Preklani vratovi ko svatovi, eno se nižu.
Creva se vuku ali ih stižu…
Krvave čakije ko buklije- zovu na
veselje:“Neka je sa srećom
domaćine, sve ti u kući jaukalo i
lelekao dok kuću plamen liže i
delje…“
Hajdemo Srbi, u kolo, brže,
eno vam trupla prestižu noge,
hvatajte se za ruke, zar važno je čije su,
zalud li poklaše svatove mnoge?
Eno je mlada, sva u belom,
bezglavi dever bratu je vodi,
ispraća majka ćerku opelom
svatovska povorka ka humki hodi.
Na hum stao kum, podigo zdravicu,
valja se kad se Srbin ilovačom ženi,
u drugu ruku od kumčeta glavicu:
„Zdravo nam bile srpske seni…“
Da mi je očiju pa da zaplačem za kćeri,
od sreće, dabome, jedinicu dajem,
silovaše je pa zaklaše zveri,
muzika, udri, za novce ne hajem…
Svirajte glasnije od plača,
glasnije od ropca preklanog vrata,
glasnije od vriske nedoklane sestre
nad spaljenim telom mlađega brata.
Raduj se zemljo, evo ti Srba,
evo ga otac gde kolo vodi,
eno deveruša vise sa vrba
evo mladoženje bez nogu hodi…
Ajte dželati i vi u kolo
basta vam da ga vodite prvi,
samo polako meka je zemlja
teško je nogama kroz ušće krvi…
Zdravo došli i zdravo nam pošli
pratila vas doveka opela,
gledaju vas oči povađene
sa prozora rasporenih sela…
Mihailo Medenica
dvaujedan.wordpress.com
