Eto Njega opet

0
572

aleksandar-vucic-620x330Petnaest dana smo se odmarali od Velikog Vođe i njegovih satelita. Povremeno su se kroz medijsku „meteorsku kišu“ Olimpijskih igara pro bijali njegovi kerberi: Julin, Stefanović, donekle Dačić, koji nas je šamarao sa idejama o podizanju spomenika Slobodanu Miloševiću.

Zahvaljujući Olimpijskim igrama zaboravili smo na sve probleme koji nas more svakog dana kada otvorimo novčanik ili frižider, kada pogledamo na kalendar, a prvi septembar se približava. Povremeno su nas nervirali Hrvati svojim zapaljivim izjavama, ali su za reakcije ipak bili zaduženi već pomenuti kerberi.

Prvih nekoliko dana smo pozivali Tomu Bajčetinskog da se sa Dragicom i ostalim Nikolićima vrati iz dalekog Brazila, jer je našoj delegaciji pretila ozbiljna opasnost da zbog uroka ne upecaju nijednu medalju. Još kad je Kosovo, koje mi ne priznajemo ali MOK priznaje, osvojilo zlatnu medalju pre nas – nastala je nacionalna panika.

Treštale su društvene mreže apelima. Peticijama. Kletvama. Molbama. Tomo, vrati se: Sve ti je oprošteno, odzvanjalo je sa interneta. Ne znam da li je najpoznatiji žitelj Bajčetine u to poverovao, pa nas i poslušao, ili je morao da se vrati zbog „državničkih“ obaveza.

Tek – Srbija je osvojila osam medalja. Velikih osam. Možda je mogla i još neku: Znam da je jedan moj poznanik, inače zavisnik od kockanja, uložio 500 evra na to da će Đoković ostati bez medalje, i da će ispasti u prvom kolu. Odmah da vam kažem: taj moj poznanik je zahvaljujući dobroj prognozi kupio dobrog polovnjaka, dok je Srbija kolektivno očajavala što su strelci promašili, teniseri ispali, plivači podbacili, veslači poispadali…

Kako bilo, kad se sve sabere i oduzme, napaćenom narodu bilo je dobro ovih 15 dana. Naročito u drugoj polovini dešavanja u Riju. Još kad su počele da pljušte medalje – sirotim Srbima su krenule suze radosnice.

Da Vas podsetimo:  Gospodžo Fikus, sram te bilo

Zaboravili su naprasno kako su Saletu Đorđeviću poručivali da je napravio ekipu koja ne može da pobedi ni Partizan u Beogradu. Kritičari našeg glavnog košarkaškog stratega koji su ga proklinjali što je rekao „Ne“ Bobiju Marjanoviću su preko noći postali eksperti za objašnjavanje kako je uspeh posledica upornog rada na svim nivoima, naročito njihovog, valjda.

Ništa bolje nije prošla ni Marina Maljković. Pred same Olimpijske igre su glasno postavljali pitanje kako je uopšte ona ostala selektor; Tvrdili su da će biti pravo čudo ako naše košarkašice odu u četvrtfinale.

Ni u odbojkašice nisu previše verovali, jer odbojkaši nisu uspeli da se plasiraju na Olimpijske igre. Jedino su se nadali da će vaterpolisti osvetlati obraz, iako je vaterpolo defakto pred gašenjem u Srbiji.

I onda je došao poslednji dan Olimpijskih igara.

I saopštenje.

Veliki Vođa nam je poručio da će već sutra, ujutro, održati konferenciju za novinare (a prenosiće, verujem, to i Pink, uželeli su se akcije), na kojoj će on objasniti opoziciji kako su njegove mere za oporavak zemlje najbolje. I naravno, očitaće lekciju i opoziciji i novinarima zbog optužbi da se novac za sport nenamenski troši.

Vraćamo se, dakle, na staro: Ja, Klaudije, Car i Bog… U srpskoj verziji to glasi „Ja, Aleksandar, Car i Bog“. „Ja preuzimam odgovornost“. „Ja radim od pola pet ujutro“. „Ja sam kriv“. „Ja sam najpametniji“. „Ja sam najbolji“. „Nećete me uplašiti“. „Oprostite što vas se ne plašim“. „Ja ne grešim“. „Bolje da ne kažem ono što znam o tim kritičarima“. „Srbija više nikad neće biti kao nekad“.

Politika u Srbiji je istog kvaliteta kao i fudbal. Preplaćena. Prevarantska. Neodgovorna. Bez ideja. U to ćete se uveriti već sutra ujutro. A našim sportistima, koji su skinuli osam trofeja u Riju – skidam kapu. Naročito onima za koje većina nije ni znala.

Da Vas podsetimo:  A cena prava sitnica

Aleksandar Bećić

Kolumnista

PODELI
Prethodni tekstPrimerni opozicionar
Sledeći tekstSrbiji vozovi prolaze

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime