U Španiji hrvatski nacionalisti nove generacije odaju počast poglavniku Anti Paveliću i Maksu Luburiću, a ja sam do detalja otkrio kako ga je ubio Ilija Stanić, njegovo kumče, Hrvat uz pomoć Srbina iz SDB-a
Piše: Marko Lopušina
Na grobnici zloglasnog zapovednika ustaškog logora Jasenovac, zločinca Vjekoslava Maksa Luburića na gradskom groblju Karkajšent u Valensiji, oslikani su ustaški simboli, čime mu nove ustaše odaju počast. Simboli nacističke države NDH pojavili su se i u španskoj prestonici u znak počasti ustaškog poglavniku Anti Paveliću. Obojica su stradali u Španiji, prvi od hrvatske, a drugi od srpske ruke.
Nadgrobni spomenik Luburiću, komandantu ustaškog logora Jasenovac, podignut 1976. godine na istaknutom mestu na groblju Karkajšent, sadrži simboliku i elemente koji veličaju lik zvaničnika odgovornog za sistem koncentracionih logora Nezavisne Države Hrvatske tokom Drugog svetskog rata, kao i ustaški režim kome je pripadao.
U Španiji hrvatski nacionalisti nove generacije odaju počast poglavniku Anti Paveliću i Maksu Luburiću, vladaru nacističkog logora Jasenovac. Na stadionima širom EU i Hrvatske skandira se ustašama, a Srbija optužuje za mržnju. Srbija je uložila protes Španiji i ustaški simboli su uklonjeni.
Otkrio sam prvi i jedini kao novinar kako je Luburić likvidiran u Španiji.
Njegov likvidator, angažovan od SDB Sarajevo bio je Ilija Stanić, kumče Vjekoslava Luburića, koji je poslat u Španiju sa zadatakom da ubije ustaškog zločinca. Na to ga je naveo inspektor srpskog porekla Mića J. rođak poznate beogradske tv voditeljke, koji je “obradio” Stanića, jer je imao delinkvetski dosije i jer je želeo novac i slavu.
Ilija Stanić je u Udbi dobio kodno ime “Mungos”, a čitava operacija je nazvana “Kobra”. Od Službe državne bezbednosti je dobio otrov, koji je bio upakovan u njegov kaiš od pantalona. Stanić je vozom, sa dva pasoša u džepu otputovao u mestu Karkahente kod Valensije, kod svog kuma Vjekoslava Maksa Luburića.
Otac Luburićevog ubice, Vinko Stanić, poreklom iz Hercegovine, bio je u Drugom svetskom ratu član Maksove ustaške čete. Kada se 1942. u okolini Konjica, Vinku Staniću rodio sin, a kum Vjekoslav Luburić ga je krstio i dao mu srpsko ime Ilija. Vinko Stanić je poginuo 1949. godine, nakon ustaške izdaje fra Bekavca. Tu izdaju i stradanje svog oca, Ilija Stanić nikada nije zaboravio hrvatskim emigrantima i odbeglim ustašama. Prihvatio je zadatak od SDB da osveti oca i ubije ustašu, svog kuma. Nastavnio se kod kuma Maksa 1966. godine, povremeno ga je napuštao i vraćao mu se, a ubio ga je 1969.
Iz magnetofonskih traka, službenog izveštaja “Mungosa” Stanića Službi državne bezbednosti Jugoslavije o svom obavljenom poslu, koje sam dobio od srpskog inspektora SDB BiH Miće J. saznao sa kako je izvršena od likvidacija zločinca iz Jasenovca.
„ Jedno jutro odvezem se do generala Maksa u Kahakente. Dočekao me je usiljenim rečima: „Gdje si kume moj!“ Dao mi je sobu u prizemlju, jer je onu na spratu pretvorio u magacin knjiga. U februaru 1969. godine Maksova kuća je bila puna ljudi. U to su stigle vesti da je Udba ubila ustaške emigrante Mila Rukavinu, Tolja i Maričića, a meni Maks u poverenju kaže: “ Čuvaj se kume, vidiš što Udba radi! Otvori i oči i uši!“
– Vidim, vidim moj generale! Majku im komunističku. Paziću se ne brinite! I ne bojte se vi, paziću i vas! – odgovorio mu je kumče Ilija Stanić, kako je izvestio SDB.
“General je tih dana lično bio jako nervozan. Čekao sam svoj trenutak. Išao sam na sigurno. Znao sam da niko ne može biti tako prisan sa Maksom, niti mu iko može prići tako blizu kao ja. Kuvao sam mu, sređivao kuću, vozio ga napolje, primao i pazio na goste. Zato sam čekao. Bolje je ići na sigurno, polako, nego navrat nanos. I sačekao sam. Sedimo mi tako i pričamo. A ja pitam Maksa: „Generale, kada ćemo u Hrvatsku?“ „Kume, sigurno, za tri godine“ kaže on, a ja mislim: „Nećeš nikad moj kume!“
U to vreme Maks Luburić je pokušavao da dođe u kontakt sa Rusima. Pisao je pisma u Moskvu i tražio da ga Rusi puste u Mađarsku. Dobijao je od KGB neka kodirana pisma. General je tada imao običaj da kaže:„Bolje Hrvatska sa ruskim bazama, nego sa jugoslovenskom vojskom!“
Maks je šurovao sa starim i sa mladim ustašama. Maks Luburić je sanjao da bude novi Pavelić, ali ga orginalne ustaše, Pavelićevi naslednici nisu zbog toga trpeli. I oni su priželjkivali smrt generala Maksa, koji se predstavljao u emigraciji kao novi poglavnik..
“Dana šesnaestog april 1969. godine, u Valensiji mi je poštar doneo jedno pismo na ime Stanko Ilić. Udba mi piše da mi šalje kurira u Španiju specijalno za mene – nastavio je svoju priču Stanić – Dao mi je i dve novčanice od po sto dolara. Poručio mi je da čekam da mi neko dođe iz BiH ili Hrvatske u pomoć. Rekao sam mu da mi niko ne treba. Neću da čekam. Znao sam ja svoj trenutak. U kalendaru sam već zaokružio dvadeseti april.
Svi su gosti iz Maksove kuće otišli, ja sam bio spreman. Pripremio sam dokumente za izlazak iz Španije. Ja sam kod Maksa bio prijavljen kao lektor u listu „Drina“, a u Španskoj ličnoj karti mi je pisalo da sam profesor hrvatske književnosti.
Dvadeseti april 1969. Cele noći, u subotu na nedelju nisam mogao da zaspim. Živci mi rade. Siđem dolje, pokucam. Maks mi otvori: „Dobro jutro generale, kako ste spavali?“ „Dobro, dobro“ kaže on.
Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonči Luburić doneo novine i ode u crkvu. Maks mi traži da mu skuvam kafu. Kafa gotova za tri minute. Otrov koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u kesici koju sam držao za pojasom. Morao sam prstom da ga mažem na šolju. Ruke sam prao pet puta. Maks pije kafu. Popi sve i ništa. Odnesem šolju u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Jebem ti prašak! Štangla je najbolji lek, kao za Hrvoja Ursu u Frankfurtu. U deset do jedanaest Maks me zove: „Ilija, meni je zlo!“
Vidim pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperu, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu: „Tup!“ Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver.
Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: „Majku ti jebem ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš što te čeka!“ Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lubanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zaključao. Kad se vratim u kuhinju, Maks ustao i dahće kao životinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu štanglu, pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u deku. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman.
Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu. Da španska policija pomisli da je otetet. Čekić i štanglu bacim u magacin. Presvučem se brzo, izađem na ulicu i uzmem taksi za Valensiju: Koliko košta do grada pitam “ Tristo pedeset peseta“ kaže taksista. „Evo ti pet stotina, ja častim!“ U osam sati i pet minuta naveče sa železničke stanice poslao sam telegram „bratu“ u Konjic: „M. Maks nikad više!“
E, tu se nije završila životna priča tajnog likvidatora SDB Ilije Stanića. Službena jeste, jer je podneo tajnoj policiji izveštaj, kako je osvetio svog oca i srpsku decu. Onda je meni inspektor SDB Mića J. otkrio nastavak ove Stanićeve priče:
-Mi u SDB BiH smo Staniću kao nagradu za uspeš u operaciji “Kobra”, likvidaciji najvećeg jasenovačkog zločinca Maksa Luburića, koji je poreklom bio pokatoličeni Srbin, obećali trajni posao i stan u Sarajevu. On nije hteo Sarajevo već Beograd, pa ga je SDB Jugoslavije zvanično zaposlio u kući “Politika” i našla mu stan u centru Beograda. Stanić na posao nije odlazio, a platu je primao. Nije morao da se bavi delinkvencijom, pokušavao je normalno da živi, noseći u sebi svoju krvavu tajnu. Međutim…
Tu inspektor Mića J. zaćuta i nezvanično mi reče:
-Nako je u SDB BiH obećao Iliji Staniću da će predsednik Tito da mu dodeli orden. To je bila laž da bi ga odbrovoljili da ne priča naokolo šta smo uradili. Ali, Stanić je umislio da će Tito da ga odlikuje i počeo je po Beogradu da se raspituje kada će da dobije orden. Stigao je tako i do Kabintea druga Tita, pa ja SBD morala da interveniše da ga smiri. Bio je toliko navalentan da su neki načelnici u SDB Jugoslavije predlagali da tajnog likvidatora “Mungosa” likvidiraju. Kulminacija upornoesti Ilije Stanića dogodila se u Splitu, gde je on došao da bi se, kako je zamislio, sreo sa Titom i zatražio mu orden. SDB ga je uhapsila i držala par meseci u zatvoru, dok se Stanić nije ohladio i razuverio da od ordena za njega – nema ništa – otkrio mi je strogo poverljivu tajnu Mića J. Srbin iz BiH i inspektor SDB.
Kada sam ja objavio ovu priču i otkrio jedno od tajni likvidacije u režiji naše tajne policije, Ilija Stanić, koji je tada živeo u Sarajevu, je rekao da sve to nije tačno. Kako je, u međuvremeno, prišao jedinicama hrvatskih “zengi”, da bi potvrdio svoje hrvatsto, Stanić je postao medijski junak u Hrvatskoj. I počeo je da govori o tome kako je likvidiran Vjekoslav Maks Luburić, ustaški general i zlikovac.
Luburić je bio rođen 1914. u selu Humac, BiH u srpskoj porodici Ljubomira i Marije. Luburići su deo plemena Drobnjaci od kojih je jedan deo prelaskom u zapadnu Hercegovinu primio rimkatoličku veru. Školovao se u Mostaru, a ustašama se pridružio 1931. godine kada je imao samo 17 godina. U Mađarskoj je boravio u ustaškom kampu za obuku Janka-Pusta gde je položio zakletvu lojalnosti vođi ustaša Anti Paveliću.
Maks Luburić u aprilu 1941. godine dolazi u Zagreb. A Pavelić ga je imenovao za pukovnika partijske vojske. Luburić odmah počinje sa delovanjem i prva srpska sela Gudovac, Veljunu i Glinu napada i vrši masovne pokolje više od hiljadu Srba. Maks Luburić je brzo napredovao u NDH jer je bio osnivač koncentracionih logora širom zemlje, a potom i zapovednik. Projektovao je sistem koncentracionih logora Jasenovac.
Sistem logora Jasenovac bio je smešten u srpskom selu i okolini sa velikim brojem Srba. Čuvalo ga je 1500 ustaša, a činilo ga je 5 logora: Krapje, Bročice, Ciglana, Kožarnica i Stara Gradiška koja je posebno bila izgrađena za žene i decu. Nemački posmatrači su Luburića okarakterisali kao „velikog sadistu”. Insistirao je da prilikom svake posete logoru lično ubije najmanje jednog zatvorenika. U Jasenovcu je stradalo 700.000 Srba, Jevreja i Roma.
Kako je Luburić shvatio da Hitler gubi rat, a i Pavelić sa njim, uništavao je dokaze svojih zlodela. Naredio je da se masovne grobnice ekshumiraju, a tela kremiraju, da se preostali zatvorenici u Jasenovcu pobiju. Pobegao je iz Jugoslavije. Boravio je u Španiji, Nemačkoj, Austriji, i osnovao terorističku organizaciju „Hrvatski narodni otpor“. Maks se u Španiji krio pod imenom Visente Perez Garsija. Bio je koordinator terorističkih napada širom Evrope. Oženio se Špankinjom s kojom je dobio četvoro dece. Njegov kumić Ilija Stanić uz pomoć Srbina iz SDB BiH učinio je da “M. (Maksa) nema više!”
U Beogradu grupa kinematografa planira da snimi film o tome kako je Srbin, inspektor Mića J. uz pomoć Hrvata likvidirao Vjekoslava Luburića, zločinca iz Jasenovca i ostvetio pobijene Srbe, Jevreje i Rome.
