Evropska unija postaje prinudna zajednica

Ispravno govoreći, Evropski parlament (EP) je odlučio o davanju preporuke Evropskom savetu da ispita mogućnost sankcionisanja Mađarske zbog navodnog kršenja čl. 2 Ugovora o Evropskoj uniji. Po uprošćenim medijskim izveštajima mogao se steći utisak da je EP kaznio Mađarsku zbog nepoštovanja „evropskih vrednosti“. Takvu odluku on ne može da donese, jer to je politički slabije telo u Evropskoj uniji. Za to je nadležan samo Evropski savet i to neobično komplikovanim postupkom kome su posvećena tri člana Ugovora (7, 354 i 238). Bila bi potrebna najmanje jedna stranica teksta da se predoči šta bi sve u ovom slučaju Evropski savet mogao da učini i koje su šanse da bar nešto učini, recimo da „utvrdi da postoji jasan rizik od ozbiljnog kršenja vrednosti navedenih u čl. 2 od strane države članice“. Tako da ne treba pridavati veliki značaj glasanju u EP iako je većina izuzetna (448 za, 197 protiv i 48 uzdržanih). Ipak, ovo glasanje jasno govori o jakom trendu u Uniji koji vodi u pravcu prinudne zajednice zasnovane na teroru vrednosti.

Svi znaju da je povod pokretanja procedure kažnjavanja mađarski zvanični stav povodom migrantskog pitanja. Ali, opšte je poznato i da zvanična Mađarska nekim drugim unutrašnjim akcijama provocira ideološki main stream Unije, recimo zakonskim promenama u pravosuđu, većom kontrolom medija ili ograničenjima obuhvatnog Soroševog pogona. U odluci EP od 12. septembra, zapravo, sve to zajedno podvedeno je pod opštu odredbu drugog člana Ugovora: „Unija je zasnovana na vrednosti poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, pravne države, kao i na poštovanju prava čoveka, uključujući i prava lica koja pripadaju nacionalnim manjinama“.

Na prvi pogled, sve ovo deluje kao pitanje kršenja prava i samim tim kao potencijalni predmet sudskog postupka. Ali, u EU je to nemoguće, jer u ovim pitanjima Sud pravde EU nema nadležnost. Da li neka država vrši neki prekršaj u oblasti osnovnih prava, o tome ne može da odlučuje Sud pravde, već eventualno preostale države članice (čl. 7 Ugovora). Takva pitanja ne podležu sudskoj sankciji, već političkoj.

Ovakvo pravilo uvedeno je još Ugovorom iz Amsterdama (1999), ali ono nije imalo pravo praktično iskušenje. Jedan izazov iz 2000. godine mogao je biti prvi slučaj za aktiviranje čl. 7, ali on je bio rešen u prethodnom postupku. Posle formiranja prve koalicione vlade Narodne i Slobodarske stranke u Austriji (danas je ova formacija ponovo na vlasti), Evropski savet je upozorio novoformiranu vladu da bi mogao da postupi po čl. 7 ukoliko ona ne odustane od dela izbornog programa koji se ticao ograničenja zapošljavanja stranih radnika. Pošto je koalicija postupila po preporuci Saveta, do toga nije došlo.

Danas je ova stvar mnogo ozbiljnija iz prostog razloga što se događa u drugačijoj Uniji od one pre osamnaest godina. Unija je tada bila politički homogenija i nije se nalazila u egzistencijalnoj krizi kao danas. Tada se mislilo da će se EU ne samo proširiti nego i integraciono produbiti, a došlo je ne samo do krize nego i do dubokih unutrašnjih podela po nizu pitanja. I ako nekada efekat političke pravde protiv kršenja osnovnih prava ne bi delovao odbojno, danas je upravo to slučaj. Političko kažnjavanje neke države od strane drugih država članica, bez obzira na postupak koji je i formalno gotovo nesprovodljiv, danas je nezamislivo. Naprosto, Unija ne poseduje dovoljnu političku legitimnost za tako nešto.

Uzmimo za primer samo migrantsko pitanje. Mađarska je ovde na tapetu zato  što je prva preduzela jednostrane mere. One se, apstraktno gledano, mogu tumačiti kao kršenje nekih „vrednosti“ EU. Ali, šta je prethodilo tim merama Mađarske? Raspad pravnog sistema EU u oblasti zajedničke politike migracije, viza i azila i, posebno, sistema tzv. integrisanog upravljanja spoljnim granicama Unije. Ono što je pokrenula Nemačka u već raspadnutom sistemu – masovni prihvat izbeglica – prihvatile su neke zemlje a neke nisu. Prva među drugima bila je Mađarska. Nju su sledile preostale zemlje Višegradske grupe, a potom i Austrija, Hrvatska, Slovenija i Italija. (To što se Grčka ovde nije priključila posledica je njene potpune finansijske zavisnosti od EU, a zapravo od Nemačke). Ali, odijum jednog broja ostalih država članica na čelu sa Nemačkom, pao je na Mađarsku. U sinhronizaciji sa drugim poduhvatima mađarske vlade (pravosuđe, mediji, Soroš) javnost glavne struje obrušila se upravo na ovu zemlju po paničnoj logici – ako bure curi na više rupa, treba pritisnuti onu najveću. Ishod svega toga je odluka EP.

Sada se već deluje metodom zastrašivanja. Ako Mađarska prođe, gotovo je. Ako ne, biće lakše sa narednim kandidatom, a to je izvesno Poljska, itd.

Ali, kada predmet sa EP dođe na Evropski savet, videće se da batina političkog kažnjavanja ima dva kraja. Zašto bi niz kandidata za potonja kažnjavanja dao glas eventualnoj sankcionoj odluci. To bi bilo ravno sečenju grane na kojoj sami sede. Nije neka grana, ali ipak sede, znajući da nije problem u grani nego u stablu i njegovom korenu. Jedna je država, Velika Britanija, upravo zbog toga skočila sa grane. Ugruvala se, ali je ostala živa. I još neke bi, ali ne smeju, jer su za svoju granu vezane mehanizmima prinude koji sve više odlikuju unutrašnji poredak EU. Ona je sada kao velika monada. U nju više niko ne može da uđe, ali ni iz nje da izađe. Ali, ništa za to. Bitno je da su njene vrednosti ostale nedirnute. Bar kao sredstvo za disciplinovanje neposlušnih.

Blog Boška Mijatovića i Slobodana Samardžića
srbijasvet.wordpress.com