Da je dr Zoran Zečević, hirurg i kapetan u rezervi, inače predsednik aranđelovačkog odbora Zavetnika, razuman čovek, on bi sačekao da se književna promocija Svetislava Basare, ovogodišnjeg NIN-ovog laureata, završi pa tek onda bi podigao ruku i postavio pitanje o „spornoj“ 16. strani romana Kontraendorfin. Ovako je sve ispalo nerazumo i nasilno, jer su se partijski drugovi dr Zečevića ustremili na binu vikom i drekom, ružeći Basaru i njegov roman, kao i predsednika žirija NIN-ove nagrade, koji je „onomad (2007) vodio tribinu Peščanika u Aranđelovcu“, odakle je takođe bio isteran, uprkos značajnom prisustvu bezbednosnih snaga u sali. Ovoga puta, međutim, snage reda i mira nisu se pojavile satima, iako su bile obaveštene o prestupničkom činu koji je grupa Zavetnika izvela, nasilnički intervenišući u program višedecenijske kulturne manifestacije „Mermer i zvuci“. Nakon svega, ostao je polupan mermer i ogromna buka, koja se tobože podigla oko književnosti, kao što se nedavno slična buka podigla u Tršiću oko odbrane srpskog književnog kanona. Međutim, kako tamo nikoga nije interesovala savremena srpska književnost, isto tako ni u Parku Bukovičke banje, među Zavetnicima, nije bilo književnih znatiželjnika, već se stvar odvijala po političkoj direktivi. Slično je bilo i sa „zavetnicima“ iz 2020, koji su takođe jurišali na NIN, mašući zastavama ćudoređa i nacionalne pravovernosti, umetničkog digniteta i profesionalne etike. Ne verujem ni da je među nasilnicima, koji su 2007. prekinuli tribinu Peščanika, bilo onih koji su tu emisiju slušali ili su znali nešto više o političkim idejama koje su posredovane preko tog medija. Naprotiv, isto tako su dobili jednu otkucanu stranu sa ključnim rečima, koja je trebalo da deluje kao crvena krpa za izazivanje besa i netrpeljivosti prema drukčije mislećim ljudima. Ne verujem ni da su Šešelj i njegovi tadašnji omladinci znali nešto o književnosti Mirka Kovača kada su ga svojevremeno, na tribini u Domu omladine, gađali fotoaparatom u glavu. Nikako, oni su dobili direktivu da se sa neprijateljem treba obračunati po kratkom postupku i da ga treba najuriti sa javne govornice. A tada je, kao i danas, javna govornica, makar bila u nekom parku, kao što je onaj aranđelovački, bila poslednja oaza demokratskog i književnog dijaloga. Mediji su, gle čuda, bili pod kontrolom, doduše ipak nešto slobodniji nego što je to slučaj danas, u vreme vladavine bivšeg genseka Srpske radikalne stranke.
Izbori se približavaju i dok traje međustranački dijalog vlasti i dela opozicije, svakakva čuda su moguća, pa čak i ta da na jednom mestu sede Saša Radulović, Boško Obradović, Milica Đurđević i Aleksandar Vučić. Naravno, kada je tema Republika Srpska, onda je sve dozvoljeno. Čak i to da Dragoslav Bokan, taj nerealizovani dendi nacionalističkog undergrounda, počne da režira državne komemorativne programe, kao što se to moglo videti nedavno u Busijama. Naime, tamo je u Bokanovoj režiji izveden do sada neviđeni postmodernistički performans u kome je, nakon montaže slika umiruće dece u Jasenovcu, usledio govor Milorada Dodika, fizički „okruženog mrtvima”. Dodik se dobro držao tom prilikom, pocupkujući kao i obično na vrhovima prstiju i pridržavajući se za govornicu, dok su svuda unaokolo ležali glumci, prethodno „mitraljirani“ sa svih strana ogromnom bukom, koju je Bokan nekoliko dana kasnije u medijima tumačio kao „galopiranje hrvatskog Zla“. Pritom, beskrajno je bio zahvalan predsedniku koji mu je konačno dozvolio da se „umetnički izrazi“ i predoči kidnapovanim penzionerima iz raznih krajeva Srbije, kako je izgledalo biti u izbegličkoj koloni tokom Oluje. Taj njegov nekrofilni performans zajedno sa govorom funkcionera među „mrtvima“ išao je u prajm tajmu na prvom kanalu RTS-a, na kome je tobože zabranjeno Bokanovo prisustvo.
Isti taj Bokan je, nakon galopiranja zavetničkih oklopnika na manifestaciji Mermer i zvuci u Aranđelovcu, gostovao u Marićevom jutarnjem program zajedno sa Milicom Đurđević, predsednicom Zavetnika, legitimizujući pravo nezadovoljnika umetnošću kakva se danas stvara u Srbiji; dakle, njihovo pravo na nasilje, da izađu na scenu, blokiraju program i najure umetnika odakle je i došao. Treba imati u vidu da je ovakav vid umetničke i književne kritike otvoreno podržalo Ministarstvo kulture Republike Srbije, za vreme mandata Vladana Vukosavljevića, koji je opravdao demoliranje „nemoralne“ izložbe alternativnog stripa u Staroj kapetaniji.
Povodom vandalskog upada Zavetnika i sprečavanja promocije Svetislava Basare u Aranđelovcu, nisu se oglasila nadležna ministarstva, ni policije niti kulture. Prvi nisu došli na vreme, drugi nisu obavešteni o minulim događajima. Ali kako bi i bili obavešteni nakon gostovanja liderke Zavetnika na radnom sastanku o Republici Srpskoj u Vili Mir, samo dan pre intervencije u Parku Bukovičke banje.
Nakon aranđelovačkog performansa, Zavetnici su dobili veliki plus kod šefa predizbornog spektakla Aleksandra Vučića koji takve političke aktere, iz praktičnih i sentimentalnih razloga, rado prima u svoje jato. Uostalom, ni Boško Obradović nije daleko od te grupe, s kojom deli iste svetonazore i političke metode. Za naprednjake nije dobro postojanje slobodnih medija pa ni slobodnih tribina, bez obzira na to da li se tamo govori samo o književnosti ili i o nečem drugom. Basara komentariše upad Zavetnika kao napad na državne institucije, a zapravo se radi o involviranju Zavetnika u državne institucije, isto onako kao što se Miša Vacić odavno već uklopio u institucionalni ambijent, pronašavši stabilno finansiranje za svoju nacionalističku udrugu, koja je uvek tu kada su goruće teme na stolu, od Kosova do Republike Srpske, od Jasenovca i Jadvona sve do državne kase. I Zavetnici koriste isti recept, jer kao egzibicionisti iz parka, koji prepadaju pisce koji su napisali poneki skaredni redak o bardovima kulture, teško da mogu doći do poslaničkih klupa. Ovako je sve to mnogo sigurnije a finansiranje stabilnije. Zapravo, oni će biti plaćeni našim novcem za ono što su uradili u Aranđelovcu, a sebi će otvoriti siguran put do statusa parlamentarne stranke, iako za njih neće glasati niko, čak ni Bokanovi statisti iz performansa The Walking Dead.
autor teksta:Saša Ilić
izvor:http://pescanik.net
