U premijernoj emisiji od dvadeset pet minuta koje će se od sada emitovati na kanalu Srbin info, Dragan Petrović, naučni savetnik, govorio je prvo o pitanju Kosova i Metohije kako se postavilo i rešavalo pod naprednjačkom i SPS vlašću proteklih godina.
U kraćem uvodu-retrospektivi od nekoliko minuta, ukazao je na poziciju Kosova i Metohije do 2012. godine, gde je njegov severni deo ostao i u praksi na svaki način deo države Srbije. Južno od Ibra su ostale enklave sa nealbanskom većinom koje je Srbija takođe tretirala u praksi svojim delom i izvršne vlasti, a u međunarodnoj ravni i na svaki drugi način zavnični Beograd de jure je tretirao čitavu teritoriju KiM svojim sastavnim delom, pa je i na onim prostorima gde nije imao direktnu vlast, to tretirao kao privremenim stanjem. Naprednjaci su i došli na vlast 2012,. sa sloganom da će neformalne pregovore Stefanović-Tahiri odbaciti u potpunosti, i boriti se za ostvarenje punog legitimiteta države Srbije na svojoj teritoriji. Međutim, prvo su pokušali da skupštinskim rešenjima legalizuju neformalne rezultate pregovora Stefanović-Tahiri, a potom doneli protivustavan i za srpske interese veoma štetan Briselski sporazum, kojim je opasno devastirana pozicija Srbije na Kosovu i Metohiji, naročito pitanje policije i bezbednosti čak i severa, kao i sudstvo. Zalaganje Aleksandra Vučića i ostalih čelnika vlasti da se donese pravno-obavezujući sporazum, odnosno tzv. „razgraničenje“ predstavljalo bi i formalno i u ime budućih generacija predaju ostatka suvereniteta države Srbije nad svojom južnom pokrajinom.
Vlast je uz posredstvo zapadnih mentora vodila sa Prištinom i tokom jeseni 2018 i početkom ove 2019. godine tajne pregovore u inostranstvu u pravcu zaključivanja pravno-obavezujućeg sporazuma i „razgraničenja“. Petrović ukazuje da do toga na sreću nije došlo. Upravo zahvaljujući pre svega ulozi Rusije i Kine, neslaganju SPC, a potom i većinskim javnim mnjenjem u zemlji, gde se uprkos medijskoj blokadi, čak prethodno i u tzv. „unutrašnjem dijalogu“ jasno pokazala nespremnost, opozicije, intelektualaca i najvećeg dela stanovništva, da proguta jednu takvu kapitulaciju i dobrovoljni državni i nacionalni poraz. Petrović je ukazao da protesti opozicije samo delimično pokreću evidentno narodno nezadovoljstvo postojećim stanjem u zemlji, gde se primenjuje za interese širokih slojeva naroda, ali i same zemlje Srbije poguban neoliberalan i antisocijalan model privredom, nametnut od kolonijalnih stranih i globalističkih centara moći. To građani osete uprkos do sada ne viđenoj medijskoj blokadi. On je u drugom delu emisije ukratko opisao potpuno preuzimanje ostatka medija koji ranije nisu bili pod totalnom kontrolom režima i atlantista (lokalne i regionalne televizije 2016, a potom i tv Kopernikus, Prvu tv, O 2, pisane tabloide poput Kurira, Alo, Telgrafa i dr) da bi se uz nekoliko usamljenih slučajeva da vlasnici lokalnih televizija pružaju otpor tom brutalnom pritisku (KTV i vlasnica Danica Radić, Kanal 9 i vlasnica Maja Pavlović) i list Tabloid, praktično svo opoziciono mišljenje svelo na internet. Mediji u direktnim američkim i proatlantisičkim rukama (N 1, Južne vesti, NIN, Vreme pa i list Danas) zapravo podržavaju tzv. „žuti“ deo opozicije i građaniste, odnosno Drugu Srbij.. Najbolji primer poražavajuće u praksi anglo-američke politike prema medijima na našim prostorima je saopštenja podrške i divljenja brutalnim antidemokratskim montiranim sudskim procesima u Podgorici od strane režima Đukanovića protiv lidera opozicije i srpskih stranaka Mandića i Kneževića u tzv. aferi „državni udar“.
U tom pravcu dr Petrović je ukazao da slobodni mediji u Srbiji uz par izuzetaka lokalnih televizija su svedeni na internet, gde ogroman značaj upravo ima portal Srbin info i medijska kuća Centar, Balkan info, Helmkast, Srpska priča i nekoliko drugih. Otuda je neophodno povezivanje i saradnja u patriotskim opozicionim krugovima. Odajući izvesno priznanje protestima građana i opozicije (gde opet ima ograničenja i propusta), Petrović ukazuje da je ipak neopghodno da se oformi snažna opoziciona stranka ili savez na osnovi alternative postojećem neoliberalnom i antisocijalnom modelu i antidržavnoj politici vlasti, koja bi artikulisala u parlamentarnom smislu veliko i opravdano nezadovoljstvo najvećeg dela stanovništva u Srbiji. To bi bio i najbolji način da se mirnim putem dođe do promene vlasti u pravcu nacionalno odgovorne i socijalno programski sposobne strukture za zaustavljanje daljeg potonuća naroda i zemlje i preokret ka njenom budućem oporavku i usponu. Alternative su nesagledive, dalje proapsti i sve se mora uraditi da se taj scenario izbegne i zemlja postavi na čvrste osnove.
dr Dragan Petrović
