Vlada je nedavno usvojila Uredbu o pomoći privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima kako bi se ublažile posledice koje će nastati usled pandemije korona virusa. Podrška privredi je slična merama koje su uvedene i u drugim zemljama: biće pokriven deo zarade zaposlenih, firmama će biti odložene poreske obaveze, a imaće i pristup povoljnim kreditima kako bi održale nivo likvidnosti. Javnost je uglavnom kritikovala ovaj paket u delu koji se odnosi na vreme isplate s obzirom na to da je prva pomoć predviđena tek za sredinu maja, što zaista može da bude kasno za mnoge firme. Nemačka i Švajcarska, na primer, pokazale su se kao veoma efikasne i već nekoliko dana nakon usvajanja mera za pomoć privredi novac je legao na račun mnogih preduzeća. Britanska vlada, s druge strane, najavila je da pomoć može da se očekuje tek za mesec dana od usvajanja mera.
Vlada je usvojila i odredbu o dodeli jednokratnog novčanog iznosa od 100 evra svakom punoletnom građaninu. Ovde je negodovanje javnosti bilo usmereno ne samo na vreme isplate, jer mnogi misle da će to biti urađeno baš pred izbore, te da je osnovni cilj dodvoravanje biračkom telu, već pre svega na sam koncept takve pomoći. Primedbe su se kretale u rasponu od onih da novac u ovom trenutku nije jednako potreban svima, preko ulaženja u detalje o tome koliki bi deo bio potrošen na domaću a koliki na stranu robu, do zabrinutosti jer mera previše košta: 1,3% BDP.
Za sada su, koliko mi je poznato, još jedino Sjedinjene Države i Španija izašle sa sličnim predlogom. U Americi je prvo najavljeno je da će svaki građanin dobiti po 1.200 dolara, ali je usvojeni zakon ipak postavio neke granice. Pomoć neće otići onima s visokim zaradama, zatim studentima starijim od 17 godina koji su i dalje izdržavana lica od strane roditelja, dok porodice s decom mlađom od 17 godina dobijaju dodatnih 500 dolara po detetu. Mladi koji imaju posao te se ne smatraju izdržavanim licima, bez obzira na starost, imaju pravo na naknadu ukoliko zadovolje uslove koji se odnose na visinu dohotka. Zanimljivo je da pomoć neće otići nezaposlenim osobama ukoliko su u prošloj godini ostvarili primanja iznad određene granice.
U susret narastajućim socijalnim posledicama pandemije, neki članovi španske vlade pokrenuli su predloge o uvođenju univerzalnog osnovnog dohotka. Pominje se da ovo davanje ne bi bilo jednokratno, već trajni instrument socijalne politike. Verovatno su male šanse da se novac dodeli svim građanima, što je izvorna ideja univerzalnog osnovnog dohotka, pre svega zbog velikog fiskalnog troška. Ipak, interesantna su razmatranja o tome da je Španija trebalo da uvede ovo davanje i pre početka pandemije. Naime, u ovoj zemlji je veoma raširena neformalna zaposlenost, a radnici na crno otežano pristupaju bilo kojim vidovima pomoći od strane države, pa tako ne bi bili kvalifikovani ni za mere koje se uvode radi ublažavanja posledica pandemije. Dodatno, s obzirom na to da je 30% dece do 18 godina starosti izloženo siromaštvu, opravdano se postavlja pitanje da li postojeći sistem socijalne zaštite uspeva da zaštiti najranjivije delove društva.
Srbija deli nekoliko sličnosti sa Španijom kada su ove teme u pitanju. Prema poslednjim podacima iz Ankete o prihodima i uslovima života, skoro 29% dece do 18 godina starosti živi u siromaštvu, ali i isti procenat mladih od 18 do 24 godine. I po stopi siromaštva za ukupnu populaciju od 24,3% Srbija je u samom vrhu evropske liste. Značajan broj ljudi radi u sivoj ekonomiji te stopa od 20% neformalne zaposlenosti malo oscilira poslednjih dvadesetak godina. Dodatno, procenat pojedinaca sa takozvanim veoma niskim intenzitetom rada, koji rade manje od 2,5 meseca u toku jedne godine, dvostruko je veći u odnosu na zemlje Evropske unije (20% naspram 10%). Imajući sve ovo u vidu, ne iznenađuje podatak iz iste ankete da skoro 40% lica u Srbiji ne može sebi da priušti iznenadni trošak od 10 hiljada dinara koji bi bio isplaćen iz budžeta domaćinstva.
Možemo da očekujemo da su upravo mladi, oni koji rade na povremenim i nesigurnim poslovima skupine koje će biti posebno pogođene krizom izazvanom pandemijom korona virusa. Naime, istraživanja koja su pre nekoliko dana objavljena za Veliku Britaniju i Sjedinjene Države pokazuju da će nadolazeća kriza najviše negativnih posledica doneti onima koji su najviše izloženi ranjivoj zaposlenosti, a to su mladi i prekarni radnici (zaposleni u gig ekonomiji, na ugovorima s nultim radnim vremenom i slično). Zaposleni s višim primanjima imaju veće mogućnosti rada od kuće, dok je za osobe s niskim zaradama to često nemoguće zbog prirode posla. I ne samo to, ovo istraživanje pokazuje da u strahu da ne izgube prihod pojedinci s niskim primanjima nastavljaju da rade čak i kada imaju simptome slične gripu i tako postaju rizik po zdravlje drugih ljudi.
Imajući u vidu ove prognoze i uz pretpostavku da davanje od 100 evra u ovom trenutku nije svima neophodno, kako je mogla da izgleda raspodela ovog novca kod nas? Mogli bismo da isključimo sve zaposlene u javnom sektoru, jer će njihova radna mesta i dohodak najverovatnije biti stabilni do kraja godine, a možda i duže. Penzioneri će takođe imati stabilne prihode, a dobili su pre neki dan i jednokratnu pomoć od 4.000 dinara. To je već skoro 2,5 miliona punoletnih građana koji bi mogli biti zaobiđeni ovom merom. Takođe, moguće je isključiti i one s višim primanjima u privatnom sektoru.
Istina je da su socijalna davanja kod nas veoma niska pa su se čuli predlozi da, s obzirom da već znamo ko su primaoci socijalne pomoći, jednostavno podelimo po tih 100 evra samo njima. Na ovaj način nažalost ne bismo mogli da dođemo do ljudi koji su nevidljivi sistemu socijalne zaštite ili su iz njega isključeni iz različitih formalnih razloga. To su lica starija od 65 godina koja nisu ostvarila pravo na penziju, a njih prema nekim procenama ima oko 200.000, posebno u ruralnim sredinama. Mnoge od tih ljudi posedovanje zemlje ili višak stambenog prostora isključuje iz prava na socijalnu pomoć. Zaposleni u neformalnoj ekonomiji ne mogu da se prijave za naknadu za nezaposlenost, a nisu kvalifikovali ni za jednu meru pomoći privredi, jer ne mogu da dokažu da su izgubili prihod. U populaciji starijoj od 15 godina neformalno zaposlenih ima skoro pola miliona. Prema sektoru delatnosti, svega 70.000 neformalno zaposlenih je u industriji i građevinarstvu, dok je ostatak skoro ravnomerno raspoređen između poljoprivrede i usluga, a upravo su ove dve delatnosti prve došle pod udar mera zabrane kretanja.
Pomoć od 100 evra zato ima smisla, jer u celom paketu mera vlade jedino ona dospeva do populacije koja je trenutno nevidljiva sistemu. Naravno, ovo davanje, kako trenutno glasi u uredbi, uključuje mnoge kojima 100 evra nije baš neophodno, ali i usvojene mere pomoći preduzećima odnose se i na one kojima je odlično krenulo u karantinu: proizvođače brašna koji rade u četiri smene i vikendom, proizvođače dezinfekcionih sredstava, trgovine koje beleže vrtoglavi rast prometa, kurirske službe i ostale firme koje rade dostavu. Minimalac će dobiti i sva preduzeća koja će karantin pogoditi tek umereno. Ipak, dok ovo izgleda nikome nije zasmetalo, dodeljivanje po 100 evra svim punoletnim građanima su svi kritikovali.
Kažu da se u krizi još jasnije vide problemi koji postoje u jednom društvu. Tako će biti i s nejednakošću i siromaštvom koji već dugo muče Srbiju. Nemamo svi jednako izgrađen ekonomski imunitet koji bi nas zaštitio od posledica novog virusa, a oni koji su pre izbijanja epidemije bili na samom dnu raspodele dohotka imaju najmanje resursa da se snađu u novonastaloj situaciji. I kao što ćemo u narednim mesecima razmišljati kako da izgradimo otpornost na novu zdravstvenu napast, trebalo bi i da se zapitamo gde smo to pogrešili u reformama poslednjih 20 godina i ostavili značajan deo populacije bez izgrađenog imuniteta na ekonomske nedaće.
Autorka je profesorka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.