Bezbednost zemlje, bilo da se radi o unutrašnjim ili spoljnim faktorima, može da bude ugrožena na više načina, počev od oružane agresije, pa sve do zatiranja nacionalnog i kulturnog identiteta jednog naroda, kroz „promenu njegove svesti“, što se sada traži od Srbije. Između je veoma široka lepeza mera kojim strani faktor može da utiče na političku i posebno ekonomsku bezbednost te države. Unutrašnja politička nestabilnost i ekonomski problemi su pogodno tlo za strano mešanje i podrivanje suvereniteta takve zemlje.
Najteži oblik ugrožavanja bezbednosti jedne zemlje, odmah iza oružane agresije, predstavlja ekonomska zavisnost i dužničko ropstvo, čemu se i najteže suprostaviti. Posle izgubljenog rata, a Srbija ih je gubila devedesetih, ako zemlja ima državnike sa vizijom, političko jedinstvo, jasno definisane državne i nacionalne interese, ako uredi državu i njene institucije, ako se okrene radu i redu, može za relativno kratko vreme da krene na put oporavka. Dobar primer su Nemačka i Japan. Ako zemlja izgubi ekonomski suverenitet, rasproda svoje prirodne resurse i padne u dužničko ropstvo, oporavak je dugotrajan, bolan i iscrpljujući . U takvim uslovima, jedini „resurs“ njene nezavisnosti i suvereniteta preostaje joj „virtuelna vlada“, sa sumnjivim nacionalnim predznakom, koja mora da „igra uz muziku“ vlasnika njenih resursa i kreditora.
Negde početkom osamdesetih godina prošlog veka, u periodu najžešće kampanje Zapada za konačni slom socijalističkog sistema u SSSR i IEZ, najmoćnije oružje bili su krediti. Stratezi tog plana su govorili: dajte im kredite za sve i svašta, čak ako ih i ne traže. Za otplate ne brinite. Imamo sistem kako da se naplatite, a kupovinom njihovih firmi i resursa učinićemo ih zavisnim na duži period. Tu je i „svetski finansijski policajac“. Ima dosta onih i u Rumuniji i u svetu koji veruju da je Čaušesku sebi presudio kada je, između ostalog, uz veliko osiromašenje naroda, privodio kraju otplatu i poslednje zelene novčanice.
Oružanom agresijom NATO po nalogu SAD, Srbija je skraćena za petnaestak procenata svoje teritorije i to onog dela za koji je vezana njena duhovnost, istorija i kulturno i versko nasleđe. Nemačka je povratila svoje istočne oblasti, a Japan Okinavu. Hoće li Srbija KiM? Možda. Ponajviše će, iako to danas ne izgleda tako, to zavisiti od nje same, umešnosti njenih državnika, kada ekonomski ojača, uz pomoć prijatelja i u nešto izmenjenom međunarodnom rasporedu snaga, ali pod uslovom da se sadašnjim aktivnostima i potezima, koje čini pod snažnim pritiscima i ucenama, sama ne odrekne. Da li će i kako Srbija preživeti bez EU ili KiM? Ako je pet vekova preživela pod Osmanlijama, Prvi i Drugi svetski rat, sankcije devedesetih, ako se okrene sebi, svojim potencijalima i otvori široke, a ne jednosmerne, frontove saradnje sa svima u svetu, preživeće ekonomski i bez EU i KIM, ali moralno bez KiM neće. Ako se pomiri sa gubljenjem KiM, na red će doći još neki deo njene teritorije.
A šta je sa ugrožavanjem bezbednosti Srbije kroz ekonomiju? Kako sada stvari stoje, Srbija je i te kako ugrožena, i to možda drastičnije nego preko KiM. Srbija je prezadužena : javni dug je premašio 19 milijardi evra, sa tendencijom daljeg zaduživanja. Samo u narednih tri godine moramo obezbediti 3,5 milijarde evra, samo na ime otplate glavnice i kamata. A tek zaduženost privrede i građana, negativni spoljno trgovinski bilans, odliv kapitala iz zemlje kroz profite filijala stranih banaka i preduzeća, predstojeća prodaja plodnih oranica članicama EU (a preostaće nešto i za arapske šeike), tog „porodičnog srebra“, na što smo se obavezali Sporazumom sa EU. Da li Srbija ulazi u dužničko ropstvo?
Šta Srbiji donosi, ne samo na ekonomskom već i na bezbednosnom planu, preovlađujuća usmerenost u privrednoj saradnji sa EU i posebno Nemačkoj, ostaje da se vidi. Već sada, makar kada je u pitanju KiM i učlanjenje u EU, ta velika usmerenost naplaćuje svoj „račun“.
Da podsetim, u cilju jačanja bezbednosti zemlje i nezavisne spoljne politike sedamdesetih godina, u SFRJ je na preporuku Saveta Federacije, a na osnovu studije ekonomskog sektora SMIP, savezna vlada donela mere balansiranja ekonomske saradnje i razmene dobara sa svetom, tako što će po jedna trećina otpadati na SEV, EEZ i treći svet. Ustanovljen je i Fond za saradnju, u koji se izdvajao jedan odsto iz budžeta, a služio je za podršku našim firmama za nastup na tom tržištu. O nečemu takvom malo ko danas razmišlja, a trebalo bi.
Da li se sa Srbijom događa ono što su kolonijalisti uradili sa mnogim afričkim zemljama posle sticanja nezavisnosti? Prepustili su političku vlast kao balast domorodačkim strukturama, a privredu zadržali pod svojom kontrolom, ponajviše sirovinski deo. I danas su te zemlje ekonomski zavisne od dojučerašnjih gospodara. Svaka sličnost sa Srbijom je namerna.
Radoman Jović, ambasador u penziji
izvor: Danas
