Kada je, posle strašnog nemačko-hitlerovskog razaranja Evrope u Drugom svetskom ratu od 1939. do 1945. godine i pobede savezničkih oružanih snaga u kojoj su najveću ulogu odigrale armije Sovjetskog saveza- države koja je u borbama sa Nemčkom i njenim saveznicima izgubila od 35 do 40 miliona što vojnih što civilnih žrtava, najzad nastao mir- počeo je rat drugim sredstvima. Oružje je ućutalo ali je krenuo poseban rat između oba ratna saveznika. Trebalo je osvojiti sve postojeće evropske potencijale koji su se još osvojiti mogli –pa bio to makar uticaj na politiku, novoplanirana, nastajala društvena uređenja, vaspitavanje masa, preuređenje privrede, sistema pravde i pravosuđa i dalje- sve do još tada pokušanog –danas uobičajenog „ispiranja mozga“ čitavim narodima!
Na konferenciji u Jalti od 4. do 11. Februara 1945. godine, dve novonastale svetske sile, kroz ratno profiterstvo veoma obogaćene Sjedinjene američke države (SAD) i dobrim delom totalno razrušen i osiromašen Sovjetski savez, (SSSR) su uspešno podelile svet na svoje, slične porobljavanju, uticajne sfere. Nešto kasnije je jedan, po današnjim merilima od najvećih ratnih zločinaca novije istorije, američki predsednik Hari Truman, da bi Sovjetima pokazao svoju nadmoć naredio uništenje atomskim bombama dva japaska grada. Stradali su Hirošima i Nagasaki u kojima je ubijeno oko 200.000 civila. Tačan broj ljudi koji su kasnijih decenija skapavali od posledica radijacije nije nikada utvrđen ali je sigurno višestruko veći od direktnih žrtava eksplozije. Iako je bilo samo pitanje nedelja kada će Japan morati da kapitulira, Truman je ipak naredio upotrebu atomskih bombi.
Američke nuklearne bombe nisu nimalo uplašile Staljina jer je on već znao da će ubrzo i SSSR imati takvo ubojito oružje. Od Rusa, što parama što apelima na njihov idealizam zavrbovani špijuni u atomskom istraživačkom centru u Los Alamosu, posebno nemački Jevrejin Klaus Fuks, ali i neki drugi, su SSSR-u dostavili planove bombe. SAD su bile u šoku kada se čulo da su i Rusi 29. Avgusta 1949.g. testirali svoju prvu atomsku bombu!
Amerikance, posle šoka u avgustu 1949.g. je 1961.godine uhvatila panika –jer su Rusi detonirali najjaču ikada napravljenu nuklearnu bombu -razorne snage od oko 57 miliona tona ili 57 milijardi kilograma klasičnog eksploziva! Ta bomba je nazvana bomba-car! Nije isključeno, da su SAD uplašene obaveštajnim saznanjima da će SSSR veoma brzo testirati svoju prvu atomsku bombu 2. Aprila 1949.g. osnovale tzv. odbranbeni NATO pakt u koji je ušla i Nemačka. SSSR je odgovorio stvaranjem svog vazalskog Varšavskog pakta.„Hladni“ rat je mogao da se nastavi još većom žestinom.
Amerika je odmah posle kapitulacije Nemačke započela veliku ekonomsko-vojnu podršku u ratu razorenih zemalja Zapadne Evrope, posebno obnovu države najokrutnijih mrzitelja i ubica slovenskih naroda- Nemaca. Naviknuti da drugi ratuju i ginu u korist SAD, akcenat na razvoj, izgradnju moćne vojne i civilne industrije američkim novcem iz tzv. „Maršalovog plana“ –nazvanog po generalu SAD Džordžu Maršalu -ali i stvaranje najjače oružane sile u Evropi posle doba Hitlera, stavljen je tih godina na već odanu, totalno porobljenu i poltronizovanu tadašnju Zapadnu Nemačku.
Prema sporazumu u Jalti SAD su u zemljama svog uticaja omogućili slobodu reči –zbora i dogovora, povećana je lična sloboda ljudi, uvedeni su ili vraćeni nekadašnji višepartijski sistemi, neke države su kroz uticaj SAD prvi put dobile kakvu –takvu silom nametnutu demokratiju. Naprotiv Amerikancima, SSSR, u ratu strašno opustošen i osiromašen, je zemlje koje su pale pod njegovu čizmu, itekako pljačkao. U Istočnoj Nemačkoj su demontirane čitave fabrike i prenesene u SSSR, rudna blaga su eksploatisana na veliko, u zemljama o kojima se „starao“ SSSR uvedena je oštra diktatura tipa –ako nisi za nas onda si protiv nas. Protiv desetine hiljada ljudi su vođeni namešteni procesi koji su se za mnoge završili izricanjem smrtnih kazni.Putovanja u zapadni deo Evrope su bila onemogućena. Staljinizam je, odnoseći silne nedužne žrtve, harao i u SSSR-u i u „njegovom“ delu Evrope. Zato nije čudo da su posle kapitulacije hitlerovske Nemačke, novi okupatori, ovoga puta sovjetski komunisti, u od njih „oslobođenim“ zemaljama, ostali omrznuti sve do danas.
Amerikanci su imali i druge planove. U SAD se rodila ideja, pisali su istoričari, da se po ugledu na Sjedinjene američke države i (Zapadna) Evropa potpuno ujedini u jednu celinu. Verovatno na mig Amerike još 1951. godine Nemačka, Francuska, Italija, Belgija i Holandija stvaraju „Zajednicu za ugalj i čelik“ –kao preteču Zajedničkog tržišta. Nešto kasnije, 1957. g. ta družina se širi u tzv. Ekonomsku zajednicu, a posle ugovora u Mastrihu, 1993.g. pominje se kao Evropska unija. Ta vrsta „unije“ ipak nije u potpunosti odgovarala Amerikancima jer su veze izmeđ država-članica bile previše labave. Verovalo se da bi samo neki rat u Evropi mogao, kao nekakva zaštita EU od Sovjeta, da učvrsti veze između država- članica federacije u nastajanju
Uprkos velikim, decenijskim naporima da rasture SSSR, planerima sveameričke okupacije globusa nije se ispunila želja za veći (građanski) rat i krvoproliće u Sovjetskom savezu. Obaveštajne službe su ogromnim potplaćivanjima Jelcina, Gorbačova, mnogih generala i političara -bez većih unutrašnjih sukoba, uspele da rasture tu nekada vojno moćnu zajednicu. Još gore: pomenuti korupcionaši su dozvolili da nekadašnje članice Varšavskog pakta, odmah posle rasturanja SSSR-a, uđu u zločinački NATO pakt. U ugovoru o prihvatanju ujedinjenja obe Nemačke nigde se pismeno ne pominje u to vreme moguća zabrana Sovjeta da se NATO šriti na istok preko teritorija bivših članica Varšavskog pakta! Valjda će istoričari jednog dana otkriti koliko je miliona dolara dobila sovjetska vrhuška za tu, prema svojoj državi i svom narodu, i više nego veleizdaju.
SAD su za novog „pokusnog kunića“ -kako učvrstiti zajedništvo zapadoevopskih država- članica EU u slučaju rata u Evropi, izabrali i „pogurali“ krvavo rasturanje Jugoslavije.Kasnije je sledila od SAD željena oružana pobuna Šiptara i ničim dokazani masakr civila navodno počinjen od srpskih snaga u selu Račak na Kosovu. Taj „masakr“ je bio delo američkih obaveštajaca, posthumnim presvlačenjem šiptarskih vojnika u civilnu odeću da bi se našli razlog i opravdanje za prvu borbenu akciju NATO pakta na evropskom tlu 1999. godine. Proba rata u Evropi završila se zločinačkim napadom na SR Jugoslaviju, –Srbiju i Crnu Goru ali nije ojačala međusobne veze članica EU.
Više poznatih novinara –istraživača tvrde da su još pedesetih godina prošlog veka američki stratezi stvaranja „Evropskih sjedinjenih država“ zahtevali da se stanovništvo Evrope, po ugledu na SAD, izmeša doseljavanjem do 50 miliona crnaca, Arapa, Azijata idr. slično življu u SAD. Ali- ni to nije funkcionisalo kao se očekivalo. Nemačka je od šezdesetih godina prošlog veka već bila dozvolila dolazak strancima na rad –kasnije i sa pravom stalnog boravka, jer je nedostajala radna snaga. Stiglo je ukupno oko 4 do 5 miliona Italijana, Grka, radnika iz Jugoslavije, Turaka, Španaca, Portugalaca… Za Amerikance to nije bilo ono pravo. Nigde crnaca, Apapa, Azijata! Nekim EU državama je bilo važnije da u Nemačkoj zaposli svoje državljane a ne nekakve crnce i Arape.
Sve se promenilo selidbom u Zapadnu Nemačku državljanke Istočne Nemačke, funkcionerke komunističke „Slobodne nemačke omladine“ (Freie deutsche Jugend) Angele Merkel. Na vlast je, tvrde zlobnici, Angela, totalno nepoznata osoba, prispela posle pada Berlinskog zida, mogla da dođe za samo nekoliko godina boravka na Zapadu, jedino sadejstvom moćnih američkih obaveštajnih službi! Normalnim, čak i dugogodišnjim partijsko-političkim radom –nikada! Ako je to zaista bilo tako, onda nije čudo da je prema prvom crncu u istoriji SAD na mestu predsednika, Baraku Obami, Angela morala da „odradi“ više revanš-usluga. Možda -da najzad progura stari zahtev, izvučenog iz neke Soroševe ili ko zna čije fijoke, o „mešanju stanovnika u EU“. ljudima drugih boja kože? Međutim- dovoljnog priliva pomenutih grupacija ljudi, očigledno i pored dobre volje Merkelove da ih prihvati, još nije bilo.
Ali je i to bilo brzo rešeno. Destak američkih bombi na Libiju, stotinak i invazija na Irak, ratovanje u Siriji i Avganistanu, rušenje pojedinih vlada po Africi i postavljanje na vlast raznih ubica-progonitelja političkih protivnika, podržavanje nepravde i tolerisanje gladovanja stanovništva –i eto ogromnog potencijala za begstvo, često možda i namerno organizovano, u pravcu Evrope! I gde drugo nego u Nemačku? Tu su najveća socijalna i novčana davanja beguncima sa sve četiri strane sveta. Ali –i tu je zakazao suludi plan čvršćeg ujedinjenja Evrope mešanjem stanovnika. Svaka država, osim Nemačke je vukla na svoju stranu, ne želeći veliki priliv azilanata. Od jačeg, bezpogovornog ujedinjenja po komandi SAD, makar po liniji „kolorisanja“ stanovništva u EU –još nije bilo ništa. Naprotiv, čuli su se protesti sa svih strana o ogromnom broju azilanata!
Nemačka je primila, spočetka uz muziku, cveće i lično prisustvo Angele Merkel na dočeku izbeglica pristiglih preko Grčke, Makedonije i Srbije vozom u Minhen, više od 1 milion –uglavnom mlađih muškaraca. Brojka je rasla jer su na Nemačku preko Sredozemnog mora i Italije navalili i Afrikanci. Azilanti su Nemce godišnje za hranu, stan, džeparac i bolesničku negu, školovanje dece isl. koštali i do 30 milijardi evra. Uz masovno povećanje krimilanih delikata –od pljački, krađa, silovanja nemačkih devojaka- ređe i mlađih muškaraca, pa do ubistava što je često dovodilo do revolta lokalnog stanovništva. Broj prihvaćenih begunaca iz Ukrajine se tačno ne zna, jer su njima data skoro ista prava kao i Nemcima –nije potreban zahtev za azil, imaju pravo da odmah počnu da rade, deca da se školuju, imaju besplatan smeštaj, zdravstvene usluge takođe, socijalna pomoć se isplaćuje itd. Zna se da će i ti begunci jezivo koštati nemačke poreske platiše. Računa se da je u Nemačku pristiglo od 1 do 3 miliiona begunaca od rata u Ukrajini.
Stratezi željene vladavine svetom su shvatili da možda samo jedan, u početku indirektan, veći rat protiv Ruske federacije na evropskom tlu, a ne nekakva lokalna bombardovanja slabašne Srbije, špijunsko rasturanje SSSR-a, rušenje Berlinskog zida isl. možda može da postigne kakvo-takvo ujedinjenje članica Evropske unije kojom bi se, čvrstom rukom upravljalo iz jednog „glavnog štaba“- iz SAD. Ali, prvo je trebalo ukloniti Trampa iz Bele kuće koji je nekako i sarađivao sa Putinom i dovesti polusenilnog posluška, čoveka opterećenog aferama, Džozefa Bajdena na vlast- da bi se krenulo u neki „ozbiljniji“ rat u toj „nezahvalnoj Evropi“ koju su tobože od Hitlera oslobodili samo Amerikanci a ne i Rusi. Ameri su ubeđeni da su zapadni deo Evrope svojevremeno u ratu prvo dovoljno razrušili bombama ciljajući nemčke trupe, zatim novčanom pomoći “kupili“, obnovili i inicirali stvaranje EU. To je, po shvatanju SAD davalo pravo da je njihova reč u EU i alfa i omega!
Nova marioneta iniciranja ratnih sukoba sa Ruskom federacijom, proizašloj iz SSSR-a, postala je Ukrajina. Obaveštajnim radom, potplaćivanjem pojedinih političara i silnim američkim obećanjima o procvatu Ukrajine ako se bude priklonila Americi, postavljano je i svrgavano nekoliko „predsednika“ –sve dok nisu našli pravu, verovatno doovoljno glupavu koruptnu osobu u liku onog malecnog komedijanta –Zelenskog kome život Ukrajinaca ne znači mnogo. Sada je mogao da počne od SAD željen, provocirani i podržavan rat protiv ruske manjine koja je oduvek živela na teritoriji današnje Ukrajine. Doduše, istorija zna da ni Ukrajina kao država ni Ukrajinci kao poseban narod nisu postojali–sve do Oktobarske revolucije i dolaska na vlast Lenjina i Staljina, dosta kasnije Ukrajinaca Hruščova i Brežnjeva. Ta teritorija je bila deo Craske Rusije. Na teritoriji od boljševika novostvorene „države“ započeto je veštačko stvaranje ranije nepostojeće ukrajinske nacije, zasebne pravoslavne ali i grčkokatoličke crkve, prekrajanje ruskog jezika itd. Ipak je ostalo preko 10 miliona stanovnika Ukrajine koji od Rusa nisu želeli da postanu –Ukrajinci. U delu koji je tražio samostalnost i odvajanje od Ukrajine i čak krenuo u rat za svoja prava, od Donbasa preko Luhanska i Donjecka sve i od vajkada do danas opet ruskog Krima, živi preko 2 miliona Rusa.Potseća li vas ovo podosta i na stvaranje nekih novih nacija, jezika i „država“ na teritoriji nekadašnje Jugoslavije pa i Srbije- Bošnjaka, Crnogoraca, muslimanske itd.?
Svi pokušaji ruske strane da se sukobi reše mirnim putem i zaustave vojni napadi Ukrajine na pomenuta područja, nisu ni pored ugovora potpisanog u Minsku, urodila plodom. Ruski narod je tražio vojnu intervenciju Rusije kako bi u Ukrajini bio zaštićen od istrebljenja. Rusija je dosta dugo oklevala po tom pitanju. Vremenom je državni vrh Ruske federacije najzad morao da krene u vojnu zaštitu svojih sunarodnika na nekada ruskoj a danas na ukrajinskoj teritoriji. Na veliku sreću američkih ratnih huškača najzad su mogli da započnu i oni i na to prisiljene članice EU otvorenu podršku Ukrajini dostavljanjem ogromnih količina oružja, silnim gomilama novca i bezbrojnim obećanjima da će Zelenski, uz njihovu pomoć, pobediti Rusiju! Istorija se ponavlja- opet za interese SAD treba da ginu tuđi državljani! A glavni cilj je bio i ostao, integracija Ukrajine u NATO pakt kako bi na istočnim granicama te države, Amerikanci, ili NATO pakt, što mu dođe isto, mogli da instaliraju svoje raketne baterije sa atomskim bojevim glavama uperene na Rusiju i, verovatno, i na Belorusiju!
Zaista, ono što do sada SAD nisu uspele, čvršće povezivanje država u okviru EU tek sada, korz rat u Ukrajini, je postala stvarnost. Na američku komandu, pa neka košta koliko košta, sve članice EU su počele da se utrkuju, ko će koliko oružja, municije i novca da ustupi Ukrajini kako bi “vojni patuljak“ mogao da pobedi ruskog oružanog diva- Rusku federaciju! Naravno u borbi za interese SAD –sve do poslednjeg Ukrajinca! Čak i nekada vojno neutralne države Finska i Švedska su potrčale da se učlane u NATO tvrdeći da postoji, doduše ničim dokazana, opasnost napada Rusije na njihove teritorije. Po prvi put od osnivanja EU su sve države pokazale čvrstu slogu i zajedništvo i uhvatile se u kolo po muzici vojnoindustrijskog lobija u SAD, Džozefa Bajdena i drugih ratnih profitera i huškača. Amerika će po običaju, i iz ovog rata, verovatno preko leševa možda i stotine hiljada ljudi, izaći još bogatija.
Zahvaljujući novonastalom jedinstvu država- članica Evropske Unije javila se u Americi nada, da će najzad Ruska federacija biti razbijena i uništena i da će se ostvariti san one, kako su je Srbi nazivali- „strašne baba-veštice Malden Olbrajt“ o otimnju, naravno najvećim delom u korist SAD, neizmerno sirovinama bogatog Sibira! Poznato nam je da se jedino Mađar Urban pomalo femka i neke zapovesti koje dolaze iz Amerike i Nemačke kao ekspoziture SAD, ne želi da prihvati. Naravno, sve dok ne dobije pozamašna finansijska obeštećenja kako bi i on, što je delimično već učinio, legao na američku rudu. Drugih opozicionara u EU više nema. Kao veoma oštre i napadne „rante huškašice“ –do ne tako davno ne zabeleženo u svetskoj istoriji, pokazale su se pojedine evropske ministarke, predvođene Nemicom Analenom Berbok.
SAD i njihove vazale EU je, piše nezavisna štampa, rat do danas već koštao za naoružanje, municiju i sve vrste dodatne pomoći, od 80 do 100 milijardi evra. Svaki dan ratovanja i razaranja Ukrajine košta sve više –i novca i ljudskih žrtava. A sve to samo da bi se Amerikanci opet igrali rata koji će, kao i u Siriji, Avganistanu, Iraku itd. u suštini da izgube i da pobegnu sa ratišta čim zaraćenim stranama prodaju dovoljno novog oružja. Obnova razrušene infrastrukture u Ukrajini treba da košta najmanje 1000 do 2000 milijardi evra- a razaranjima se još ne vidi kraj. Evropa pod američkom čizmom ćuti, trpi i –plaća. Dokle –znaće se dosta brzo ako se standard života i dalje u EU bude rapidno urušavao -kroz sopstveni, suludi embargo na nabavku jeftinih energenata i drugih sirovina iz Rusije. Inflacija raste, štrajkovi za povećanje plata su na dnevnom redu, protesti takođe, tako da trezveni posmatrači situacije kažu da nije pitanje vremena kada će Rusija da izgubi rat, nego kada će stanovnicima EU da presedne vazalstvo prema Americi i kada će EU najzad Amerikancima reći –zbogom! U Nemačkoj je već danas oko 63 procenata ispitanika prottiv bezrezervne podrške rata i isporuke dodatnih sistema za vođenje rata- novih tenkova, aviona i dalekodometnih raketa.Čeka se samo da neko od političara pokaže dovoljnu hrabrost i kaže –dosta je bilo!
Za KORENE
P. Rakočević, Štutgart
