Svako #zlatnodoba je u stvari bajka, tako da i ova priča mora početi sa „bio jednom“. Dakle, bio jednom jedan predsednik u Srbiji, koji je mudro zborio, citiram, „Doći će ljudi sa istoka – žuti ljudi i zavladaće svetom i piće vodu s reke Morave.“
Kasnije on prestade da bude predsednik Srbije, ali postade predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Kinom i Rusijom, u kome doduše nema reke Morave, ali zato ima pedesetak zaposlenih i četrdesetak miliona dinara budžeta, kako bi ti „žuti ljudi“ i dalje pili vodu i sarađivali sa Srbijom.
Ali kako da ti „žuti ljudi“ dođu do njega i do Morave kad mu onaj drugi, malo noviji predsednik svih građana, uzima sve igračke? Eto, ne da mu ni da sarađuje sa Kinom, jer svako malo ide tamo. A to je baš čudno, jer dobro znamo da predsednik baš i ne voli te „žute“? Izgleda da ide kod njih samo da nauči kako se prave kopije. Jer su Kinezi za to majstori. I ide mu to od ruke. Za čas pretvori proteste opozicije protiv nasilja u protest vlasti protiv nasilja, a na najavu štrajka glađu protiv vlasti, odmah angažuje baš sve Vuline koje ima da štrajkuju glađu protiv opozicije. Mada, moram priznati da je ovo zadnje baš originalno.
I tako, ode naš predsednik opet pre neki dan do Kine na sastanak svih najvećih državnika sveta. U farmericama doduše, ali treba ga razumeti, ne stiže čovek ni da se presvuče od svih obaveza koje ima. Sećate li se šta nam je prošli put doneo iz Kine? Još se nismo oporavili od najavljenog izvoza svinjskih nogu, papaka, svinjskih glava, i proizvodnje letećih automobila, a stižu nam bespilotne letelice samoubice, kineski S-300 i pametni gradovi. Dal’ dočekasmo i to konačno, da će da se i naš Niš „opameti“. A kad? Pa zna se. Za dve, najviše dve i po godine.
A naš prosečan glasač, sve gledajući u naše ružičasto srećno pravo da znamo sve, uživa. Ma šta je bitno što je prosečna plata opet pala i udaljila se od obećanih 500 evra, kad je na televizoru divna slika kako je naša mala Srbija najcenjenija zemlja na svetu, a naš Aleksandar, najpoštovaniji i najvoljeniji lider.
Odem ja da to proverim na zvaničnom sajtu tog kineskog foruma, tog „The Second Belt and Road Forum for International Cooperation“, kad ono šok. Izgubio nam se predsednik. Nema ga na prvoj strani, a nema ga ni na drugoj,gde su najvažnije vesti. Polako prelazim u stanje panike i razmišljam da nije opet Vučićević „prizvao“ neku nesreću sa onim svojim „ne idi Vučiću u Peking, budala si ako odeš u Kinu“ još davne 2015. Gde nam je nestao predsednik? Nema našeg Aleksandra nigde van domaćeg televizora. Da li se negde izgubio u toj ogromnoj zemlji? Možda luta ulicama Pekinga tražeći otvorenu knjižaru? Ili je na njega pao neki perač prozora?
Drhtavim rukama klikćem i na treću stranu sajta, jer po starom srpskom običaju tri puta bog pomaže, kad ono, ni tamo nema ništa o našem predsedniku. Da se nije, mučenik, napio one žute vode, pa mu se slošilo? Vidim ja da je DJV odneo šalu, pa krenem na deo sajta sa fotografijama, rešen da ga nađem po svaku cenu, pa makar trajalo celu noć. Spremim dve najjače napredne amajlije, flašicu vode i sendvič, i krenem lagano. Posle dosta muke nađem ga konačno! Doduše tek na šestoj strani. Mala fotografija, jedva sam ga poznao, jer nema farmerice i karirani sako, ali je to ipak on.
Na grupnim fotografijama državnika koji se druže i pričaju ga i dalje nema nigde, ali mi je nekako ipak bilo lakše. Moraju negde da ga prikažu. I tako pogledam ja lupom i grupnu fotografiju sa svim učesnicima. E, tu ga je bilo lako naći, viši za glavu od svih, a i smešten baš tamo gde treba, što bi naš narod rekao „do Kurza“. Sad kad znam da ima nekog svog blizu, nekog za koga može da se uhvati kad mu je teško i kad je usamljen, mnogo je lakše. Još da je poneo u skladu sa praznikom i farbana jaja, pa da mu ugođaj bude kompletan.
Pitate se odakle ovakva briga za predsednika? Neko mora. Na kraju krajeva, ipak je neizlečen krenuo za Peking. A posle Kine ga očekuju i u Berlinu. Jer se tamo snima najnovija epizoda njegove i Tačijeve „španske serije“ o Kosovu. Dirigovana režija porodice Bler, uz pomoć dva proverena glumca, Merkelove i Makrona, ima zadatak da ponovo pridobije građane Srbije, i radi sve što je potrebno samo da se digne rejting i produži glumatanje, jer je već svima jasno da je kraj neizbežan.
Verovati televizoru ili verovati svojim očima?
Mislite o tome. Jer je sve #stvarizbora. A izbor je ipak samo vaš.
Danijel Dašić
Izvor: juznevesti.com
