Piše:Dušan Berak
geopolitički strateg, publicista:
Evropa se menja.
Ne kozmetički. Ne administrativno. Ne još jednom reformom evropskih institucija koju će većina građana zaboraviti pre nego što sazna šta u njoj piše.
Menja se sama politička priroda Evropske unije.
I možda je najveća greška koju danas možemo napraviti da tu promenu posmatramo kroz dnevne vesti: jedan govor Ursule fon der Lajen, jedan predlog o Kanadi, još milijardi za odbranu, još jedna rasprava o Ukrajini, još jedan izborni uspeh AfD-a, još jedan evropski samit.
To su samo delovi slagalice.
Kada ih sastavimo, slika je mnogo veća.
Pred našim očima nastaje pokušaj stvaranja Evropske unije koja više ne želi da bude samo ekonomski gigant i politički savez.
Ona želi da postane geopolitički centar moći.
A to menja gotovo sve.
KANADA NIJE PRIČA O KANADI
Predlog da Kanada postane prvi „pridruženi član“ Evropske unije na prvi pogled deluje kao diplomatska egzotika.
Nije.
To je možda jedna od politički najzanimljivijih ideja koje su poslednjih godina došle iz Brisela.
Jer takav status danas nije definisana kategorija članstva u EU.
Drugim rečima:
politička ideja stigla je pre pravne kategorije.
A kada politika počne da stvara kategorije koje pravo još ne poznaje, treba pažljivo gledati kuda ta politika namerava da ide.
Kanada nije evropska država.
I upravo zato je važna.
Ako jedna severnoamerička država može sutra pripadati nekom novom spoljnom krugu evropske integracije, onda pitanje više nije samo:
Gde se Evropa geografski završava?
Pitanje postaje:
Šta reč „Evropa“ uopšte politički znači?
To ne znači da Kanada „ulazi u EU“. Takav zaključak bio bi preuranjen.
Ali sama činjenica da Brisel razmatra novu kategoriju odnosa govori nam nešto mnogo značajnije.
Evropa možda počinje da razmišlja u koncentričnim krugovima moći i pripadnosti.
A kada pogledamo šta stoji iza priče o „zajedničkim vrednostima“, geopolitička matematika postaje još jasnija.
Energija.
Kritični minerali.
Arktik.
Veštačka inteligencija.
Kvantne tehnologije.
Sajber-bezbednost.
Odbrambena industrija.
Kada političari govore o vrednostima, vredi pogledati infrastrukturu koja stoji iza njih.
Jer vrednosti mogu objasniti prijateljstvo.
Interesi objašnjavaju arhitekturu moći.
ZAŠTO EVROPI TREBA JOŠ JEDNO BEZBEDNOSNO OSIGURANjE?
Još je važnije ono što se događa u oblasti bezbednosti.
Evropski savet bezbednosti.
Novi mehanizam hitnih bezbednosnih konsultacija.
Jačanje evropske odbrambene industrije.
Veći vojni kapaciteti.
Novi oblici saradnje.
Važno je reći ono što činjenice dozvoljavaju: Evropska unija ne napušta NATO i predloženi mehanizmi nisu predstavljeni kao njegova zamena.
Ali onda dolazi pravo pitanje.
Ako NATO ostaje temelj evropske bezbednosti, zašto Evropa oseća potrebu da gradi sve više dodatnih bezbednosnih mehanizama?
Odgovor možda nije u rušenju stare arhitekture.
Možda je u strahu da ona sama više nije dovoljna.
Evropa zato ne gradi nužno alternativu NATO-u.
Ona gradi osiguranje unutar osiguranja.
NATO.
Evropska odbrambena saradnja.
Joint Expeditionary Force.
Bilateralni sporazumi.
Novi evropski bezbednosni mehanizmi.
To nije jedna arhitektura.
To je mreža arhitektura.
I ona nam govori da se Evropa priprema za svet u kojem više ništa ne želi da uzima zdravo za gotovo.
Ni američku bezbednosnu garanciju.
Ni jeftinu energiju.
Ni pristup sirovinama.
Ni otvorena tržišta.
Ni trajni mir na sopstvenom kontinentu.
FEDERACIJA MOŽDA NIKADA NEĆE BITI PROGLAŠENA
Ovde dolazimo do pitanja koje se u Briselu često postavlja oprezno, a izvan Brisela mnogo glasnije.
Da li se Evropska unija federalizuje?
Ne treba preterivati.
EU nije federalna država.
Ali možda postavljamo pogrešno pitanje.
Možda federalizacija neće izgledati tako što će se jednog jutra evropski lideri okupiti pred kamerama i proglasiti evropsku federaciju.
Možda će izgledati ovako:
jedna kriza — jedna nova nadležnost.
Druga kriza — još jedan zajednički mehanizam.
Treća kriza — još jedna oblast u kojoj nacionalna država više ne deluje sama.
Zajedničko zaduživanje.
Granice.
Energetika.
Industrijska politika.
Sankcije.
Odbrambena industrija.
Bezbednost.
Spoljna politika.
Federacija možda nikada neće biti proglašena. Možda će jednostavno, korak po korak, biti izgrađena.
I tu dolazi pitanje koje je važnije od institucionalne tehnike:
Ko je za to dao politički mandat?
Koliko daleko integracija može da ide bez novog, jasnog i demokratski potvrđenog pristanka evropskih naroda?
To nije pitanje protiv Evrope.
To je pitanje o političkom legitimitetu Evrope.
A bez legitimiteta nema trajne geopolitičke moći.
BRISEL I BIRAČI MOŽDA NE IDU ISTOM BRZINOM
Upravo tu AfD u Nemačkoj, FPÖ u Austriji i druge snage koje kritikuju delove sadašnjeg evropskog kursa postaju važne za mnogo širu priču.
Ne zato što svaki njihov izborni uspeh znači da su „građani odbacili Evropu“.
To bi bilo i politički i analitički neodgovorno tvrditi.
Ali njihov rast otvara pitanje koje Brisel ne može rešiti institucionalnim dekretom:
Šta ako evropske institucije žele dublju integraciju brže nego što je značajan deo evropskih građana spreman da je prihvati?
Partiju možete isključiti iz koalicije.
Možete napraviti politički sanitarni kordon.
Možete je godinama držati izvan vlasti.
Ali postoji nešto što je mnogo teže:
ne možete politički izbrisati njene birače.
Ako milioni ljudi glasaju za stranke koje traže drugačiju migracionu, energetsku, ukrajinsku ili evropsku politiku, tradicionalne stranke će pre ili kasnije morati da reaguju.
Zato najveći uticaj takvih partija ne mora biti ono što će same uraditi ako dođu na vlast.
Može biti ono što će ostale partije uraditi da bi sprečile njihov dolazak na vlast.
To već menja Evropu.
UKRAJINA JE VIŠE OD RATA U UKRAJINI
Rat u Ukrajini ubrzao je gotovo svaki proces o kojem govorimo.
Odbranu.
Energetiku.
Sankcije.
Odnos sa Rusijom.
Odnos sa Amerikom.
Odbrambenu industriju.
Evropsko zaduživanje.
I samu ideju strateške autonomije.
Ali posle godina rata jedno pitanje postaje sve teže izbegavati:
Kako izgleda kraj?
Ne samo kada.
Ne samo ko će držati koji kilometar teritorije.
Nego šta Vašington smatra prihvatljivim završetkom.
Šta Brisel smatra prihvatljivim.
Šta Kijev smatra prihvatljivim.
I šta Moskva smatra prihvatljivim.
Jer ako su te četiri vizije nespojive, onda nije dovoljno govoriti samo o mirovnim pregovorima.
A ako postoji prostor u kojem se preklapaju, onda će pre ili kasnije politika morati da ga pronađe.
Evropa ima poseban razlog da to pitanje postavlja.
Amerika je preko Atlantika.
Kina je daleko.
Evropa će živeti sa posledicama ovog rata decenijama.
NAJSKUPLjA REČ U BRISELU: AUTONOMIJA
Strateška autonomija zvuči snažno.
Ali u geopolitici nema besplatne autonomije.
Autonomija znači da morate imati ono što ste ranije dobijali od drugih.
Sopstvenu energiju ili pouzdane alternativne izvore.
Sopstvenu odbrambenu industriju.
Tehnologiju.
Sirovine.
Kapital.
Infrastrukturu.
Vojne sposobnosti.
Političku volju.
I novac.
Mnogo novca.
Zato Evropa danas nema problem sa nedostatkom ambicija.
Ona ima problem sa cenom svojih ambicija.
Odbrana košta.
Ukrajina košta.
Energetska tranzicija košta.
Obnova infrastrukture košta.
Tehnološko sustizanje Amerike i Kine košta.
Očuvanje socijalne države košta.
I tu će se odlučivati evropska budućnost.
Ne samo na samitima.
Nego u fabrikama.
Na računima za struju.
U investicijama.
U produktivnosti.
U budžetima.
Geopolitička sila koja izgubi ekonomsku osnovu svoje moći na kraju ostaje samo sa geopolitičkom retorikom.
A GDE JE SRBIJA?
Za nas je ovo možda najvažnije pitanje.
Srbija godinama sluša istu rečenicu:
„Evropski put.“
Ali put ima smisla samo ako znate kako izgleda odredište.
A upravo se odredište menja.
Srbija je kandidat od 2012. godine. Pregovori traju od 2014.
Za to vreme Evropska unija prošla je kroz dužničku krizu, migracionu krizu, Bregzit, pandemiju, rat u Ukrajini, energetsku krizu i novu globalnu konfrontaciju velikih sila.
To više nije ista Unija sa kojom je Srbija započela svoj evropski proces.
Zato pitanje više ne može biti samo:
Kada će Srbija ući u Evropsku uniju?
Mora postojati i drugo:
U kakvu Evropsku uniju Srbija treba da uđe?
A ideja o Kanadi tom pitanju daje potpuno novu dimenziju.
Ne zato što Kanada „preskače Srbiju“. To nije ono što je predloženo.
Nego zato što prvi put veoma jasno vidimo mogućnost Evrope različitih nivoa pripadnosti.
Evrope koncentričnih krugova.
Jezgra.
Šireg kruga.
Kandidata.
Pridruženih partnera.
Strateških saveznika.
Ako se ta arhitektura zaista bude razvijala, Srbija ne sme samo da pita kada će biti primljena.
Mora znati u koji krug želi da uđe, pod kojim uslovima i sa kojim stepenom sopstvenog suvereniteta.
To je ozbiljnije pitanje od datuma pristupanja.
To je pitanje državne strategije.
EVROPA PRED OGLEDALOM ISTORIJE
Stara Evropa nastala je iz straha od novog evropskog rata.
Nova Evropa pokušava da nastane iz straha da u svetu velikih sila više neće biti dovoljno moćna da sama određuje svoju sudbinu.
To je ogromna promena.
Evropa pokušava da bude vojno sposobnija.
Energetski sigurnija.
Tehnološki suverenija.
Manje zavisna od Kine.
Manje ranjiva prema Rusiji.
Sposobnija da deluje čak i kada se interesi Vašingtona i evropskih prestonica ne poklapaju u potpunosti.
Sve to ima svoju logiku.
Ali postoji jedan uslov bez kojeg cela konstrukcija može postati nestabilna.
Evropske ambicije moraju biti u ravnoteži sa evropskim mogućnostima.
Ekonomskim.
Demografskim.
Političkim.
Vojnim.
I demokratskim.
Zato najveća evropska dilema više nije:
više Evrope ili manje Evrope?
To je suviše malo pitanje za vreme u kojem živimo.
Pravo pitanje glasi:
Može li Evropa istovremeno postati geopolitički snažnija, ekonomski konkurentnija i demokratski bliža sopstvenim građanima?
Ako može, pred njom je nova epoha.
Ako ne može, moglo bi se pokazati da su njene ambicije postale veće od njenih mogućnosti.
A Srbija?
Srbija mora prestati da Evropu posmatra kao železničku stanicu na kojoj samo treba dovoljno dugo čekati da stigne voz.
Svet više tako ne funkcioniše.
Menjaju se pruge.
Menjaju se vozovi.
Menjaju se pravci.
Menja se i sama stanica.
Zato Srbija ne sme samo da pita:
Kada stižemo?
Mora da pita:
Kuda zapravo idemo?
I još važnije:
Kakva Srbija treba da stigne tamo?
