Piše: Slobodan Jolović
Hapšenje brata Dušana Kovačevića i pritisci koji se poslednjih dana vrše na EXIT festival nisu samo problem jedne porodice, jednog čoveka ili jedne manifestacije. To je još jedan dokaz koliko je u Srbiji opasno kada politika pokuša da kontroliše sve – pa i kulturu, festivale i ono što pripada čitavom narodu. I to nije problem samo ove vlasti. To je loša i štetna pojava koja u Srbiji traje decenijama.
Kod nas politika prečesto ima potrebu da se umeša u sve što ima uticaj, ugled i slobodu. Umesto da država štiti najveće srpske brendove, ona često pokušava da ih prisvoji, disciplinuje ili stavi pod kontrolu. A ono što ne može da kontroliše – počinje da osporava i ruši.
To sam gledao i u Guči.
Kao čovek koji je deset godina vodio Dragačevski sabor trubača u vremenu kada je Guča bila najposećenija, organizaciono najjača i međunarodno najpriznatija, dobro znam kako izgledaju pritisci kada nešto postane veliko, a ostane slobodno i autonomno.
Ne zato što je Guča bila slaba – već zato što je bila uspešna.
O tome ne govorim napamet. I sam sam svojevremeno prošao kroz sličan obrazac politički motivisanih pritisaka. Na mene je izvršen pokušaj ubistva od strane ljudi bliskih tadašnjim strukturama moći, a slučaj nikada nije rasvetljen. Umesto istine, usledili su relativizacija, medijske manipulacije i pokušaji da se ceo slučaj minimizira u javnosti. Iako je postojao javni i politički zahtev da se napad rasvetli, očigledno nije postojala stvarna volja da se otkrije politička pozadina. Zato danas veoma dobro prepoznajem mehanizme pritiska na ljude koji nisu spremni da svoju slobodu, ugled i rad stave pod političku kontrolu.
EXIT i Guča su različiti festivali, različite energije i različite publike, ali suštinski predstavljaju istu vrednost. To su najveći srpski kulturni brendovi koje nije stvorila politika, već ljudi – vizija, talenat, rad i sloboda.
Jedan je svetu pokazao modernu, urbanu i evropsku Srbiju. Drugi je sačuvao tradiciju, trubu, narod i duh sabornosti. I upravo zato su postali mesta na koja dolaze svi – bez obzira na političku, versku ili nacionalnu pripadnost.
Tamo niko ne pita ljude za koga glasaju, kako se zovu ili kojoj stranci pripadaju.
Muzika, sloboda i emocija ne smeju biti pod političkom kontrolom.
Kada vlast počne da se meša u kulturu, onda kultura prestaje da bude prostor slobode i postaje sredstvo pritiska. A društvo koje počne da politizuje festivale, umetnost i ljude koji su stvorili najveće nacionalne brendove – polako počinje da uništava samo sebe.
Najopasnije je što se kod nas uspeh često ne prašta ako nije politički podoban.
Umesto da čuvamo ljude koji su Srbiju proslavili u svetu, mi ih razvlačimo po tabloidima, političkim kampanjama i medijskim obračunima. Umesto da podržavamo ono što nas spaja, mi to delimo po stranačkim linijama.
A kultura ne sme da bude stranačka.
EXIT nije ničija partijska bina. Guča nije ničiji politički plen. To su vrednosti koje pripadaju narodu i ugledu Srbije u svetu.
Danas su meta EXIT i Dušan Kovačević. Juče je to bila Guča. Sutra će biti neko treći. I zato ovo više nije pitanje jednog festivala, već pitanje da li ćemo kao društvo konačno shvatiti da politika mora imati granice.
Zato danas javno podržavam Dušana Kovačevića i pravo EXIT-a da ostane slobodan, svoj i nezavisan. I kao čovek koji je godinama vodio jedan od najvećih festivala u Srbiji, želim da verujem da će EXIT ostati tamo gde je i nastao – u svojoj Srbiji.
Jer Srbija bez EXIT-a i Guče nije manje samo turistički ili kulturno siromašnija. Ona je manje slobodna, manje svoja i manje dostojna ljudi koji su je svojim radom proslavili u svetu.
Jer kada politika počne da uništava ono što narod stvara – onda na kraju uništava i samo društvo.
Autor je predsednik Narodnog pokreta Dragačeva
