Država gluva i slepa

0
568

Otvoreno pismo Vladi Republike Srbije

Bracni par CakicKopije dostavljene:
Njegovoj svetosti Patrijarhu Irineju
Tomislavu Nikoliću, predsedniku
Aleksandru Vučiću, premijeru
Siniši Malom, gradonačelniku
Aleksandru Obradoviću, generalnom direktoru EPS-a
Dragani Marković, v.d. direktorki poreske uprave
Ljiljani Kovačević, direktorki CVPO
Svim štampanim i elektronskim medijima u Beogradu

Veoma poštovani,

Da li je Srbiji potreban još jedan spomenik sa znakom pitanja(„?“) „ZAŠTO?“

Naša karijera je sjajna i uspešna, ali nam je život okrnjen i unakažen. Na našu veliku sreću još uvek imamo veliki motiv da sva dalja mučenja i poniženja preživimo i doživimo pravdu i istinu. Trudimo se da naš prinudni život u paklenim uslovima pretvorimo u pobedu nad egzekutorima koji su našu porodicu doveli do užasnog stradanja i beznađa.

Ako je za utehu, država Srbija nas je svrstala u „tajkune“ koji sve češće, ako ništa drugo, pribegavaju krađi struje. Razlika je samo u tome, što mi na silu i samovlasno otimamo od države svoju imovinu da bismo spasili živote ne samo sebi (jer smo već davno otpisani) već našim unucima i samohranoj nezaposlenoj kćerki.

Ovog puta priznajemo javno, iako to ni jedan medij sigurno neće objaviti, da krademo struju.

To je svakako nedolično jednom diplomiranom pravniku, kome je dobro poznato“ da su pred zakonom svi jednaki“.

Na žalost, u ovako bezizlaznoj situaciji u koju su nas doveli neki bezdušnici iz EPS-a, pribegli smo sramnom činu da bismo spasili goli život pre svega deci pa i nama. Oni nam zbog duga od 40.000,00 dinara (nama država duguje 4,500.000,00 dinara) isključe struju u sred zime, ne pitajući se da li će preživeti dečica i njihova samohrana majka, kao i teško bolesni starci, njeni roditelji.

Kako nismo imali drugo rešenje, samovlasno smo se priključili, ali nismo krali struju, jer je potrošnja išla preko strujomera. Na našu nesreću egzekutori su nas ubrzo otkrili, došli, skinuli i odneli strujomer.

Da Vas podsetimo:  Pranjanska razglednica

E, posle toga nismo više imali izbora: umreti časno i pošteno ili krađom struje sačuvati život. Ponovo smo se priključili, ali ovog puta direktno (bez strujomera) i tako smo postali lopovi, jer državi krademo struju.

Pitamo: da li je to što smo učinili stvarno krađa. Humano delo? Prisećam se jednog slučaja iz studentskih dana: na jednoj praktičnoj vežbi iz kriminologije postavilo se pitanje da li je vaspitačica koja ukrade igračku u prodavnici i donese u vrtić gde je zaposlena da se igraju deca – lopov ili humanista? Nismo pronašli pravi odgovor, jer su i jedan i drugi odgovor tačni.

Pitamo javnost da li je u našem slučaju krivično ili humano delo? Ukoliko neko zna pravi odgovor neka odmah javi policiji ili tužilaštvu. Mi više nismo sigurni ni u sebe. Ako nas neko polako ali sigurno ubija, po našem mišljenju to je teško ubistvo sa predumišljajem za koje na kraju niko neće odgovarati. EPS je na našu molbu (ne žalbu kako u odgovoru stoji), reagovao tako što je naš vapaj za spas porodice ustupio EPS snabdevanju, a oni su samo konstatovali bez trunke griže savesti da su nas uhvatili u krađi struje i tu je kraj ove tužne i žalosne priče. Naravno, sledi nam krivična prijava, podizanje optužnice, suđenje i zatvor. U ovom trenutku isti (zatvor) bi nam dobro došao kao slamka spasa. Tamo bismo imali struju (niko ne bi smeo da nas ostavi u mraku), tri obroka dnevno (bar jedan topli), lekarsku, odnosno zdravstvenu negu (uključujuči i zubara) što na slobodi možemo samo da sanjamo; i gle čuda sve ovo nabrojano potpuno besplatno, a na teret državnog budžeta, odnosno poreskih obveznika. Jedini problem koji ostaje jeste nerešeno pitanje dece i samohrane majke bez zaposlenja.

Da Vas podsetimo:  Da li je Srbija spremna na eutanaziju neizlečivo bolesnih?

Verujemo da će država Srbija i za ovo naći rešenje, decu bi smestila u neku hraniteljsku porodicu i za svako dete platila po 35.000,00 dinara mesečno. Deca bi za te pare imala sve: hranu, odeću, obuću i druge potrepštine, ali ne i nežnost, pažnju, i ljubav koju su uživali od majke, dede i babe.

Ako je ljubav pokretač svega, nema većeg greha na ovom svetu nego nekome je uskratiti na silu.

Zato molimo nadležne, da nam, ako već moramo u zatvor učine bar jedan ustupak: da sa nama povedemo kćerku i unuke (iako oni ni za šta nisu krivi). Možda ćemo tako konačno biti zbrinuti i preživeti do našeg uskoro zlatnog jubileja – 50 godina braka i zajedničkog stvaralaštva. S druge strane i Srbija bi profitirala jer bi ispunila još jedan uslov za otvaranje pregovora za brži prijem u Evropsku uniju.

P.S.
Ukoliko Vam u ovom našem obraćanju nešto nije logično, imajte u vidu i uzmite u obzir činjenicu da je pisac ovih redova nedavno imao moždani udar, a njegova supruga je dobila visok pritisak i dijabet, a sve zahvaljujući torturi koju još uvek proživljavamo. Sam Bog mi je sačuvao razum da se borim i dalje za pravdu i istinu. Na prethodno pismo niko nije reagovao.

Pozdrav i poštovanje,

Ivanka i Blagoje Cakić sa kćerkom Anom i unucima Damjanom i Danilom
Krivošijska 1 A
11050 Beograd
069/143-19-93

____________________

„Galenika“ nas je zavila u crno

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime