Od 2001. godine, srpske administacije državu i građane dosledno guraju i vuku u proces integracije evropskih nacija u međunarodnu nadnacionalnu organizaciju nazvanu Evropska unija. Već osma administracija naše zemlje čini sve moguće – u skladu ili protivno volji građana – da u društveno-politički život naše nacije implementira nešto što se naziva „evropske vrednosti“.
Tako se u svakodnevnom govoru termin „evropsko“ uvrežio kao sinonim za nešto dobro, pozitivno i iznad svega demokratsko. Za to postoji i formalno opravdanje. Član 2 Ugovora o Evropskoj uniji izričito predviđa da je EU zasnovana, između ostalog, na vrednosti demokratije (pored poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, jednakosti, vladavine prava i ljudskih prava, uključujući i prava manjina). Prema tom ugovoru, demokratija spada u vrednosti koje su zajedničke za države članice.
Ključne reči saradnje Srbije sa EU sadržane su – kako se ističe u kampanji “EU za Srbiju” pokrenutoj od strane EU info centra i Delegacije EU u Srbiji – „u zajedničkim vrednostima koje dele EU i Srbija“. Brižna za zajedničke vrednosti, Evropska fondacija za demokratiju od februara 2018. organizuje pružanje podrške demokratiji u Srbiji.
SUŠTINSKI PROBLEM EVROPSKOG PROJEKTA
Okosnicu EU čine zapadnoevropske države, ekonomski razvijene i sa visokim životnim standardom, ali i sa tradicijom koncepta države i političkog života koji su se nakon Drugog svetskog rata razvijali uglavnom u skladu sa pravilima koja su obavezna ne samo za građane i političke stranke, već i za državu i njene organe. U skladu sa tim, očekivalo se da organizacija koju su ove države ustrojile bude bastion demokratije i bez preispitivanja se podrazumevalo da pomenuti član 2 Ugovora o EU izražava običajno pravo u tim državama.
Lisabonskim ugovorom su Evropska unija i Evropska zajednica spojene u jedinstvenu Evropsku uniju. Termin „zajednica“ svuda je zamenjen terminom „unija“ i, vremenom, individue su u toj nadnacionalnoj međunarodnoj organizaciji sve više prestajale da budu samo građani svojih država, već im je nametano i građanstvo „unije“.
Suštinski problem je u tome da se institucionalizuje pripadnost nečemu „višem“. Slično su, na primer, tokom protesta 1996/97 godine, beogradski studenti, u državi pod sankcijama i sa devastiranom privredom i socijalnom nestabilnošću, nosili transparent „Beograd je svet“. Mladi akademci su tada potpali pod uticaj da su oni elita koja je predodređena da razorenu Srbiju uvede u svet neoimperijalističkih država. Danas je jasno da ni Beograd (osim za otimanje tržišta, noćno divljanje i jeftine bahanalije) nije po volji tog sveta. Kako nas je naknadna praksa uverila, iz tih protesta sa elitističkim porivom izrodile su se – od prve decenije dvehiljaditih – političari ekstremni profiteri i besramne apologete svega što je na štetu Srbije.
Problem elitizma se u slučaju „evropske“ demokratije ispostavlja kroz pitanje u čije ime deluju i primaju plate i kome odgovaraju desetine hiljada evropskih birokrata, a pre desetine onih koji odlučuju o sudbini građana EU, za koju nas prepariraju već skoro dve decenije. Izvršnu vlast, odnosno odluke u EU, vrše komesari, nameštenici koje imenuju države članice EU i Evropski parlament. Članovi komisije postavljaju se na čelo različitih generalnih direktorata, koji su poput sekretarijata ili ministarstava.
O tome ko će biti predsednik Evropske komisije usaglašavaju se vlade država članica, bez izjašnjavanja građana i bez transparentne kandidature. Potencijalni predsednik Komisije, u konsultacijama sa vladama članica, bira ostalih 29 članova ovog tela, praktično Vlade EU. O sastavu Evropske komisije, nakon intervjuisanja svih kandidata, mišljenje daje i saziv Evropskog parlamenta.
Tako u EU, u mandatnom periodu od 2014-2019 godine, odluke donosi grupa komesara predvođena Žan-Klodom Junkerom, bivšim premijerom Luksemburga, male državice poznate kao velika perionica novca. Za samog Junkera i za politiku koju on zagovara nije imao priliku da se izjasni nijedan građanin EU, tvorevine koja se samoproglasila za bastion demokratije.
Ne čudi, stoga, da građani EU imaju sve manje poverenja u tvorevinu kojoj „pripadaju“. Izlaznost na izbore za Evropski parlament, jedini organ EU o čijem se sastavu građani izjašnjavaju, u padu je od 1979. godini, od kada je sa 62 odsto spala na 43 odsto 2009. i 42,54 odsto na izborima 2014. godine. Pritom se ne može reći kako građane ne interesuje politika, jer je izlaznost glasača na izbore za Evropski parlament redovno niža nego na nacionalnim parlamentarnim izborima.
KAO ĆASKANjE U POSLASTIČARNICI
Na izborima 2014. godine, za aktuelni saziv Evropskog parlamenta, od 28 država članica preko polovine registrovanih birača je izašlo samo u osam: Belgiji (koja objektivno nije nacionalna država, već veštačka tvorevina) 89,64 odsto, Danskoj 56,32 odsto, Irskoj (kojoj su trenutno evropski fondovi, uz subvencije i nuđenje minimalnih poreza investitorima, jedina slamka za opstanak) 52,44 odsto, Italiji (čiji je bankarski sistem pred kolapsom) 57,22 odsto, Luksemburgu (vodećoj evropskoj perionici novca, uz Britaniju i Holandiju) 85,55 odsto, Grčkoj (kojoj su evropski fondovi jedini izvor prihoda za otplate dugova bankama) 59,97 odsto, Švedskoj (kojoj je neoliberalizam pomutio razum) 51,07 odsto i u Malti (koja živi od fondova EU) 74,80 odsto. Više glasača u 2014. godini nego u 2009. godini izašlo je samo u 9 članica: uz dve kojima je EU jedino uporište međunarodnog uticaja, Francusku, i Nemačku, to se desilo u Rumuniji, Litvaniji, Finskoj, Švedskoj, Grčkoj, Holandiji i u Velikoj Britaniji, čiji su građani samo dve godine kasnije referendumski izglasali izlazak iz EU.
Čini se da evropske birokrate znaju da ih građani ne smatraju za svoje. Za izbore 2014, na primer, samo za kampanju pozivanja 400 miliona glasača EU da glasaju potrošeno je 16 miliona evra. Tim pre je manja izlaznost nego na prethodnim izborima jasan signal o kredibilitetu EU.
Sve ovo odnosi se i na dvoje komesara koji se najviše angažuju vezano za Srbiju, Federiku Mogerini, visoku predstavnicu EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku i po funkciji potpredsednicu Evropske komisije, i Johanesa Hana, komesara za susedsku politiku i pregovore o proširenju (u komisiji predsednika koji je u inauguracionom govoru najavio da u njegovom mandatu neće biti proširenja). Radi se o ljudima bez referenci, bez uticaja na politike i odluke, bez podrške naroda, koji putuju, pričaju, savetuju, ali u vidu hobija. Dogovor sa njima, kako smo imali prilike da se uverimo, ima domet ćaskanja u poslastičarnici, samo što su oni enormno plaćeni za svoje ćaskanje.
Tim i takvim nameštenicima ne može odgovarati demokratija u državama koje bi da budu deo evropske porodice i koje su prinuđene da komuniciraju sa njima. Demokratija podrazumeva odluke u interesu građana i odgovornost za odluke, a to je nešto što stvara probleme onima koji služe eliti koja ih je postavila na dobru apanažu. Demokratiju je, generalno, potisnuo neoliberalizam u okviru kojeg je nametnut koncept privilegovanih manjina i grupa, a racionalno odlučivanje marginalizovano konceptom liderstva. Evropska unija je samo institucionalno razvijen primer elitističkog neoliberalnog poretka.
Evropska elita, kao ni neoliberalna uopšte, ne želi društvenu svest nacija, već teži da izoluje individuu i stvori stalni sukob svakog protiv svakog. Ljudske zajednice, međutim, nužno imaju nešto zajedničko, a pre svega veru i vrednosni sistem. Gušeći zajedničko i izdižući se iznad narodne volje, koju pežorativno naziva populizmom, evropski elitizam i sa njim povezani evrofanatizam slede mehanizam kojim je uspostavljena globalistička kontrola, a to je potpuni
U konceptu koji nam se nameće u evropskim integracijama o demokratiji pričaju neizabrani nameštenici, uticaj izbora naroda se marginalizuje, a odluke se donose bez odgovornosti za posledice, u krugovima koji nisu eksponirani. Da li je to „zajednička vrednost“ koju želimo da delimo i da li su ljudi čiji potpis i reč – kako smo se uverili – nemaju značaj oni sa kojima treba da pričamo o bilo čemu što prevazilazi proceduralni nivo službenika na šalteru?
Miroslav Stevanović
ceopom-istina.rs/ Novi Standard
