Džordanove čarolije

0
695

2014-07-08_194212Ozbiljan premijer jedne ozbiljne države nikada ne bi svoj autorski rad objavio u listu kakav je Informer. Sadržaj koji svakodnevno pruža ovaj jeftini tabloid je potpuno u suprotnosti sa javnim zalaganjem Vučića da promeni Srbiju. Pretpostavljamo na bolje. To što ovaj list neslužbeno odavno zovu Službenim glasnikom Vlade ne opravdava ga ni malo. Naprotiv. U sukobu sa srpskim mentalitetom prvo pitanje je zašto nam se premijer obraća preko ovog lista i zašto gostuje isključivo u emisijama koje vodi vlasnik ovih novina. Da li premijer misli da Srbija izgleda kao stranice Informera i ponaša se i živi kao njen vlasnik, ili u tom pravcu želi da ide u najavljenim reformama.

U pomoć je pozvao čak i Džordana, američku profesionalnu košarkašku legendu, poistovećujući njegovu upornost sa vladom koju predvodi. Onomad je bio Bajern, sad Džordan. Slučajno ili namerno premijer zaboravlja da se Džordan pre svega svojim talentom, a potom i radom nametnuo svetu. Kojim se to talentima i radnim uspesima mogu pohvaliti članovi njegove vlade. Zašto umesto Džordana nije uzeo Milorada Čavića za primer. Srbina rodjenog u Americi, najboljeg našeg plivača svih vremena. Čoveka koji se u toj velikoj zemlji svojim radom i talentom toliko nametnuo da je mogao da bira za koga će plivati. Izabrao je Srbiju. Ljubav prema otadžbini i želja da pomogne svom narodu su prevagnuli. Ono što je on postigao retko koji Srbin je uspeo. Onda su ga političari, u koje se tada i Vučić ubrajao, ubedili da je Kosovo Srbija, pa je na dodeli osvojene zlatne medalje obukao majicu na kojoj to i piše. Ostao je i bez medalje i bez rekorda. I ne samo to. Ostao je nedavno i bez plivačke akademije u Kragujevcu u koju je, kad se povukao , kako sam kaže uložio veliki novac i trud, kako bi u srcu Šumadije stasavali novi šampioni. Da li Čavić ima problem sa srpskim mentalitetom što je verovao? Ili pak aktuelna vlast misli da je Džordanov slučaj bolji primer za pokretanje nacije!

Da Vas podsetimo:  U selo Šilopaj dolazi sve više porodica, čak i iz Rusije, ali imaju problem

Da bi promenili navike nije dovoljno samo ne spavati i pričati o otvaranju novih radnih mesta. Trebalo bi nešto i znati. A to znanje je skupo i srećom se ne stiče na Megatrendu. Za početak stvoriti uslove da sa radnih mesta odu svi oni koje je po partijskoj liniji SNS zaposlio u poslednje dve godine, a na njihova mesta dođu stručni i sposobni mladi ljudi. Da bi neko promenio Srbiju mora prvo da promeni sebe i svoje okruženje. Ne može se biti malo četnik, malo partizan, čas šešeljevac, čas naprednjak, protivnik EU, a onda odjednom zakleti evropejac. Milošević nam je nudio švedski standard, po sistemu ako već ne umemo da radimo bar umemo da se bijemo. Znamo dokle smo dogurali sa tom politikom. Vučić nosi Aladinovu lampu slepo verujući da Beograd može da postane Abu Dabi. Ali moramo mnogo više da radimo i to kao Evropljani, a ne kao Arapi. Naravno, sa Džordanom na čelu. Naše carstvo postaće konačno zemaljsko. Uz Tonija Blera gde će nam biti kraj.

Kako raditi i živeti u takvoj Srbiji gde su sva zvanja i znanja uglavnom kupljena. Gradimo Beograd na vodi, a nemamo kanalizaciju u prestonici. Prodajemo svetskim bogatašima neizgrađene apartmane i poslovni prostor, a ono što imamo na mnogo atraktivnijim lokacijama i po mnogo povoljnijim cenama niko neće da kupi. Četiri milijarde koje bi u najavi trebalo navodno da dobijemo već smo potrošili. Kako funkcionisati u državi gde vozovi idu sporije od “ćire”, a do Crne Gore putuju dva dana. Kakav zakon sprovesti dok se na putevima u Srbiji gine brže i češće nego u Ukrajini. Kako poslovati u zemlji kad se Crvenoj Zvezdi, nekadašnjem evropskom i svetskom prvaku i aktuelnom šampionu države u fudbalu, isključuje struja i preti ispadanjem u niži rang. Nemamo mape postojećih klizišta, protivgradne rakete su traženije od zlata. Pričamo o zapošljavanju, dok građani svakodnevno ostaju bez posla i prihoda za život. Najavljujemo izgradnju spomenika Gavrilu Principu na Kalemegdanu, a posle postanemo jedina država u Evropi koja nije zvanično obeležila 100 godina od Prvog svetskog rata. A bili smo pobednici. Kakva je to država čiji predsednik odlazi na Kosovo za Vidovdan i otvara spomenik Milošu Obiliću kao da je ovaj junački poginuo samo da bi Briselski sporazum počeo što pre da se primenjuje. O radu najviše pričaju oni koji nikad ništa u životu nisu radili osim što su se bavili politikom. Građani Srbije su na svojoj koži najbolje osetili koliko je to težak i odgovoran posao.

Da Vas podsetimo:  Zaposleni bolnice "Dedinje" pisali direktoru ovog Instituta Milovanu Bojiću

Najava da bi se premijer mogao povući ukoliko njegov ruzveltovski plan ne uspe, nije realna, ali daje puno razloga za optimizam. Pre toga bi svakako trebalo da napravi listu onog šta je on konkretno dobro za Srbiju uradio u proteklih dvadeset i više godina, potom da pretrese učinak članova njegove vlade i stranke, a onda neka krene u ocenjivanje svakog građanina pojedinačno.

Ovako, država u kojoj se premijer obraća narodu preko Informera unapred je osuđena na sumornu budućnost, narod koji to čita i sluša ostaće bez ikakve perspektive, a većina koja to posmatra nažalost se više ništa ne pita.

Zato rad, rad i samo rad. Akcija odmah.

Srđan Škoro (blog srdjanskoro.wordpress.com)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime