Nastavak dijaloga u emisiji „Teška reč“ poprimio je razmere tragikomičnog pokušaja bivšeg ministra u vladi Slobodana Miloševića, danas propalog političara i pisca Vuka Draškovića, da su samo Srbi činili zločine i da je jedini on bio pametan i opredeljen za mir… Voditelj Dragan Vučićević je ukazao na činjenicu da bi neko mogao da primeti u opisu tadašnjih dešavanja da je Dejtonski sporazum ispregovarao sam Milošević, na šta je Drašković nastavio njegovu priču:
Vuk Drašković: Ispregovarao je ono što su sastavljali Amerikanci, i svi su tamo svirali, a, igrali onako kako su Amerikanci svirali. E sad, još jedan antisrpski, znači to je jedini antisrpski, pod znakom navoda, zapadni plan, koji je Milošević prihvatio, a ja ga tada snažno podržao, i jedini od opozicije sam to podržao, je bio Dejtonski sporazum. Odbili smo i Plan Z4, čiji su autori Amerikanci, Austrijanci i Rusi. Ali, šta smo odbili? Na oko 20% hrvatske teritorije Srbi su dobili tako visoki stepen autonomije, da su imali pravo na svoj ustav, svoju skupštinu, svoju vladu.
Dragan J. Vučićević: Da li bi to bilo sprovedeno?
Vuk Drašković: Naravno… Čak i svoju nacionalnu monetu… I istovremeno imali su pravo da budu predstavljeni i u Saboru Hrvatske, i u Vladi Hrvatske. Franjo Tuđman….
Dragan J. Vučićević: A, nije li malo naivno verovati da bi to bilo sprovedeno? Imate primer u zapadnoj Slavoniji…
Vuk Drašković: To ne može da bude izgovor za odbijanje, mi ne verujemo da bi to bilo sprovedeno. Bilo bi sprovedeno itekako, zato što je to bilo, što je to bio, bila volja međunarodne zajednice, a to je i Amerika, i Rusija, i Evropa zajedno pisala. Mi smo to odbili, i otvorili vrata najvećem zločinu koji je počinjen, zapravo, u toku ratova u kojima je razbijena i Jugoslavija, da više od 200 hiljada Srba, možda i celih 300 hiljada, bude proterano iz, iz Hrvatske.
Dragan J. Vučićević: Što opet, počeli smo sa zločinima, ni to nije zločin, po Vama. Po aršinima svetske pravde….
Vuk Drašković: Ali, pa naravno… Ovo je zločin sa punjenjem, sa punjenjem koje je bilo u Beogradu. Hrvatski zločin, napunjen zločinom iz Beograda, zločinom odbijanja Plana Z4.
Dragan J. Vučićević: I za zločin iz Beograda odgovaraše, eno ili iz Beograda, ili iz Knina, svi Srbi završili u Hagu a iz Zagreba niko…
Vuk Drašković: Pa, nemojmo sada da govorimo… Zamislite ovakve junake koji su ovakve greške počinili, i ovakvu državnu politiku vodili, sad treba da ih odlikujemo, i da plačemo za njima što ih je optužio makar Haški tribunal? Ili, da dođemo u 2015. godinu, kada jedan ministar u Vladi Srbije, nije on jedan, nego trojica, četvorica u jednom, pošto je jedan ministar za nekoliko stvari, za šta mu padne napamet, da izjavi ono što nikada nije izjavio ni Milošević dok je vladao Srbijom…. Svi u Srbiji koji su bili neprijatelji Slobodana Miloševića, bili su i neprijatelji Srbije.
Dragan J. Vučićević: Ko je to izjavio?
Vuk Drašković: Pa, taj ministar koji je rekao da je Miloševića izabrao Bog. To su strašne stvari.
Dragan J. Vučićević: Pa, nije on to tako rekao, da budemo iskreni. Nije on rekao da je Miloševića izabrao….
Vuk Drašković: Volja naroda je volja Boga. Volja Boga…. To je, citirao je… I da je narod Srbije napravio najveću katastrofu sebi, izborom Miloševića za predsednika države. Da je bilo ko drugi….
Dragan J. Vučićević: Tu možemo da se složimo ili da se ne složimo, ali da se vratimo na ono što je tema. Zašto se baš sada ponovo nameće tema srpskih zločina? Dakle, u redu je, mi treba da doživimo katarzu, sve ste Vi u pravu. Mi smo negde, da se suočimo sa zločinima koji su učinjeni u naše ime, mislim, ali zar nismo to najviše učinili u odnosu na sve narode iz bivše Jugoslavije?
Vuk Drašković: Ne. Kaže se, činjeni su zločini u srpsko ime. Oni koji su ih činili nisu ni govorili kad su ubijali: „Mi vas ubijamo u ime Srba“, jer su dobro znali da ih ne ubijaju …
Dragan J. Vučićević: Pa, dobro, ’aj’te, ’ajmo na konkretan zločin. Evo, zločin u Srebrenici. Pohapšeno, osuđeno dosta ljudi. Evo, i dalje se hapsi, i dalje se istražuje. Specijalno tužilaštvo najavljuje nova hapšenja. Nisam čuo da iko bitan, značajno bitan u srpskoj politici ima išta protiv toga. Ali, imamo s druge strane Nasera Orića, koji je oslobođen u Hagu, iako i Vi i ja znamo da je počinio stravične zločine nad Srbima u tom regionu. Je l’ tako? Da li ta nepravda rađa novu nepravdu? Da li ta nepravda rađa revolt u srpskom narodu? To hoću da Vas pitam.
Vuk Drašković: Ali, govoriti mi ćemo svoje zločince da odlikujemo zato što neko drugi, i da ih slavimo, zato što neko drugi neće da otkriva zločince nad Srbima, je katastrofa.
Dragan J. Vučićević: A je li katastrofa kad drugi odlikuju te zločince?
Vuk Drašković: Ne, ne, ja ne razmišljam tako.
Dragan J. Vučićević: Pa, kako? Pa, oni Gotovinu odlikuju… Gotovina je odlikovan, i ozbiljan, ugledan građanin Hrvatske, čovek koji je lično odgovoran za genocid nad Srbima, ili za stravičan zločin Oluje.
Vuk Drašković: Pa, zato što ja neću, ja, ja…. I šta naš odgovor treba da bude? Da odlikujemo…. Da odlikujemo srpske zločince, srpske ubice, ili da odlikujemo ovu nesreću i nacionalnu sramotu, koja nas je uvela u rušenje Jugoslavije, ili koja je, u slučaju Gotovine, koja je omogućila Gotovini Oluju i Bljesak? Da je prihvaćen Plan Z4, nikakve Oluje, nikakvog Bljeska ne bi bilo.
Dragan J. Vučićević: S tom razlikom što Hrvati kao nacionalni praznik, Hrvatska država kao nacinalni praznik slavi… Slave zločin, i dan danas, i kad su članica Evropske unije.
Vuk Drašković: To nije, to mene ne zanima. Mi ovde, prosto… ja neću da razgovaram tako, kokoška, jaje, kokoška, jaje… Mene brine Srbija. Srbija nestaje.
Dragan J. Vučićević: Ali, nije li to provokacija, prst u oko Srbiji? Pa, šta oni, šta oni poručuju našoj deci, koju smo pomenuli na početku, i našoj omaldini? Ako oni gledaju da se u susedstvu našem najbližem slavi zločin prema Srbima?
Vuk Drašković: Ne, ja ću našoj deci, ako iko hoće da čuje… Ja ću onima koji ne pamte to vreme, onima koji su indokrinirani, da kažem nešto što govore Nemci, i što su govorili od ’45. godine. Shvatili su da nema preokretanja velikoga nacionalnog sloma, poraza u pobedu Nemačke, da nikne iz pepela kao ptica feniks, bez sledeće tri stvari, koje su oni pedantno sproveli. Prvo, i to Srbija mora da uradi…. Prvo, mora da se prihvati i prizna politika nacionalnog poraza i sloma vođene od strane režima od ’90. do 2000. godine, da se ona ničim ne opravdava, da se ne umanjuje, i da se ne prećutkuje, i da se ispriča istina, da se otvore sve tajne kako je došlo do raspada Jugoslavije.
Dragan J. Vučićević: Zar to nismo uradili?
Vuk Drašković: Ne. Ništa mi nismo uradili…. Dva, da prihvatimo da smo počinili u tom zločinu ubijanja Jugoslavije, u kojem učestvuju svi, i zločine nad nedužnim civilima, da svoje zločine ne krijemo, ne slavimo, ne umanjujemo, i da ih ne opravdavamo zločinima drugih počinjenih nad nama. Nikada Nemci nisu uspravljajući se iz pepela, govorili: „Ali, mi tražimo da budu kažnjeni i zločini počinjeni nad Nemcima“, iako su znali da su stotine hiljada nemačkih civila pobijeni, što od ruskih, što od savezničkih bombi, i armija kada su ulazile u Nemačku. Ne, svoje zločine ne opravdavamo ničim. I treće, politiku neprijateljstva, nova politika koja mora biti očišćena od primese one politike koja je dovela do nacionalnog sloma, i sva neprijateljstva koja je proizvela ta politika, preokrenuti u prijateljstva. U slučaju Srbije, prijateljstvo sa Albancima, prijateljstvo s Bošnjacima, prijateljstvo sa Hrvatima, ovde u regionu…
Dragan J. Vučićević: Čekajte… sve to što ste Vi pobrojali, to smo mi već uradili, niko ovde… Niko ovde ne pokušava da kaže da nismo pretrpeli poraz… Niko ovde ne pokušava da umanji bilo koje zločine, naprotiv…
Vuk Drašković: Nismo mi ništa uradili. Ja čitam novine naše, i naše medije, i mogu Vam reći da je stepen mržnje, koji se širi, mnogo…
Dragan J. Vučićević: Prema kome?
Vuk Drašković: I prema Albancima, i prema Bošnjacima, i prema Hrvatima…
Dragan J. Vučićević: U kom smislu?
Vuk Drašković: Možda ponekad i žešći od onoga na početku ’90ih godina. Oružja su utihnula, ali mržnja nije ugašena. Mržnja se rasplamsava….
Dragan J. Vučićević: Mržnja u našim medijima prema okolonim narodima?
Nastaviće se…
Bio je jedan od prvih mudonja da podigne glas protiv. Jedna od prvih zrtava je onog rezima. Sada je omatoreo i verujem da samo zeli da sa svojom babom obezbedi mirne penzionerske dane,kao i dr.Toma. Putuje sa njegovom babom po svetu, ona kupuje tasnice i cipelice, a on masta o prodaji rakije. Dobro jutro Srbijo,zar se jos niste probudili? spavate? neka neka,spavajte samo.
Vuk – od patriote do profitera
Potpisnik ovog teksta veoma se dobro seća nekoliko ekstremnih i vulgarno nacionalističkih predavanja Vuka Draškovica, koje je održao u Berlinu (uglavnom) u periodu 1987-1990 godine. Zajedno sa svojim tadašnjim bliskim saradnikom, književnikom Milanom Komnenićem, Vuk je nastupao krajnje neodmereno i ostrašćeno na ovim tribinama sa velikim brojem posetilaca – Srbi u Berlinu su tada ubrzano zbijali redove. Pri tome su pozivali srpsku dijasporu, prenaglašenom retorikom, u boj i na barikade, na odbranu biološki ugroženog srpskog naroda, na „osvetu za zločine učinjene nad Srbima u II Svetskom ratu“. (Postoje video-zapsi ovih Vukovih „patriotskih“ govora.)
Vukove reči i pokliči u boj (što se brzo ispostavilo da je bilo krajnje lažno i neiskreno) bili su toliko ekstremno huškački da se čak i istinskim patriotama (u srpskoj dijaspori) činilo da nešto nije u redu sa ovim „srpskim patriotom“. I kada je trebalo istinski stati u odbranu Srba u Hrvatskoj i BiH, ispostavilo se da su te sumnje u (lažni) Vukov patriotizam bile opravdane, jer je počeo da se ponaša sramno i kukavički. Naime, već 1990 Vuk je naglo promenio (prosrpsku) retoriku za 180 stepeni, i brzinom svetlosti je postao golub mira, koji napadno tvrdi da Srbi čine stravične zločine nad drugim narodima! On je govorio upravo onako kako je zločinački Zapad očekivao (i najverovatnije zahtevao to od njega) … Više od toga, on je od tada gotovo manijakalno počeo statanizovati srpski narod, što nastavlja da čini i danas – sve žešće.
Demonstracije koje je organizovao u martu 1991 su bile direktno usmerene ka slabljenju položaja i dezorijentaciji srpskog naroda. One su bile onaj nož u ledja srpskom narodu, koji mu je otvorio duboku ranu u koju su potom srpski neprijatelji zabadali svoje (već davno isprobane) noževe. Zahvaljujući Vuku Draškoviću NATO je ušao u Srbiju još 1991 godine. Takav Vuk je zauvek prezren u srpskoj dijaspori (izuzimajući šačicu njegovih sledbenika), i ona ga smatra jednim od najsramnijh i najbesčasnijih srpskih intelektualaca u našoj istoriji. Svako njegovo ponovno nastupanje u javnosti je samo dokaz više o velikom moralnom padu jednog lažnog patriote i dokazane kukavice.
Sramna i porazna činjenica za srpski narod je to što su Vuk i njegova supruga Danica postali veliki profiteri srpske nesreće. Tako je Danica, penzioner-invalid(!), nagradjena za antisrpsko delovanje svoga supruga članstvom u Upravnom odboru NIS-a (NIS –Naftna industrija Srbije) sa platom od oko 8000 EUR (!!!….) – podatak koji iznose srpski mediji! Siguran sam da Danica nema pojma šta znači rec nafta, ali to nije smetalo „velikom vodji i patrioti“ Vučiću da je tako potpuno nestručnu postavi na mesto koje zahteva visoku strucnost. Sramna je cinjenica da Danicina plata u NIS-u iznosi 20 (srednjih) plata PROFESORA U SRPSKIM ŠKOLAMA! Ponavljam – dvadeset plata!! A takvih slučajeva kao Danicin ima na hiljade, što bez sumnje nanosi veliku materijalnu i moralnu štetu Srbiji.
Naša sludjena i izmrcvarena Srbija – zahvaljujući delom i „patriotama“ i profiterima poput Vuka i Danice, pokunjila se i ćuti, čak i kada je bezočno lažu i obmanjuju, kad je potkradaju i uz to joj se smeju u lice tvrdeći da je lenja, zaostala, troma i učmala. Uspravi se Srbijo već jednom, i stresi sa sebe ove profitere, Danice i Vukove, secikese, intelektualnu ološ, političke i moralne šibicare!
Dr. Miodrag Kulic, teorijski fizicar, Nemacka