gestu. I nezainteresovani laik bi se pitao, zar nije prirodnije da Srbija reaguje kao država na diskriminativan akt montenegrinskog „zakonodavca“, nego da njen predsednik ulazi u rizičan čin provokacije jednog opakog a nervoznog režima. Zar ne postoje međunarodni forumi gde se moglo blagovremeno, a onda i interventno, pokrenuti pitanje kršenja načela i normi o zaštiti nacionalnih zajednica – od UN do Saveta Evrope, pa ako im je stalo do EU i u njenim institucijama – Parlament, komesar za proširenje, Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku. To Vučiću i njegovoj kamarili nije palo napamet, jer su procenili da bi im takvo delovanje ugrozilo stabilan vazalski odnos prema zapadnim gospodarima. Iako je objektivni povod za takvu politiku dovoljan da bi je uvažili svi pomenuti činioci, to nije bilo vredno Vučićevog rizika.
Najava radikalnog poteza – odlazak u „severnu Crnu Goru“ – samo je posledica odsustva normalne politike u datoj situaciji. Taj potez, naime, bio je najobičniji blef o čemu govori njegov ishod. Posle nekoliko dana, Vučić je povukao svoju pretnju kao lovac sa praznom puškom. Ovo povlačenje logičan je potez posle onog najavljivanja. Nije se Vučić prevario niti opekao o svoju navodno radikalnu nameru. Znao je da ga tamo niko dobro ne bi dočekao. Doduše, svako iz svog razloga. Režim Montenegra zbog značajne simbolike nazavisnosti, koja i inače važi samo prema Srbiji. Mitropolit i episkopi, zato što nije prstom mrdnuo do sada, i što vide da bi dolaskom samo odradio svoje junaštvo za pristalice u Srbiji. Učesnici protesta, zbog reda i načina koji obeležavaju ove proteste, rekao bih zbog vrlo efikasne formule borbe koja motiviše ljude a nervira režim. Ali, sada svi ovi razlozi deluju prividno ubedljivo za Vučićev drugi rđav potez koji je prosto proizašao iz prvog.
Ipak, ovaj prozaični majstor prevare nije mogao da prikrije ni ovu dvostruku smicalicu. Nešto je bilo jače od njegove sposobnosti manipulasanja. To nešto je u njemu samom – njegov bezgranični ego. Na konferenciji za medije (4. januar pre podne), koju su direktno prenosili svi elektronski mediji sa nacionalnom frenkvencijom, u polučasovnom izlaganju devedeset odsto vremena (plus odgovori na režirana pitanja) posvetio je sebi. Prividno se pravio važan a stvarno je nastojao da izazove sažaljenje. Tako plemenit a tako neshvaćen…Već viđeno.
Zbog toga mi je žao što umesto samoj stvari, a to je borba Srba i SPC u Crnoj Gori za svoja prava, vreme i prostor posvećujem ovoj efemernoj pojavi. Tim pre što je sve ovo već viđeno raznim povodima. Ovaj je ipak važniji od mnogih drugih i zato se moralo reći.
Lepo receno …jasno i koncizno.