„Dve strane novčića“

Smrtna kazna je pravna sankcija koja rezultuje smrću osuđenika. Ona kao takva, prema zakonskim merama se sprovodi još od antićkog doba, koje nam je obilato podarilo pravnu državu i demokratiju. Dosadašnji poznati oblici smrtne kazne su vešanje, giljotina, električna stolica, smrtonosna injekcija, ali i najstrašnija kazna do sada zabeležena – Gasna komora.

Pravnom terminologijom se možemo baviti do sudnjega dana, i uz dužno poštovanje svim pravnicima ovog sveta, nećemo postići baš mnogo. Jer humani deo priče o smrtnoj kazni je prečesto zapostavljen na Pravdinoj vagi.

Poslednjih dana smo nažalost svedoci brutalnih zločina nad decom, koji kao i julske vrućine nikako ne jenjavaju. Strašno je uopšte i čitati o detaljima kliničke slike monstruoznih umova koji su počinili nešto najgore, i to deci, nejači i najnevinijim žrtvama koje su mogli da izaberu. Svako se stavlja u ulogu roditelja, brata, komšije koji je tu decu gledao kako odrastaju, tetke koja ih je vodila na letovanje, jer perspektiva koja su ta deca mogla da imaju kad odrastu, naglo im je oduzeta na najstrašniji način. Ono što mene povređuje kao budućeg roditelja, jesu senzacionalistički naslovi našeg medijskog rugla, koji kod porodice do iznemoglosti pojačavaju tugu, koji podstiču na nasilje i linč nasilnika i koji najposle, posvećuju toliko pažnje samim nasilnicima, praveći od njih neke anti-zvezde i anti-ljude, da potencijalni manijaci, bolesnih umova sanjaju o istoj medijskoj popularnosti.

Naravno, da se posle ovih stvari koje su se dogodile u poslednje vreme, čovek poziva na smrtnu kaznu. Presudu manijaku. Ubici. Silovatelju i pedofilu. Ništa manje nije zaslužio. Ali… Uvek postoji jedno veliko ali. Nemojte me pogrešno shvatiti, kao budući otac, potpuno opravdavam besne i bespomoćne vapaje ljudi koji traže najstrožu kaznu za umobolnike. Ali da li je to najstroža kazna? Da li manijaku koji je takav sociopata i psihopata, i koji smatra sebe „Bogom“, te zbog tog svog suludog osećanja „bogomdanosti“, oduzima živote koji tek treba da se žive, da li takvom bolesnom čoveku treba prekratiti muke i oduzeti mu život? Ja mislim da je to nagrada. Životna nagrada za nekog ko je počinio takav zločin je prekratiti mu muke.

U celoj ovoj priči koja je nabijena emocijama, čovek se lako izgubi i odrekne se razuma. Odrekne se i druge strane novčića, pojurivši za emocijama, naravno, smatrajući da radi ispravnu stvar. Druga strana novčića je sada teško zamisliva, ali je podjednako važna kao i ona koju svakodnevno vidimo u medijima. Zamislite, da postoji smrtna kazna u Srbiji. Svakako, smrtonosnu injekciju bi primio svaki čovek koji je počinio težak zločin protiv čovečnosti, koji je uništio mladi život i razorio porodice, koji je skrnavio ljudsku dušu na najgori način. Dakle takvim ljudima bi se presuđivala smrtna kazna. Ali da li bi svaka presuda bila ispravna? Da li bi svaki čovek zaslužio baš smrtnu kaznu? Šta ako neko bude nevino optužen i šta ako neko dobije montiran slučaj? Šta ako neki od nas dožive sudbinu Kafkinog Jozefa K.?

Nemoguće? Veoma moguće. I u jačim pravnim sistemima od Srpskog, su se dešavali slučajevi pogrešnih smrtnih kazni. Na električnoj stolici su završavali nevini ljudi. Giljotinirali su se potpuno nezaslužni. Protivnici režima, žrtve zavidnih komšija, ljudi koji su se zamerili pogrešnim neljudima. Setite se Golog Otoka. Ko je tamo išao? Onaj protiv koga su svedočila tri svedoka (verovatno jer je čovek od njih trojice imao veći plac). Setite se Aušvica, Jasenovca, Dahaua. Ko je tamo išao? Onaj koji se rodio u pogrešnom trenutku, u pogrešnim zemljama. Jel neko od njih bio kriv? Zato što je Jevrejin, Srbin ili Rom?

Svakako da se te žrtve ne mogu porediti. Jer Goli Otok i Jasenovac je imao nevine žrtve. Manijaci nisu nevini. Manijaci nisu žrtve, nego manijaci. I zato ne treba da od njih pravimo žrtve, poklanjajući im smrtnu kaznu kao neko svojevrsno pokajanje. Nema za njih pokajanja.

Prva strana novčića je bolna. Sve nas boli jako. Osećamo stid i sramotu što živimo u takvom sistemu gde se nasilje podstiče a rijaliti život se prenosi na svakodnevnicu. Osećamo bes i razjarennost jer smo slabi da se odupremo moralnom posrnuću, koje rezultira odlaskom mladih, zdravih i obrazovanih ljudi napolje, a medijskom prostoru za „Parove“ i „Farmu“. Anti-junaci u rijalitijima, junaci u dijaspori, manijaci i bolesnici u udarnim terminima sa okrvavljenim rukama. Druga strana novčića nas čeka da nas udari kao bumerang. Ako izaberemo jednu, izabrali smo i drugu. Nema odvajanja. Niko od nas ne bi želeo da naše dete doživi ono što su doživela deca poslednjih dana, meseci i godina… Ali isto tako niko ne bi želeo da bude u koži čoveka koji je nepravedno optužen, ili ne daj Bože u koži roditelja čije je dete nepravedno optuženo.

Nama su potrebne injekcije, svima po jedna, ali one koje leče, a ne usmrćuju. One koje podstiču na život, ne smrt. Doživotne robije u najstrožijim ustanovama za manijake, unutar zatvorske jedinice bez prozora, bez Sunca i ljudi. Samo neljude u istu sobu. Zatvorene na istom mestu. Sa jednom stolicom manje i jednim priborom za jelo manje. Uvek sa jednim manje, koliko god da je njih. Pa nek provode svoje dane u kazni. Duge dane u paklu života. Mnogo, mnogo godina sa neljudima. U zatvorskom rijalitiju. E to je kazna. To je pravda.

Danilo Perišić