Dve Srbije: Dok mladi spavaju pod plastenicima, elita uživa u luksuzu

Ove dve slike, koje stoje jedna pored druge, nisu samo puka slučajnost – one su ogledalo stanja u Srbiji danas.

Autor: Miloš Miladinović 

Na jednoj strani, mladi ljudi, studenti, heroji ovog vremena, umorni ali odlučni. Bez kreveta, bez luksuza, bez tapaciranih stolica – ali sa jasnim ciljem. Njihov put nije lak, ali on nosi težinu njihove nade. U plastenicima, daleko od svog doma, oni provode noć, deleći istu sudbinu.

Njihov put ka Kragujevcu nije samo fizička žrtva, već i simbol otpora nepravdi, bahatosti i poniženju koje trpe. Kragujevac – mesto najveće đačke tragedije u našoj istoriji. U njihovom pohodu ogleda se prkos i poruka da se mladost Srbije neće predati. To više nije samo istorijska lekcija, već borba nove generacije koja poručuje da neće biti sledeća žrtva sistema koji jede sopstvenu mladost.

Srbija u luksuzu – elita ušuškana u laži

Na drugoj strani, odvojeni od realnosti, vlastodršci sede u besprekorno sređenim salama, u dekorisanim hotelima, pred publikom koja klima glavom na svaku rečenicu vođa. Oni ne osećaju kišu, ne znaju šta znači umor, ne mare za mlade koji koračaju putem pravde. Njihove poruke su iste, prazne, pune velikih reči bez pokrića.

Ali ono što je najtragičnije nije luksuz u kojem uživaju, već slepilo kojim gledaju na studentski protest. Odrođeni od realnosti, toliko zaboravljeni u svojim privilegijama, oni studente ne vide kao glas nade, već kao pretnju. Oni ne razumeju vapaj ove mladosti. Umesto da ih čuju, oni ih nazivaju rušiteljima države. Umesto da ih podrže, oni ih optužuju za izdaju.

Jedan od najiskrenijih i najčasnijih činova pobune u savremenoj Srbiji – studentski marš – vlast pokušava da okalja lažima, nazivajući ih „stranim plaćenicima“ i „agentima haosa“. Umesto da čuju glas mladosti koja se bori za dostojanstvo, oni je proglašavaju neprijateljem države. Oni ne shvataju stvarne razloge ovog ustanka:

Mladi više ne pristaju na laži. Oni koračaju, ne samo protiv režima, već protiv poniženja u kojem su odrasli. Kao i generacije pre njih, biraju otpor umesto ćutanja – jer znaju da, ako sada ne kažu dosta, (p)ostaće robovi sopstvene zemlje.

Istorija ne beleži one koji su se skrivali iza zlatnih zavese i fotelja – pamti one koji su ustali kada je bilo najteže. Pobeđuju oni koji gaze kroz kišu, jer ih vodi nešto veće od umora, jače od bola. To su oni čija su stopala teška, ali srca laka, jer znaju da hodaju ka pravdi. To su oni koji odbijaju da budu sluge u sopstvenoj zemlji, oni koji su izabrali borbu umesto tišine. A kada oluja prođe, samo će njihova imena ostati upisana – jer su imali hrabrost da naprave prvi korak.

A oni koji veruju da su večni? Njihova imena neće trajati duže od vlastite senke. Ni njihovi poslušnici ih se neće sećati, jer se pokornost ne gradi na lojalnosti, već na strahu. Biće zbrisani zajedno sa trulim sistemom koji su stvorili, jer istorija ne prašta onima koji su gazili sopstveni narod.

A mladi? Oni su već doneli odluku. Nema povratka! Iza njih nije korak unazad – iza njih je Srbija!

Miloš Miladinović
Master istoričar