Svet je obišla vest o prve dve godine života Hrvatske u Evropskoj Uniji. Kako pokazuje statistika, ona nije mogla da privuče dodatne investicije za svoju privredu, čak je platila za članstvo više nego što je dobila. Brisel je dobio 730 miliona evra, dok je Zagreb dobio svega 700 miliona. U rezultatu se pokazalo da investitori iz EU nisu posebno zainteresovani za razvoj infrastrukture zemlje i da ne žele da ulažu dodatna sredstva u izgradnju postrojenja, fabrika i novih puteva.
Ovde se već možemo podsetiti kako je sve počelo. U to vreme, kad je rimokatolička Hrvatska razmišljala kako da napusti porodicu pod nazivom SFRJ, jedan sumnjivi personal pod nazivom “Malteški red” («Ordre Souverain et Militaire de Saint-Jean de Jerusalem, Chevaliers Hospitaliers de Malte»), kao poznata institucija tesno povezana sa Vatikanom, odjednom joj je odvalio kredit od dve milijarde dolara za uređenje jednog devojačkog salona. Kao, gradi sebi civilne objekte i ostale korisne stvari. Bilo je to 1990. godine i uskoro se ispostavilo da iza leđa “malteških vitezova” vire uši nemačkog kancelara Helmuta Kola, da se ne grade civilni, nego vojni objekti, a ceo taj tajni rat je povezan sa planovima Kola i Franje Tuđmana da iščupaju Hrvatsku iz Jugoslavije. Tamo je predviđeno slanje oružja i oficira iz bivše armije DDR-a koji su ostali bez posla. Na taj način je bila naoružana i obučena Nacionalna garda Hrvatske, kojoj je predstojala krvava uloga u raspadu Jugoslavije.
Opšte je poznato da Nemci nikada nisu bili ravnodušni prema Hrvatskoj, tačnije rečeno, prema njenim devojačkim prelestima. U odlučujućem trenutku o tome je veoma otvoreno govorio ministar inostranih poslova Nemačke Hans Ditrih Genšer: “Našli su se u zabludi oni koji su verovali u to da su porazi u dva svetska rata umirili nemačke ekspanzionističke ambicije. Nemcima je sada više nego ikad potrebna teritorija i oni gore od želje da prošire svoj uticaj… na svetskoj političkoj sceni. Razlika između nacističke agresije i savremenog prodora Nemačke sadržana je u metodama. Nemci sada… ne prljaju svoje ruke prilikom ostvarivanja plana uspostavljanja protektorata Rajha”. (Jugoslavija u vatri. Dokumenti, činjenice, komentari (1990-1992). T.1.- M., 1992. 172 s.)
Oni su hteli povratak uticaja na severozapadnom delu Balkanskog poluostrva i severoistočnoj obali Jadranskog mora, koji su izgubili posle Prvog i Drugog svetskog rata. Ali, metodama drugačijim nego ranije. Sada je akcenat stavljen na svestranu podršku jugoslovenskim separatistima koji bi, u slučaju dolaska na vlast i otcepljenja svojih republika od federacije, postali verni saveznici Nemačke i samim tim bi dali zeleno svetlo nemačkoj ekonomskoj i finansijskoj invaziji na Balkan.
Nemce je uvek privlačio odmor na hrvatskim plažama i oni su to sistematski radili u uniformama ili bez njih, u velikoj meri utičući na status republike i novčanike građana. Ovakva odanost tradiciji stvorila je kod Hrvata utisak da je život bez Nemačke u suprotnosti sa prirodnim zakonima. Oni su dobrovoljno krenuli na mig Hansa Ditriha Genšera, zbacujući sa sebe „okove federalizma“, pronalazeći devičanstvo nacionalnog statusa i u tom svojstvu izložili sebe na sajmu nevesta Evropske unije.
Plan je uopšte i u celosti bio uspešan, mada ne i bez krvoprolića. Hrvatska je među prvima na Balkanu vrišteći istupila na smotri nevesti:
“Gde se ovde regrutuju oni koji žele da stupe u evropsku porodicu?”
„Tiše devojčice“, odgovorili su joj. „Prvo se sredi, našminkaj, izleči bolesti, pa onda dođi. Mi ćemo razmotriti tvoju kandidaturu. Uzgred, o tebi će brinuti ova debela teta. Zovu je Nemačka.“
Pre dve godine, mašta je postala stvarnost. Hrvatska je usvojena u evropsku porodicu i ona je osetila da pripada višoj civilizaciji. Malo strpljenja, i morala bi nastati blažena vremena prosperiteta – život pun zadovoljstava, svečane odeće, putovanja i avantura.
Međutim, surova životna proza sve je izokrenula. Za početak je debela teta upitala kakav je miraz ona sa sobom donela u evropsku porodicu. Jer, to nije dobrotvorna ustanova gde se greju siromašni, nego porodica, zamislite, ravnopravnih naroda.
„Ne shvatam“, zbunjeno je odgovorila Hrvatska. „A šta je sa vašim obećanjima rajskog života? Ja sam se radi vas posvađala sa svim rođacima, organizovala tuču sa razbijanjem posuđa, može se reći, bila začetnik raspada omrznute porodice SFRJ, a Vi?“
„U principu je tako“, začula je ona kao odgovor. „Za prenoćište se mora platiti. U znak zahvalnosti zbog prijema, daćeš nam turističke kapacitete na Jadranskoj obali. Pojeftinjene. Drugog ničeg posebnog kod tebe i nema.“
„A šta je sa investicijama u industriju, evropske puteve, prosperitetne penzionere?“
„Mila moja, da ponovim, ovo nije dobrotvorna ustanova. Spasavanje davljenika – stvar je samih davljenika. Ne znamo šta ćemo ni sa svojom industrijom, a ne da i tvoju razvijamo. Da i ne govorimo o tvojim penzionerima. Uvijaj se koliko hoćeš ali imaj u vidu, ako nakupiš nenaplative kredite – rasčerečićemo te na komade. Pogledaj na Grčku.“
Čarobna bajka uvek se loše završava, ako je pripoveda zli čarobnjak. Kancelar Kol je bio zli čarobnjak. On nije želeo ništa dobro za Hrvatsku. On je želeo dobro samo Nemačkoj. I u punoj meri ga je ostvario. Nemačka je praktično povratila položaj Velikog Rajha, a Hrvatsku je uključila u grupu prosjaka EU, zajedno sa Bugarskom i Rumunijom.
Još gore je to što nevesta više nije mlada i ako se za nju tokom 5-10 godina ne nađe bogati mladoženja, ona će se pretvoriti u staru devojku sa svim tužnim karakteristikama tog uzrasta.
Građani, nemojte zaboravljati jednu očiglednu činjenicu: zbog poteškoća u vezi sa eksploatacijom naroda izvan granica EU, ta porodica je rešila da regrutuje u svojstvu dvorske posluge sanjare iz svog bližeg okruženja.
Dmitrij Sedov
Fond strateške kulture
