Piše: Nikola Vrzić
mandat, najavio je da će Srbija (uz nju i Crna Gora) 2025. godine postati članice Evropske unije. Lepa vest za ovdašnje evrofile sa pozamašnim zalihama beskonačnog strpljenja i nade u evropsku budućnost Srbije, ne toliko lepa za one manje strpljive među njima, i uglavnom (do potpuno) beznačajna za sve nas ostale, a pokazaćemo i zašto.
JUNKEROVE NAMERE
Uspavane nade domaćih evrofila, elem, podgrejao je portal „Juropien vestern Balkans“, otkrivši prošlog četvrtka da je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker „najavio Strategiju uspešnog pristupanja Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji“. „Junker je“, izvestio je ovaj portal, „juče poslao ’Pismo o namerama’ predsedniku Evropskog parlamenta i predsedavajućem Saveta EU, najavljujući da Evropska komisija planira da napravi Strategiju za uspešan pristup Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji do kraja sledeće (2018) godine, s perspektivom ulaska u EU u 2025.“
Ne lipši magarče do zelene trave, naravno, jer niko ne zna, i ne može da zna, šta će ostati od Evropske unije do te 2025. godine. Ali ima i mnogo ozbiljnijih razloga za snažan osećaj ravnodušnosti pred ovom Junkerovom najavom.
BESKONAČNA PERSPEKTIVA
Prvo, uopšte i nije u nadležnosti predsednika Evropske komisije da daje ovu vrstu obećanja. Konačnu reč o proširenjima Evropske unije ne daju ni predsednik Evropske komisije ni sama Evropska komisija već je ovo pitanje u rukama članica Evropske unije. A neke od njih, spomenimo samo Holandiju, obavezne su da sprovedu referendum o svim budućim proširenjima Evropske unije. Holanđane ne spomenusmo slučajno, jer su oni prošle godine na referendumu (taj je, doduše, bio neobavezujući, ali je pokazao raspoloženje javnosti) odbacili čak i Sporazum o asocijaciji sa Ukrajinom, oblik povezivanja koji je daleko, daleko ispod punopravnog članstva.
Drugo, sve i da pitanje proširivanja EU jeste u nadležnosti EK i njenog predsednika, te 2025. godine Žan-Klod Junker uopšte i neće biti na svojoj sadašnjoj funkciji. Mandat mu ističe za dve godine, i sam je odavno rekao da se neće ponovo kandidovati.
Treće, on čak i nije izrazio stav čitave Evropske komisije već svoju ideju. Koja je, s obzirom na prvo i drugo, samo to i ništa više od toga, dakle, njegova ideja koja nikoga ne obavezuje ni na šta, a kamoli da predstavlja garanciju za bilo šta.
I četvrto, ako se samo malo pažljivije pročita, vidi se da nam Junker zapravo nije ni obećao ono što i inače ne može da nam obeća već je u svom „Pismu o namerama“ samo progovorio o svom planu da se do kraja 2018. godine napravi Strategija uspešnog pristupanja Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, sad obratite naročitu pažnju, „s perspektivom ulaska u Evropsku uniju 2025. godine“. Reč je dakle, da bude potpuno jasno, o planu pravljenja plana o perspektivi ulaska u EU, što će reći, ama baš ništa novo pod kapom nebeskom. Zato što nam je to isto, ta perspektiva ulaska, obećana još na Solunskom samitu 2003. godine, kada je „EU ponovila svoju nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi zemalja Zapadnog Balkana. Budućnost Balkana je u Evropskoj uniji“.
2025
Uprkos svemu ovome, međutim, nije sasvim nezanimljivo spominjanje te 2025. godine, tim pre što je ovo najoptimističkija brojka, zapravo, i jedina, koju je neki EU zvaničnik javno spomenuo, makar i na ovako neobavezujući način kao što je to učinio Junker.
Zašto je zanimljiva baš ta 2025? Zato što ona govori da, čak i u najbržem scenariju, Srbija ne treba da se nada (ili, pre, da strahuje, ali to je druga tema), dakle ne treba da se nada da će njen prijem na dnevni red doći čak ni tokom petogodišnjeg mandata narednog saziva Evropske komisije. Što, očigledno, perspektivu čini još udaljenijom i posrednijom.
A vredna je naše pažnje ta 2025. godina i zbog Višegodišnjeg finansijskog okvira (Multiannual Financial Framework) kojim se regulišu godišnji budžeti Evropske unije, jer taj okvir u sebi sadrži i jasnu naznaku da li će, ili neće, tokom godina njegovog trajanja biti, ili neće biti, proširenja Evropske unije. Ako su u tu svrhu sredstva unapred izdvojena, to znači da bi moglo da bude proširenja Unije, ako nisu, znači da ih neće biti sigurno. Upravo je takav bio slučaj s aktuelnim Višegodišnjim finansijskim okvirom koji pokriva period od 2014. do 2020. godine.
Naredni okvir, koji će važiti od 2021. pa narednih pet, šest ili sedam godina (ovaj je detalj podložan promeni, iako je uobičajeno da važi sedam godina), obuhvatiće i Junkerovu 2025. godinu. Da li će u njemu biti predviđena sredstva za proširenje Unije, ili ih opet neće biti?
Za odgovor na to pitanje nećemo morati da čekamo 2021, ali ćemo morati da sačekamo do kraja ove ili do leta naredne godine, do kada će biti formulisan nacrt Okvira.
Kako sada stvari stoje, ne stoje naročito dobro po evropsku perspektivu Srbije. Kako je 30. maja ove godine rekao Nemac Ginter Etinger, EU komesar za budžet, „Komisija je u obavezi da nacrt predstavi do kraja tekuće godine, ali za to postoje dve prepreke. Prva je proces bregzita, a druga je diskusija o budućnosti Evrope, koja bi mogla da vodi u različitim pravcima: ’više’ ili ’manje’ Evrope imaće direktne posledice po budžet.“ Pa je zbog toga i predložio da se rok objavljivanja nacrta pomeri na leto 2018, a već i ovo (moguće) pomeranje predstavlja dodatno svedočanstvo o konfuznom stanju u kome se briselska unija nalazi. Te je, i stoga, sada u još manjem raspoloženju za širenje nego što je bila kada je donošen aktuelni finansijski okvir, a ni tada nije bila ni malo.
Potpuno je očigledno šta sve ovo znači za evropsku budućnost Srbije. A iz toga bi moralo da usledi i očigledno naravoučenije da tako neizvesnoj budućnosti i dalekoj perspektivi ne treba žrtvovati ni pedalj naše sadašnjosti. Počev, naravno, od Kosova i Metohije i naših odnosa sa Rusijom. Sve drugo predstavljalo bi glupost koja bi čak bila veća i od izdaje.
Na američkom radaru
Obraćajući se srpskoj javnosti iz Njujorka, sa zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija posle govora predsednika SAD Donalda Trampa, predsednik Srbije Aleksandar Vučić primetio je da je „svet danas u veoma opasnoj situaciji“ i da je Srbiji, kao maloj zemlji, bolje da ostane „izvan svakog radara“.
Šanse za to su, nažalost, male do nikakve, pošto se na američkom radaru već nalazimo.
O tome svedoči i izveštaj o vojnoj i obaveštajnoj saradnji Srbije i Rusije koji će, u roku od 90 dana, morati da bude dostavljen američkom Kongresu shodno njihovom zakonu o vojnom budžetu za fiskalnu 2018. godinu, pri čemu je neophodno imati u vidu da je jedino Srbija u tom zakonu na ovaj način izdvojena.
Svedoči o tome i prošlonedeljno otkriće „Večernjih novosti“ da uskoro (i) u Srbiji kreće američka medijsko-propagandna ofanziva na Rusiju, na osnovu njihovog Zakona o suprotstavljanju destabilizujućim aktivnostima Irana, koji je u svrhu suzbijanja destabilizujućeg uticaja Rusije namenio ukupno 250 miliona dolara.
A svedoči o tome, najzad, i verzija američkog budžeta za odbranu koja je ovog utorka usvojena u Senatu, a koja, kako prenosi „Njujork tajms“, sadrži i amandman senatora Džona Mekejna kojim se 100 miliona dolara namenjuje za „pomoć balkanskim državama da ’odvrate agresiju Rusije’“.
Što će reći da nam nema druge nego da se spremimo za odvraćanje agresije SAD jer nam u suprotnom nema druge do da potpišemo kapitulaciju.
intermagazin.rs
