Ekspoze premijera

Deklarisana lezbejka čita ekspoze na Vidovdan. To je, naravno, Vučićeva režija i to nikako ne može biti slučajno. Vučić je objavio rat lazarevsko-nemanjićkoj Srbiji. O tome je, između ostalog, prethodno pisano u ovoj kolumni, kao i u britkoj analizi Vučićevog govora koju je napisao Slobodan Antonić. Da li je zadatak, da li dobrovoljno preumljenje – bitnije je analitičarima i istoričarima. Vučić to otvoreno i svesno sprovodi, i on je odgovoran. Vredi, s tim u vezi, jednostavno ponoviti: niko se nikad nije poigrao sa Vidovdanom nekažnjeno.

Više brine nešto drugo. Ćutanje crkvene jerarhije. Da se bar diglo onoliko buke koliko se dizalo oko Kobasicijade. Ali – čak ni toliko. Ništa. Ничего. Nada. Nothing.

Postoji jedan argument koji je vrlo sličan argumentima opravdavanja naprednjačke politike uopšte. I on ima svoj legitimitet. Naime, Crkva je svesna „teškog položaja“ države, stešnjene između pritisaka sa Zapada i prirodnog (a i pragmatičnog) zova Istoka (predvođenog Rusijom), i ona deli mišljenje da moraju da se prave „bolni kompromisi“ – pa zato ne želi da državi oteža posao. Uz to ide i uobičajeni „ustavni“ argument o odvojenosti Crkve i države, kao i tumačenje po kom Crkva treba da se pokorava vlastima, jer je „svaka od Boga“.

No, da li to znači da Crkva treba potpuno da se povuče iz polja odbrane javnog morala? Jer to je ono što se dešava. Odmah posle predsedničke inauguracije usledio je „prajd vikend“, zajedno sa paradom. Mnogi smatraju da tu „ima neka tajna veza“, ali o tome neki drugi put. I to je tek prva gej parada. Sledi (bar) još jedna u septembru. „Nedelja ponosa“ u Nišu je već u toku. Samo nebo je granica za naredne godine… A Vučić ionako ne priznaje nebo.

Ranije se znalo – ako ništa drugo, Patrijaršija i pojedini episkopi su se bar oglašavali pre, uoči ili posle gej parada, pozivajući se na Sveto pismo i crkveno Predanje, osuđujući sodomiju i njeno javno isticanje, odnosno njenu normalizaciju. Međutim, sada samo čujemo, da citiramo Sajmona i Garfankela, „zvuke tišine“.

Zapravo, najglasniji javni glas iole povezan sa Crkvom koji se mogao čuti – došao je od jednog od učesnika gej parade 24. juna. Evo dela njegovog obraćanja preko FB:

„Danas je bio Prajd. S minimumom policije i četvoro (4) protivnika. Neka monahinja i neka žena (rekoše mi da su Akakijeve) i neka dva nesrećnika. I to je to. Ulice prohodne, kafići otvoreni, nije bilo opsade, ljude niko nije sklonio s trotoara da ne gledaju, ili ne daj Bože da ne mogu da jedu dalje u picerijama, Meku i šta sve tu oko već ima…

No, nije to tema. Fotografima je bila zabavna moja majica. Posle je bila zanimljiva kolegama s fakulteta. Ko je ovaj lik? Je li on stvarno s našeg faksa? Otkud mu pravo da nosi ovu majicu na Paradi Srama?

Zaista, otkud mi pravo? Otkud mi pravo da budem gej, a vernik, da sam studirao na PBF, da nosim prsten (evo vidi se na slici) s natpisom IS HS NI KA u krstu, otkud mi pravo da šetam Beogradom tako šaren i kontradiktoran?

Jer sam to ja. Eto otkud mi pravo…“ (cela poruka može da se pročita ovde).

Da li je možda sad jasnije u čemu je problem, i zašto je potreban autoritativan stav sa kompetentnog mesta (u ovom slučaju Patrijaršije ili bar neke episkopije)? Jer, ako se ne oglasi onaj ko je pozvan da se oglasi, oglasiće se neko drugi. Bilo ko. Neko kao ovaj lik, koji, sa autoritetom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta –proglašava protivnike gej parada za „nesrećnike“. Opušteno, nonšalantno, bez ikakve zvanične crkvene reakcije (uključujući i PBF), izokrenuvši sva prethodna učenja naopačke u jednom postu na društvenim mrežama.

I tako nastaje smutnja.

Možda se smutnja i želi? Možda. Ali hajde da onda tu stvar raščistimo do kraja, da znamo ko hoće smutnju, a ko neće.

Da se vratimo opet na temu crkvenog (ne)oglašavanja po pitanju novog mandatara Vlade. Da li je moguće da baš ništa nije sporno, i da vrh crkvene jerarhije (a i sveštenstvo s njim) jednostavno treba da ćuti?

Hajde da uzmemo argument da je država ugrožena. Hajde da kažemo da je ona čak EKSTRA ugrožena. Dakle, EKSTRA je ugrožena. Da li je Ana Brnabić baš jedina koja može da je spase? Možda je odgovor pozitivan. Možda stvarno nema nikog drugog. Ali hajde da onda to čujemo i raščistimo.

A ako, kako bi najverovatnije ubedljiva većina odgovorila – ipak nije tako? Da ima, zamislite, i drugih opcija za premijera? Nije li legitimno da predstavnici Crkve ustanu u zaštitu vrednosti koje zastupaju, kojih su se sami, dobrovoljno prihvatili? Nije li legitimno da izraze stav po kom neko ko javno propagira svoje homoseksualno opredeljenje ne treba da bude šef vlade? I da zasigurno ne treba da čita ekspoze na Vidovdan.

Neki će možda na ovo reći da je seksualno opredeljenje privatna i intimna stvar, i da niko nema pravo da se u to meša niti da diskvalifikuje nekog drugog samo na toj osnovi. I to bi načelno bilo tačno. Mnogo je homoseksualaca zadužilo i čovečanstvo i samu Srbiju. Ali ovde je ključno sledeće: „neko ko javno propagira svoje homoseksualno opredeljenje“. Odnosno, neko ko se pojavljuje na gej paradi i slika sa zastavom duginih boja. To onda više nije samo intima. To je politizacija seksualnog opredeljenja, isticanje programa i deklaracija o namerama.

To je program koji, u svojim krajnjim dometima, zahteva, između ostalog: legalizaciju istopolnih brakova, pravo homoseksualnih parova na usvajanje dece, mogućnost slobodnog izbora „roda“ i promene pola o trošku države, mogućnost korišćenja toaleta u skladu sa svojim izabranim „rodom“ a ne polom, pravo na menjanje pola rođenja u matičnim knjigama, pravo da novorođenoj deci budu upisana „roditelji“ istog pola u matičnu knjigu (umesto bioloških roditelja), zabranu roditeljima da svoju decu vaspitavaju o tradicionalnim shvatanjima polova, učenje školaraca „tolerantnosti“ od strane transrodnih osoba obučenih u odeću suprotnog pola, pravo osnovaca i pubertetlija da biraju koji pol žele da budu i, u skladu sa tim izborom, da se tako oblače i budu tako oslovljavani od strane učitelja, đaka, školskog osoblja – svih. Itd. itd.

To je, suštinski, ta agenda za koju se bore oni koji organizuju i propagiraju gej parade. U SAD oko ovih stvari već besni kulturno-društveni rat, koji poprima sve ozbiljnije razmere.

A uz tu agendu paralelno ide sve jača cenzura, sve netolerantniji odnos prema ispovedanju tradicionalnog (uključući i pravoslavnog i muslimanskog) pogleda na homoseksualnost i srodne pojave, na svet uopšte. Primer napada na uglednog srpskog intelektualca Mišu Đurkovića od strane pripadnika gej lobija i „poverenice za ravnopravnost“ je više nego upozoravajući. (Više o tome se može pročitati, između ostalog ovde, kao i u izuzetnom tekstu Vladimira Dimitrijevića na FSK.)

Srpska Pravoslavna Crkva nema problem s tim? Ona više nije aktivni čuvar Kosovskog zaveta? Onda vernici to treba da znaju. Pa da odluče – da li da počnu da postavljaju konkretna pitanja sopstvenom sveštenstvu i jerarhiji, da počnu borbu unutar same Crkve, ili da čak potraže neku drugu, (ne)pravoslavnu veru, za koju smatraju da je vern(ij)a Predanju i Svetom pismu, koji su više nego jasni po pitanju sodomije.

Jedno je sigurno. Vreme ćutanja i zabijanja glave u pesak ističe. Ne samo zato što se sada otvoreno napada javni moral, i to iz samog vrha vlasti, već i zato što nam javni promoteri LGBT agende to neće dozvoliti. Oni se neće smiriti dok njihov stav konačno ne prevlada. I dok svaka kritika ili tradicionalno ispovedanje ne budu brutalno, policijski i sudski ugušena.

I, eto, tako, hteli-ne-hteli, i ovaj Vidovdan, voljom novog predsednika države i njegove skupštinske glasačke mašine nas stavlja pred izbor: ćutati i pokoriti se moralu Sodome i Gomore, ili ponovo se boriti za Vidovdan, kakvog ga shvatamo bar od 1389. godine.

Tu se negde suštinski razilaze „prva“ i „druga“ Srbiju (mada bi se moglo reći da je trenutno društveni hermafroditizam možda preovlađujući). Na kraju će „prva“ biti ona koja pobedi. Neka se tradicionalisti ne zavaravaju. Što se one druge strane tiče, bitka odavno traje, i ništa manje od totalne pobede ih neće zadovoljiti.

Aleksandar Pavić

www.fsksrb.ru