Decembarski samit u Tirani lidera EU sa državnicima iz „Zapadnog Balkana“ pokazao je žalosni kontinuitet evropske politike prema regionu: puno lepih reči, malo konkretnih poteza, a punopravno članstvo u EU država u regionu izgleda sve dalje i dalje.
Evropski lideri su počeli da pokazuju interesovanje za region još od „istorijskog“ samita u Solunu 2003. godine, kada je prvi put „obećana“ evropska perspektiva regiona. Posle skoro dve decenije rezultat je više nego bedan – u EU je primljena samo Hrvatska (pre Soluna je već bila doneta odluka o prijemu novih članica iz Istočne Evrope).
Proces pridruživanja regiona razvlači se više od 19 godina, a da nijedna država nema konkretno obećanje za prijem u EU (ma koliko se pojedine države trudile). U perspektivu punopravnog članstva veruju (bar verbalno) još samo aktivisti niza nevladinih organizacija koje se finansiraju iz budžeta EU ili iz drugih zapadnih izvora.
Tužnu perspektivu procesa pridruživanja regiona EU do kraja je ogolio tvrd stav Nemačke (i ne samo nje) da proširenje EU neće biti moguće sve dok se ne ukine pravo veta država EU za donošenje čitavog niza odluka. To podrazumeva da se izmene ugovori na osnovu kojih je osnovana EU, što je zamašan posao i u idealnim okolnostima. Pritom, veliko je pitanje da li će pojedine zemlje uopšte prihvatiti takvu redukciju prava odlučivanja, pa slobodno možemo zaključiti da u narednoj deceniji neće biti novih članova Unije.
To potvrđuje i „šamar“ koji su evropski lideri opalili dvema sopstvenim članicama, Rumuniji i Bugarskoj, koje su (još jednom) ostavljene izvan „šengena“, iako su to preporučili i u Evropskoj komisiji i Evropskom parlamentu. Pitanje je i da li bi Hrvatska bila puštena u „šengen“, da mnogi evropski turisti nisu prinuđeni da leti satima čekaju kako bi prešli graničnu kontrolu putujući do dalmatinske obale.
Umesto ispraznih samita i jeftinih gestova, kao što su davanje „statusa kandidata“ ili „otvaranje pregovora-klastera“, EU bi morala da povuče nekoliko konkretnih poteza, kako bi zadržala i ono malo kredibiliteta što joj je preostalo posle tolikog razvlačenja. Bivši češki premijer Babiš je predložio da EU ceo region integriše u šengenski prostor, jer usled geografije ionako niko ne može da kroči u region ako prethodno ne prođe kroz bar jednu članicu EU.
Usaglašavanjem vizne politike lako bi se rešio i problem putnika koji dolaze avionima na lokalne aerodrome. Takav gest ne bi EU ništa koštao, naprotiv, smanjio bi troškove graničnih službi i omogućio veću profitabilnost kompanija i iz EU i iz regiona zbog brže cirkulacije putnika i robe. Pored toga, svi stanovnici regiona bi se osećali kao punopravni Evropljani, a ne kao drugorazredni stanovnici kontinenta.
Od toga jednostavno neće biti ništa, bar u dogledno vreme; niti u Briselu niti u evropskim prestonicama nema nimalo dobre volje za region. Simbolični gestovi kao što je lokacija samita (Tirana) i smanjivanje troškova (čak ne i ukidanje) rominga samo pokazuju licemerje Unije prema regionu, posle toliko godina čekanja „evropske perspektive“.
U Tirani EU je propustila još jednu priliku da nešto konkretno učini kako bi povratila već potpuno istrošeni kredibilitet. Tužna je istina da se protekom vremena balkanske državice sve više udaljavaju od Unije, iako na papiru beleže „približavanje“ otvaranjem klastera. Takva politika će se kad-tad Evropljanima obiti o glavu, samo da ne bude (pre)kasno kad to shvate.
Autor: Bogdan Petrović
