EU laže i sopstvene građane, a pred Srbijom i ne trepće
- Proces ulaska Srbije u EU izvodljiv je kao i pešačenje do Meseca. Od tog posla nema ništa
- Srpski političari zbog pokvarenosti i očuvanja sopstvene lopovske prilike i situacije lažu da se u Evropsku uniju može
- EU otvoreno pokazuje želju da kontroliše Srbiju, drži je dovoljno blizu i dovoljno daleko, s tendencijom da tako ostane vo vjeki vjekov
- Građani EU veruju svojim vlastima koje ih lažu da moraju skupo da plaćaju energente i robu široke potrošnje
- Interes Amerike je da sukob u Ukrajini traje sve dok se ne porazi Rusija, a ne da se uspostavi mir, i ne postavlja se pitanje cene ukrajinskih glava
Piše: Slavko Živanov
„Srbija će ući u Evropsku uniju odmah posle Turske, a Turska neće ući nikad“. Ova bolno istinita, sarkastična kvalifikacija bila bi duhovita da je stigla s istoka ili juga. Međutim, ona je najblaže rečeno licemerna jer je stigla sa Zapada, one iste adrese s koje neprestano stižu ucene i ultimatumi, primoravanja i dirigovanja da Srbija imperativno sprovodi direktive po volji evrounijata, jer je to, razume se, uslov za ulazak u EU. I još gore, Srbija se primorava da sprovodi antisrpsku politiku u sadašnjosti zarad, tobože, članstva u EU, koje bi trebalo da se realizuje u neoročenoj budućnosti.
Odavno je, sasvim blizu pameti, bilo očekivanje da Srbija, čak i kad bi postala punopravni član EU, ne bi mogla da ostvari sva prava koja imaju ostali. Odavno je trebalo prepoznati blef evropskih političara koji u političkoj razmeni i trgovini interesa sa Srbijom, od Srbije uzimaju nešto, a ne daju joj ništa. No, definisanjem sadržine toga „nešto“ iz prethodne rečenice, vidimo da je reč o zabrinjavajućem procesu žrtvovanja suverenosti, nezavisnosti, neutralnosti, dakle slobode i svakovrsnih izvesnih koristi, na uštrb političke utopije, sveopšte materijalne bede i teške (nepopravljive) štete državnim i nacionalnim interesima s dalekosežnim posledicama. Naša saradnja sa državama koje EU smatra proskribovanim belodano je u interesu Srbije, a ispunjavanje direktiva EU koje Srbiji nanose ekonomsku, nacionalnu i državotvornu štetu ne omogućavaju ostvarenje cilja koji se potura kao kompenzacija za ispunjavanje tih direktiva. Članstvo Srbije u EU očito nije realna opcija, ono ne može biti ozbiljan argument ni za šta, proces ulaska Srbije u EU izvodljiv je kao i pešačenje do Meseca. Od tog posla nema ništa i zbog toga su evrointegracije oksimoron u kojem je Srbija zarobljena.
U praksi, ovu dijagnozu nije lako lečiti, iako samo političke budale ne primećuju njenu očevidnost. Mnogi su prevareni kao naivni i neuki, politički priprosti i slepi, jer ih političari koje biraju, unisono, a zbog pokvarenosti i opstanka na vlasti, očuvanja sopstvene lopovske prilike i situacije, lažu da se u Evropsku uniju može – pod određenim uslovima. Dakako, političari koji već dvadeset godina jašu i mamuzaju, a istovremeno i haraju Srbijom, preporučuju Srbima da budu poslušni i rade šta im se iz Evrope (a zapravo Vašingtona) naređuje. Reč je o tzv. vin-vin situaciji u kojoj dobijaju i srpski političari i Evropa, jedni da kradu i bogate se, drugi da ostvaruju geopolitičke i imperijalističke interese, a žrtva su srpski narod, srpska država, nacionalni i opšti interesi Srbije. U tom poslu koriste respektabilnu petokolonašku asistenciju evrofanatičnih janjičara, En-Ve-o-glodara, satanista, trećepolaca, bizarnog moralnog mulja i bašibozuka koji od svog koitusa tvore ideologiju.
Koliko god uslova ispunili ne bi li se umilili, Srbi jednostavno nikada neće dati dovoljno sopstvene krvi evro-činovnicima. Evro-političari odavno samo zamajavaju građane Srbije, varaju ih i ubiraju ćar, jer za Srbiju nema mesta u EU. Zapravo, EU najviše koristi ima od Srbije dok je u procesu tranzicije, i najviše koristi od tog procesa imaju i srpski političari i ostali EU-glodari u Srbiji. EU otvoreno to i čini, pokazuje želju da kontroliše Srbiju, drži je dovoljno blizu i dovoljno daleko, s tendencijom da tako ostane vo vjeki vjekov. Sa srpskim političarima, pak, EU ima mnogo ozbiljnije namere i čvršće, obligativnije odnose jer ih podržava da zastupaju interese kolonizatora, a ne naroda koji ih bira.
Ista matrica manipulacije, obmane i zloupotrebâ razvija se i unutar Evropske unije od strane političara vladajućih struktura prema sopstvenim građanima. Kao što Srbe lažu srpski političari i guraju ih da delaju protiv sopstvenih interesa, tako i evropski političari lažu građane svojih država da, tobož, zarad viših interesa treba da snose najveći teret političkih sankcija koje Globalna vlada sprovodi prema Rusiji.
Notorno je da Rusija ne ugrožava nijednu državu EU, čak ni Poljsku koja je realno bezbednosna pretnja Rusiji. Ali, građani EU ne misle tako jer veruju svojim vlastima koje ih lažu. Lagali su ih i kad je reč bila o korona pandemiji, lagali su ih i dok su vodili imperijalističke ratove u Libiji ili Iraku, a lagali su ih i dok su stvarali ratove na Balkanu krajem prošlog veka. Danas ih lažu da moraju skupo da plaćaju energente i robu široke potrošnje, a kriju da su sami odlučili da tako bude. Rusija nije ništa promenila u cenama žitarica ili energenata. Evropa je odlučila da tu robu ne kupuje, a poskupljenja su aktivirana najpre zbog špekulacija trgovaca, a potom i zbog toga što robe na drugoj strani nema, nema novih proizvođača.
Vlasti država EU ne žele da saopšte svojim građanima da su ih primorale da iz svojih džepova finasiraju politiku i interese Sjedinjenih Američkih Država. Građani EU ne finansiraju samo skupu, već investiraju u autodestruktivnu politiku.
Problem nastao na relaciji Amerika-Ukrajina-Rusija rešiće se teškim cehom koji će platiti ukrajinski narod. I to u odnosima EU i Rusije ne bi trebalo da unese veće potrese. Svaka drastična promena ekonomskih poredaka u ovom odnosu razvijala bi se na grubu štetu građana EU koji bi plaćali veliki danak komfornosti sopstvenih političara koji faktički rade za interese nekih centara moći van EU.
Vlasti evropskih država, sve u svemu, ratuju u složenom sukobu između Globalne vlade i Rusije, na tlu Ukrajine. Za Globalnu vladu ratuju najpre Amerikanci i Englezi, a potom NATO i Evropska unija. Američka vojska komanduje ukrajinskoj vojsci i paramilitarcima, a zajedno sa NATO i EU doturaju im oružje i novac, obezbeđuju logistiku, obaveštajnu infrastrukturu, i primarno vode hibridni rat protiv ruske vojske, ruske države, Rusa, ruske kulture, ruskog identiteta, a na kraju i slobodnog sveta i svega što ne kontrolišu. Zbog toga je u interesu Amerike da sukob u Ukrajini traje sve dok se ne ispune ciljevi Globalne vlade, dok se ne porazi Rusija, a ne da se uspostavi mir. Pri tome, pitanje cene ukrajinskih glava se ne postavlja.
Vlast u Ukrajini je i nametnuta Ukrajincima da bi ispunjavala ove interese, odavno je potkupljena i neposredno instrumentalizovana. Ispunjava američke naloge ne hajući za Ukrajince, sirotinju raju. Oni Ukrajinu dodatno unesrećuju, razaraju, ubijaju, i čim to završe pobeći će u Englesku, Ameriku, ili u neku treću državu pod kontrolom svojih nalogodavaca, da krckaju krvave milijarde. Ako prežive.
Međutim, ruska operacija u Ukrajini označila je kraj američke dominacije ili makar kraj njenog neometanog širenja. Promena načina komunikacije u ophođenju na svetskoj pozornici pokazala je koliko je svetski poredak objektivno nestabilan i sklon padu. Pokazalo se da anglosaksonsko ustrojstvo sveta počiva na staklenim nogama. Izgleda da je svetski poredak spreman kako za najšire preoblikovanje, tako i za regionalno prestrukturiranje.
Jačanje američke hegemonije pratio je sumrak demokratije, ljudskih prava i sloboda. Kontinuirano je rasla moć, a smanjivala se sloboda. Što je njen kraj bliži, ubrzanje i širenje negativnih pojava na ovim poljima biće zlokobnije. Zapadni svet je, čini se, spreman za značajno razaranje korpi ovih prava ne bi li hegemonu dao veštačko disanje i produžio mu život. To je opasan hazard jer je reč o potezu očajnika koji sve što ima ulaže na kartu terora.
Ispod površine indirektnog, ali ipak globalnog sukoba Amerike i Rusije preko glava Ukrajinaca, Evropska unija neće proći neozleđeno. Bilo da vlade ili elite država EU svesno pokušaju da se iskobeljaju iz američkog samrtnog zagraljaja, ili to budu učinile zbog pritisaka sopstvenog stanovništva koje će najdalje do sledeće zime dobro razumeti šta znači bojkotovanje ruskih energetskih resursa, sukob EU i SAD može da poprimi značajniju formu.
Pritisak koji vlade zemalja EU vrše prema sopstvenom stanovništvu u cilju istrajavanja u politici embarga prema Rusiji urušiće ekonomske parametre tih država i ojačaće proruske političke opcije. Složenija politička situacija i pad sposobnosti američke duboke države da stvari u EU drži pod kontrolom pomeriće raspoloženje birača EU dalje od globalističke politike, bliže ka umerenoj ili radikalnoj desnici – pogodnom i plodnom tlu za buđenje izvornog, tradicionalnog nemačkog spoljnopolitičkog faktora. Može se desiti da od silne povike i odijuma zbog jačanja demokratske desnice u Evropi, neke nove snage, rođene u novonastalim okolnostima, apsolutno izgube demokratski kompas.
Niko ne može znati šta će biti s tim džinom koji se iz sedamdesetogodišnje anestezije budi. Nema sumnje da će respektabilna nemačka elita iskoristiti šansu za reviziju politike i istupanje Četvrtog rajha u zbilju čovečanstva. Držanje Nemačke u poslednjih dvadeset godina, a osobito u ukrajinskoj operaciji pokazuje da se Nemačka ne obazire ni sporadično na svoju neslavnu prošlost, niti je ta prošlost čini obavezujućom ili sputavajućom u bilo čemu, a osobito u militarizmu. To nije dobar znak, kao što, uostalom, ne može ništa dobro doneti masovno gaženje antifašističkih tekovina s tendencijom da se, protivprirodno, zamene strane u Drugom svetskom ratu, i da EU, Amerikanci i Englezi na mesto nacističke Nemačke – sabiju i prikucaju Rusiju.
Maloumnost i politička retardiranost građana EU dozvoliće im da specijalnim ratom i medijskim ispiranjem svesti promene ishod i suštinu Drugog svetskog rata, ili da ga barem dovoljno relativizuju i preoblikuju. Ako im to omogućava nastavak vladanja, ako globalizam u tome vidi šansu da preživi, učiniće i to.
U tom naumu i za taj posao neće lako naći saveznike van Zapada, jer će se dobar deo čovečanstva držati istine. Međutim, to ne mora da donese poraz anglosaksonskoj strani, jer svet ne mora da funkcioniše jedinstveno. On se može podeliti, ne na jednake delove, već na funkcionalne celine koje ne koegzistiraju mirno, ali imaju funkcionalnu egzistencijalnost. Rešenje za problem nastao zbog američke dominacije i kontrole svih međunarodnih institucija, udruženja, sporta, kulture, umetnosti, pa sve do Ujedinjenih nacija, može da bude u stvaranju novih, paralelnih institucija za koje će se države izjašnjavati i u čijem će konstituisanju učestvovati. To može da bude i početak lečenja onog dela čovečanstva koje ima izgleda za oporavak, a za neke može da bude i samovoljno zatvaranje u mrtvački kovčeg sa Amerikom.
Ne treba brinuti, tek smo odškrinuli vrata velikih izazova i postistorije. I dok se Evropska unija uključuje u rat protiv Rusije kao sestra bliznakinja NATO-u, a za račun Globalne vlade, i dok na Balkanu rovari opijena smradom davno prošlih vremena u kojima su evropske države krojile kapu ovom regionu, čeka je nerešivo. Šta će preživeti od Evrope posle teške operacije zamene njene krvi koja joj bezrezervno sleduje pod demografskom proliferacijom mlade muslimanske populacije u pohodu na Berlin, London, Pariz, Štokholm…?
