Evo kad će da nam bude bolje

Imala sam sreću, i za to sam zahvalna Bogu, da rukopis jedne čudesne knjige bude preda mnom pre nego što je objavljena. Knjiga se zove „Šta treba da se zna O GREHU“. Ne znaju ljudi gde ima da se kupi, ali pošto imam rukopis u PDF i dozvolu da delove prikazujem povremeno, odabrala sam jedno parče knjige kao sopstvenu reakciju na ovo. (Verujem da će ova knjiga napraviti haos ne samo na našem tržištu…)

Da vidimo kako pravoslavni hrišćani promišljaju o abortusu (sledi deo iz pomenute knjige. To će nam pomoći da najdublje shvatimo kecelju na Patrijarhu Pavlu.
„Najstrašnije ubistvo je, ipak, čedomorstvo. Zašto je ovo najgore? Ne samo zato što je ubijena nerođena beba, nemoćna i nevina, što je samo po sebi jeziv zločin, nego zato što ta deca nisu krštena. Naša vera nam govori da oni koji nisu kršteni, neće videti Boga. Roditelji koji su pristali na čedomorstvo, a posle toga su prišli Bogu i kaju se, onog časa kad postanu svesni u kom stanju su njihova ubijena deca, bivaju ispunjeni takvim bolom da ne mogu da ga prihvate. Oni su stalno između očaja i neostvarive nade, uvek sa pitanjem: „Zar je moje dete zaista izgubljeno, poginulo i u prostoru je zlih sila? Zar ne postoji nikakva mogućnost da se mom detetu pomogne?“. Kad sveštenik objasni da je nemoguće spasenje nekrštene duše, roditelji misle da on neće da im pomogne, a on, zapravo, ne može, nema tu vlast, ni sredstva. Jerejima nije lako da gledaju tugu u ženskim očima zbog izgubljenog deteta. A tek kako li je roditeljima kad shvate šta kaže Arhimandrit Rafail Karelin u knjizi: „Kako porodici vratiti izgubljenu radost“. On kaže: „Blagodat crkvene molitve, koju nekršteni ne može da primi, samo pojačava njegovu patnju. Blagodat, koja nije primljena, kao da se okreće protiv čoveka. Osećanje gubitka postaje za njega naročito bolno i oštro“. Pa dalje kaže: „Nekršteni može da se spasi u prvom značenju ove reči, odnosno da izbegne paklene muke, ili da dobije olakšanje. Pravednici, koji su živeli pre Hrista Spasitelja, nalazili su se u paklu, ali ne u mukama, očekujući iskupiteljnu Žrtvu. U jednom od srpskih manastira postoji sledeća freska. Praotac Avram sedi na tronu, okružuju ga duše dece; Avram još nije ušao u raj, ali ovo mesto, koje se naziva „naručje Avramovo“ služi kao obitelj za nekrštenu decu. Ona nisu u raju, ali nisu ni u večnim mukama“. Drugim rečima, otac Rafail kaže: „Nekrštena deca se ne nalaze ni u svetlu, ni u tami, ni u blaženstvu, ni u mukama. Njihovo stanje liči na tihi sumrak posle zalaska sunca dok još nije nastupila noć. Neki bogoslovi su simbolično izobražavali pakao u vidu koncentričnih krugova. Centar pakla je mesto na kojem se nalazi satana, gde stoji presto Lucifera: što je bliži centar – muke su teže, što je centar dalje – veće je olakšanje koje duša dobija. Na spoljašnjem krugu pakla nalaze se nekrštena deca i najbolji pagani. Do njih ne dopire pakleni oganj, oni ne osećaju muke, ali tamo nema Boga. Sveti Atanasije Veliki, Grigorije Bogoslov i Kiril Aleksandrijski svedoče o tome da „nekrštena deca neće biti u slavi kao krštena i da neće biti kažnjena kao grešnici, koji su svesno činili prestupe“.
Meni se čini da po tom obodu pakla Srbija svake godine izgradi jadan avetinjski grad za pobijenu decu…

Bog nikoga ne ostavlja bez utehe. Otac Rafail o tome kaže: „Gospod može da da milost, ali ne i blagodat Duha Svetog. Nekrštena deca u zagrobnom životu mogu da dobiju izvesnu utehu, ali neće videti Gospoda. Roditelji mogu da pominju nekrštenu decu otprilike ovako: „Gospode, olakšaj njihovu sudbinu po volji Tvojoj. Daj im milost koju mogu da prime i nemoj moju molitvu primiti kao drskost, već kao glas grešnika, koji se kaje“. Ali posle svake ovakve molitve, treba dodavati: „Neka bude, Gospode, volja Tvoja, a ne moja. Ti bolje znaš šta je potrebno svakom od nas“. Nekrštenoj deci može da se pomogne i tako što će se siromašnima davati milostinja“. Tako piše otac Karelin. Treba kupiti ovu knjigu. Izdao ju je manastir Podmaine“.

Pošto ovo ništa ne znači ateistima, nevernicima i bezbožnicima (to nisu iste kategorije duhovnosti), evo još jednog dela knjige koji će čitavu stvar malo pojasniti:

„Danas bi nam sveštenik Georgije Maksimov, rukovodilac sektora apologetske misije Sinodalnog Misionarskog odeljenja Ruske pravoslavne crkve, ovim objašnjenjem pomogao: „Postoji Pakao kao mesto predočekivanja. Posle smrti, duša grešnika odlazi na Pojedinačni sud i posle toga se nalazi u tom mestu predočekivanja. Ovo mesto je privremeno do Sveopšteg Vaskrsenja, kada će se duše spojiti sa svojim vaskrslim telima. A već nakon Strašnog Suda, duše pravednika će poći u Nebeski Jerusalim, a duše grešnika će biti bačeni u „gehenu ognjenu“. („Gehena ognjena“ je, da sad ne objašnjavam podrobno, to što će postojati večno. Bolje da vidimo šta otac Georgije dalje kaže), „Iz „gehene ognjene“ niko neće moći da pređe u Raj. Međutim, to se tiče budućnosti. Do tada se duše nalaze u mestu predočekivanja. I ovde, kao što se to dešava i u životu, kad čovek očekuje nešto loše, on se već muči. Iako to loše još nije nastupilo, samo znajući da ga očekuje, on od toga duševno strada. Isto je tako i u tom mestu, koje se naziva Pakao. Ove duše grešnika, po glasu svoje savesti, znajući šta ih čeka u budućnosti, već se muče, iako neposredno mučenje, kakvo će biti u „geheni ognjenoj“, za njih još ne postoji. Odavde, po veri Crkve, iz ovog mesta duša umrlog može da bude izvedena. Međutim, ne svaka duša, već duša hrišćanska. Glavni izbor, koji u ovom životu pravi svaki čovek, je – da li je sa Bogom ili nije. I ovaj suštinski izbor, već nakon upokojenja nije moguće da se izmeni. Međutim, ako se govori o hrišćanima, to jest, o ljudima koji su verovali u Hrista, koji su stremili Bogu, ali su po svom životu bili nesavršeni, i u tom nesavršenom stanju, tj. neočišćeni od greha, su otišli, onda Crkva može, molitvama, da izvede njihove duše iz Pakla. Zato što je njihov opšti smer bio ispravan, oni su bili u Crkvi Hristovoj, verovali su Njemu, stremili, ali im je nedostajalo pokajanje, nedostajala su im dobra dela, nedostajalo je ispravljanje sopstvenih duša u punoj meri. Sve to može Crkva da nadomesti svojim molitvama, kako znamo iz predanja. Duše takvih, nesavršenih, hrišćana mogu biti izvedene sa tog mesta predočekivanja, zbog molitava Crkve. Mogu biti prevedena iz mesta predočekivanja kazne u mesto predočekivanje nagrada, gde se nalaze duše pravednih i Svetih. Ako se govori o dušama ljudi koji nisu bili pravoslavni hrišćani, ateisti, neznabošci, tim pre bogoborci, ako se govori o svesnim samoubicama, onda Crkva ne može svojim molitvama da izvede njihove duše iz pakla. Izbor, koji su oni napravili, ne menja ni Gospod. Shvatam da ova tema za verujućeg čoveka može da bude jako gorka, pošto je, recimo, umro otac, otišao kao neverujući, otišao bez mira sa Bogom. Mi želimo, naravno, da on bude u Carstvu Božijem. Međutim, Carstvo Božije nije samo „dobar smeštaj“, shvatate? Pakao nije „loš smeštaj“. Jedino čovek koji voli Hrista će se radovati tome. Biće srećan zbog svog opštenja i postojanja sa Njim. A setimo se naših neverujućih rođaka koji smo znali. Ako bismo im tokom njihovog života rekli „Hajde u crkvu, idemo da se ispovediš, pričestiš“, pa i govorili smo – oni nisu hteli. I šta sad? Bog ih ne menja, ne primorava da Ga vole, ne menja njihov izbor, a ne daje ni nama mogućnost da menjamo njihov izbor, kao što smo se za vreme života trudili da ih privedemo. A da smo ih na silu priveli i naterali da se pričeste, kakva bi korist od tog pričešća bila, recimo? Ili da ih silom nateramo da se krste? Znam za takve primere. Nakon toga je čovek još više lutao, još gore je postajalo. Od toga nema nikakve koristi, ako čovek sam nije stremio ka Bogu. Ovaj izbor mi, nažalost, ne možemo da izmenimo. Mi znamo da je to gorko, ali to je istina Božija. Međutim, neki pitaju: „Ako već ne možemo da izmenimo, koji je smisao da se molimo za njih?“ Za ljude koji nisu pripadali pravoslavnoj crkvi mi ne možemo da prinosimo molitve, da se molimo za imena zapisanim na ceduljama na proskomidiji, međutim, možemo da se molimo u našoj domaćoj ličnoj molitvi. Odgovor zašto se molimo za njih, daje nam predanje Crkve, koje nam govori o primerima, o, na primer, prepodobnom Makariju Egipatskom, koji se molio za upokojenog neznabožačkog žreca, a koji je osećao olakšanje zbog molitava Svetitelja. Govorio mu je: „Mi, koji smo ovde, osećamo olakšanje kada se moliš za nas“. U tome se sastoji smisao naših molitvi. Iako mi ne možemo kardinalno da izmenimo ono što su izabrali nama bliski ljudi, koji su umrli bez mira sa Bogom, Bog može, zbog naših molitava, da pokaže milost i daruje im neka olakšanja njihovog položaja u mestu gde se nalaze. Ovde se možemo setiti izreke o neizlečivo bolesnim ljudima: „Ako ne možemo da ga izlečimo, to ne znači da mu se ne može pomoći“. Sve to možemo da radimo i u odnosu na umrle, koji nažalost, nisu izabrali Boga. Iako to ne može da izmeni njihov izbor, u krajnjoj liniji, Gospod zbog naših molitava, videći našu ljubav, ukazaće im neko olakšanje položaja u kome se nalaze“. Spasibo, otec Geórgiй“.

Dakle Raj i Pakao nisdu mesta, nego stanje duše u odnosu na Boga. Ove kecelje govore, ne samo o stanjima duše, onih koji su ih stavili, nego svih nas… Naše ćutanje tipa „šta ja tu mogu?!“ našlo je vidno mesto u toj knjizi. Možemo mnogo da uradimo. Ja da napišem, vi da podelite, SPC da podstakne državne organe da budu aktivniji u odnosu na sablažnjavanje pravoslavnog naroda, državni organi da zaštite pravo na veru, svest i savest nacije prema Dekleraciji o pravima čoveka.

I na kraju, da se svi prekrstimo i kažemo isto što i Gospod na krstu: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade“. Kad bi se svako prekrstio posle ovog teksta i rekao bar „Spasi, Bože!“, Srbijom bi počelo da gospodari Dobro. No, mi se ne krstimo ni u dobru ni u zlu. Takav nemar od nas tera Dobro, a privlači zlo. Kako da nam bude bolje, ako ništa ne učinimo da nam bude dobro? … Što farbamo jaja za Vaskrs, ako ne se ni ne prekrstimo kad vidimo ovakvu sablazan?

Mi imamo jedan invaliditet. Komunizam nam je amputirao duhovnost. Zbog toga ne znamo da pogrešno koristimo reč „smrt“. Smrt je samo smrt duše koja se predala, svesno ili nesvesno, silama tame u kojoj vladaju demoni. Dakle možeš biti mrtav i kad si živ. To najbolje znaju bolesni od zavisnosti. A za odlazak sa ovog sveta kažemo „upokojenje“. To je prelazak iz jedne dimenzije u drugu. I tamo se živi, ali, gde…? Kako…? Tamo se privremeno sudi upokojenoj duši. O krajnjoj instanci ne odlučujemo mi. A sve nas čeka i konačni Sud… Za koja dela nam se sudi? E to ima u ovoj knjizi! Pa, neka svako vidi šta će i kako će.

A o kecelji za Nikolu Teslu ću tek da pišem. I ženskog sam roda i doktor sam nauka, a nisam kupila diplomu i ništa mi nije palo s neba. Sem Božjih talenata i milosti. Hvala Mu za to. A vi za mnom, junaci. Svi smo mi Hristovi vojnici. A naše najveće oružje je ljubav. Ovo nije poziv na krstaški rat, pravoslavni u tome nikada ni nisu učestvovali, već poziv da se vratimo sopstvenim vrednostima. Ipak je na sahrani patrijarha Pavla bilo milion ljudi. Još uvek smo tu. I pamtimo da je patrijarh Pavle rekao „Biće nam bolje – kada mi budemo bili bolji“.

Izvor: blogfrket.blogspot.com