Srbija ne ispunjava kriterijume demokratske države, što postaje karakteristika čitave Istočne Evrope, konstatuje Fridom haus, a povodom novog izveštaja te organizacije prenosimo tekst ko-urednika Mašine Andraša Juhasa iz srpskog izdanja Le Monde Diplomatique.
Prema novom izveštaju Fridom haus, koji je objavljen 20. aprila, Srbija treću godinu zaredom ne ispunjava zahteve koje bi je, prema merilima te američke organizacije, svrstale u red demokratskih država. Tako, ona je jedan od ukupno osam istočnoevropskih zemalja u kojima je na delu takozvani hibridni režim vladanja.
U izveštaju naslovljenom „Zemlje u tranziciji: Od slabljenja demokratije do autoritarne agresije“ se konstatuje da su hibridni, režimi režimi koji kombinuju demokratske i autoritarne elemente, postali dominantan oblik vladavine u Istočnoj Evropi, odnosno u 29 država koje su obuhvaćene istraživanjem, te da demokratija „brzo gubi tlo pod nogama“.
Povodom izveštaja Fridom haus prenosimo tekst ko-urednika Mašine, Andraša Juhasa iz srpskog izdanja Le Mond Diplomatique, koji je objavljen u novembru 2021. godine.
Komadi Berlinskog zida koji su 1989. godine padali na zemlju, pokrenuli su širom zapadnog sveta talas optimizma da će liberalna demokratija postati opšteprihvaćen standard jedne nove Evrope, Evrope bez gvozdene zavese. Srbija je pod autoritarnom vlašću Slobodana Miloševića tokom 1990ih, propustila deceniju euforične obuzetosti demokratizacijom, za razliku od Mađarske, koja se već 1994. kandidovala za članstvo u Evropskoj uniji. Nakon 5. oktobra 2000. Srbija se pridružuje svom severnom susedu na evropskom putu. Tokom prve decenije 21. veka većina građana u ovim nekada (makar deklarativno) socijalističkim zemljama Evropsku uniju vidi kao destinaciju na kojoj čeka prosperitetna budućnost, a Mađarska ubrzo i ostvaruje članstvo u zajednici evropskih država.
Međutim, što dve zemlje dalje odmiču na evropskom putu, to više deluje da on vodi ka budućnosti u kojoj je EU stvar prošlosti. Naime, nasuprot očekivanjima o uspostavljanju liberalne demokratije prema zapadnim modelima, evropski put Mađarske i Srbije se pokazao kao put u autoritarne sisteme u kojima je građanima, iako uživaju partijski pluralizam i druge institucije tipične za liberalne demokratije, ujedno jasno dato na znanje ko je gazda.
Kakva je uloga EU u uspostavljanju autoritarnih režima Viktora Orbana i Aleksandra Vučića, koji su na čelu partija sa različitom istorijom, i država koje su na različitim pozicijama u odnosu prema EU?
Meki autoritarizam
Viktor Orban i njegova stranka Fides su devedesete započeli na liberalnim pozicijama, da bi do danas prešli put do konzervativne desnice. Prva faza političkog delovanja Aleksandra Vučića odvijala se na ekstremnoj desnici, da bi se osnivanjem Srpske napredne stranke, smestio na pozicije desnog centra, prihvatljivije kako znatno većem broju birača tako i Evropskoj uniji. Uprkos razlikama političkih trajektorija današnji režimi Vučića i Orbana dele niz uporedivih karakteristika.
Zapravo, autoritarizam aktuelnog mađarskog i srpskog režima nije nesličan onom koji je praktikovao Slobodan Milošević na čelu SR Jugoslavije i Socijalističke partije Srbije. Objašnjavajući taj sistem u globalnom kontekstu filozof Mark Lošonc piše: „Kao i sve ostale iliberalno-hibridne vođe, Milošević je smatrao da predstavnički (‘demokratski’) sistem institucija nije prepreka, već resurs koji treba iskoristiti. Izričito se trudio da u procese uključi narod već i u trenutku dolaska na vlast 1987. godine“. Isti autor nudi iscrpnu analizu režima Orbana i Vučića kao hibridnih ili mekih autoritarnih sistema u svom radu koji je u trenutku pisanja ovog teksta u pripremi, i na koji se nadalje ova analiza oslanja.1
Neki od instrumenata mekih autoritarnih sistema koje podjednako koriste predsednik Srbije i premijer Mađarske su korišćenje demokratskih izbora kao sredstva političke legitimacije; izbegavanje primene direktne i jake represije; delegiranje nasilja ne-državnim akterima; podsticanje polarizacije biračkog tela.
Za razliku od diktatura – režima koji su potpuno autoritarni – u Mađarskoj i Srbiji redovno se održavaju izbori. Fides i Srpska napredna stranka ređaju izborne pobede, prvi od 2010, drugi od 2012. godine. Pored oslanjanja na izbore kao sredstvo legitimisanja, obojica lidera prikazuju sebe kao političare koji su u direktnom kontaktu sa narodom: Orban organizuje takozvane nacionalne konsultacije, a Vučić je delimično ispunio svoje obećanje i privremeno je građane primao na razgovor u svojoj predsedničkoj kancelariji.
Obe vlasti se slično odnose prema represiji. Dok bi otvorena, direktna represija prema antirežimskim akterima (opozicija, aktivisti, nevladine organizacije i sl.) bila jedna od glavnih odlika diktatura, Orban i Vučić se suzdržavaju od služenja takvim instrumentom vladanja (što ne znači da ga nikada ne koriste – setimo se policijske brutalnosti na protestima leta 2020 u Beogradu).
Direktno nasilje delegiraju ne-državnim akterima. Na primer, u Mađarskoj je 2016. grupa huligana sprečila članove Socijalističke partije da predaju inicijativu za referendum. Kasnije je utvrđeno da su huligani bili članovi obezbeđenja fudbalskog kluba čiji je predsednik ujedno narodni poslanik i potpredsednik Fidesa. U Beogradu su iste godine maskirana lica tokom noći porušila niz objekata u Savamali i na taj kriminalni način uklonila prepreku pred izgradnjom jednog od ključnih projekata SNS-a, Beograda na vodi. Veljko Belivuk, uhapšen 2020. godine, rekao je da su Vučić i njegovi saradnici od njega tražili da kontroliše da se na Partizanovim tribinama ne skandira protiv predsednika Republike i da zastrašuje one koji su organizovali proteste protiv vlasti, pisalo je u transkriptu sa saslušanja u koji su imali uvid novinari Mreže za istraživanje kriminala i korupcije KRIK.
Fides je preko svoje klijentelističke mreže proširio uticaj u medijskom sektoru. Vlasnici većine mađarskih provladinih medija donirali su svoje kompanije Centralnoevropskoj fondaciji za štampu i medije koja je osnovana 2018. godine. U decembru 2018. ta fondacija pod kontrolom vladajuće partije posedovala je 100% akcija na nacionalnom radijskom tržištu i monopol na tržištu županijskih novina. Pripale su joj dve od četiri televizije s informativnim porgramom i nacionalnom frekvencijom, tabloidi, muzičke radio stanice i internet magazini.2 Srpska napredna stranka, iako nema takvo telo centralizacije kontrole medija, takođe uspeva da upravlja velikim delom proizvodnje informativnog sadržaja u Srbiji. Prema izveštaju Centra za medijski pluralizam i slobodu medija za 2020. godinu osam najvećih vlasnika u svim medijskim sektorima ima udeo u publici od gotovo 75%, a među njima su najveći mediji koji podržavaju Srpsku naprednu stranku. Osim koncentracije vlasništva i političkog uticaja, izveštaj ističe i nedovoljnu zaštićenost novinara. Zarad uticaja na javno mnjenje SNS se služi i astroturfingom, odnosno plasiranjem svojih političkih poruka na društvenim mrežama tako da su one maskirane u autentične izraze podrške običnih građana.Na Svetskom indeksu slobode medija Reportera bez granica za 2021. godinu Mađarska i Srbija nalaze se rame uz rame na 92. i 93. mestu od ukupno 180 zemalja.
Orban i Vučić podjednako se služe kampanjama protiv opozicionih aktera, što je takođe karakteristika mekih autoritarnih režima. Orban je, na primer, 2019. u Parlamentu izjavio da „otadžbina ne može da bude u opoziciji“ i ne libi se da o opozicionim akterima govori kao o unutrašnjim neprijateljima. U Srbiji pak u bilo kojoj visokotiražnoj žutoj štampi s lakoćom pronalazimo etiketu stranog plaćenika, koja je rezervisana za kritičare vladajuće stranke.
Kontinuirana proizvodnja nejednakosti
U trenutku kada su SNS i Fides došli na vlast neoliberalne politike koje povećavaju nejednakosti u društvu su već bile ustaljena praksa kako u Mađarskoj tako i u Srbiji.
Iako je na rečima napao neoliberalizam u kampanji iz 2010, koja mu je donela prvu u nizu dvotrećinskih pobeda na parlamentarnim izborima, Viktor Orban je u praksi nastavio sa neoliberalnim politikama. Kako politički ekonomista Adam Fabri pokazuje, sve mađarske vlade od 1990. bile su neoliberalne, a Orban je samo modifikovao taj političko-ekonomski model dodavanjem autoritarnih i etnicističkih elemenata.3 Kao potvrdu Fabrijeve teze možemo navesti da je upravom Fidesa u Mađarskoj nedavno donet zakon koji ograničava prava LGBTQ+ osoba, beskućništvo je kriminalizovano, podstiče se rasizam prema migrantima i Romima, a javna ulaganja u zdravstveni i obrazovni sistem smanjena su na bezmalo polovinu proseka zemalja EU. Najbogatijih 20% građana poseduje dve trećine ukupnog neto bogatstva u Mađarskoj, a u rukama najbogatijih 10% se koncetriše njegova polovina. Sa druge strane, na nivou Evropske unije mađarska deca imaju najmanje šanse da žive u boljem društvenom i eknomskom položaju od svojih roditelja.
U Srbiji takođe postoje kontinuiteti od početka devedesetih, preko perioda između pada Slobodana Miloševića i dolaska na vlast Aleksandra Vučića do danas. Kako piše politički filozof Filip Balunović, sve tri epohe obeležava „ista filozofija proizvodnje i reprodukcije oligarhijskog političkog i ekonomskog sistema, podređenost svih segmenata društva najogoljenijem tajkunskom interesu i razaranje realnog sektora privrede“. Deindustrializacija, rapidna privatizacija i anti-radničke politike nakon 5-og oktobra 2000 rezultirali su, između ostalog, gubitkom 400 do 500 hiljada radnih mesta, dok su mere štednje (umanjenje plata u javnom sektoru za nešto više od 20%, penzija za 10%, zabrana zapošljavanja i sl.) i druge neoliberalne mere Aleksandra Vučića dovele do toga da je danas Srbija država sa najvećim nejednakostima u dohotku u Evropi. Najbogatijih 20% građana Srbije ima 9,7 puta veći dohodak od 20% sa najnižim dohotkom.4 Rastuća nepriuštivost stanovanja slikovit je pokazatelj da u Srbiji i bazična dobra postaju rezervisana za pripadnike viših klasa: u Beogradu cena jednog kvadratnog metra stambenog prostora postiže i neverovatnih 9,721 evra.
Viktor Orban i Aleksandar Vučić – obojica vatreni protivnici socijalizma – pri dolasku na vlast obećavali su raskid s politikom svojih prethodnika. Obećali su red i boljitak za siromašnije klase društva. Međutim, uskraćivanjem javnih ulaganja u sisteme blagostanja (školstvo, zdravstvo i sl.) i štelovanjem mehanizama preraspodele resursa prema interesima krupnih korporacija nastavili su da grade „socijalizam za bogate“.
Ka budućnosti u kojoj je EU prošlost?
Evropska unija je u više navrata reagovala na Orbanove politike. Tako je, recimo, Sargentini izvještaj Evropskog parlamenta skrenuo pažnju na eroziju demokratije, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava u Mađarskoj. Orban je pak u više navrata označio EU kao opasnost po mađarsko društvo: protesti sa sloganom „nećemo da budemo kolonija“ (kolonija Evropske unije) i državni plakati koji prikazuju Kloda Junkera i Džordža Soroša kao umove iza „zavere“ protiv Mađarske neki su od takvih propagandnih postupaka Fidesa. Uprkos tom ti-mene-izveštajem-ja-tebe-propagandom odnosu, Mađarska je među državama koje dobijaju najviše novca iz evropske kase (novac od EU je 2015. godine činio čak 4,38% BDP-a Mađarske). Unija nije bila škrta prema buntovnoj centralnoevropskoj članici ni za vreme kovid krize (što ilustruje 320 miliona evra pomoći za srednje i male biznise). Ovim toplo-hladnim odnosom izgleda da je protkano i glasačko telo Fidesa budući da prema istraživanju javnog mnjenja 77% glasača vladajuće partije podržava članstvo u Evropskoj uniji, dok je istovremeno većina njih uverena da je EU najopasniji među entitetima s kojima Mađarska sarađuje.
Evropski savet je Srbiji dodelio status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji 2013. godine. EU je najveći donor Srbije: između 2013. i 2020. Srbija je iz predpristupnih IPA fondova EU dobila 1,5 milijardi evra i oko 900 miliona evra u sklopu regionalne pomoći, i biće jedna od država korisnica pretpristupne finansijske pomoći od 14,2 milijarde eura za period 2021–2027. Glavna prepreka na evropskom putu Srbije je priznavanje nezavisnosti Kosova. Osim toga Godišnji izveštaj EU o Srbiji iz 2020. navodi probleme poput politizacije javne administracije, nedostatka fer izbora, reforme sudstva i slobode izražavanja.
No, glasovi kritike poput Petera Teheta govore da je briga EU za ljudska prava i demokratske principe samo tobožnja. Prema oceni ovog pravnika i istoričara čitava se EU, a pogotovo najmoćnija ekonomija unutar Unije – Nemačka – vodi ekonomskim interesima, što se najbolje vidi u miniranju levičarske vlade Grčke izabrane 2014. godine, čiji se program kosio sa interesima nemačkih i francuskih banaka, i tolerisanju Orbanove vlade, koja je i više nego saradljiva sa nemačkim kapitalom. Vučićev režim deli taj više nego prijateljski odnos prema interesima investitora iz centra Evrope.
Slika građana Srbije i Mađarske o EU kao garantu mira, demokratije i poštovanja ljudskih prava sve više liči na muzejski eksponat. Ta promena izgleda evropskog puta od EU kao budućnosti do EU kao stvari prošlosti ne događa se bez doprinosa same Unije. Militarizacija granica umesto humane strategije kao odgovor na migrantsku krizu oduzima od težine evropskih opomena za kršenje ljudskih prava. Nadalje, Evropska unija ne samo da se nije postavila delatno i kritički prema socijalno štetnim politikama mađarskih i srpskih vlasti tokom 2000-ih, već je i sama podsticala sprovođenje neoliberalnih mera, čime je doprinela produbljivanju nejednakosti u ovim državama. EU ni danas ne podstiče ekonomske politike koje bi služile smanjenju nejednakosti.
Proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji stagnira. U 2020. godini nije otvoreno nijedno novo pregovaračko poglavlje. Evropski put je 2012. godine, kada je SNS došla na vlast bio neupitan, piše Igor Bandović, direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, dok posvećenost Srbije procesu pridruživanja nikada nije bila toliko upitna kao danas. Vučićev režim preoblikovao je unutrašnju politiku na način da članstvo u EU nije više ključni politički i ekonomski interes, komentriše politikolog Alesandro Estezo Perez. Istovremeno, članice poput Francuske i Holandije počele su da zastupaju konzervativni pristup prema uvećanju Unije.
Orban i Vučić jačaju odnose sa ne-zapadnim silama, pre svega sa Kinom, što im može poslužiti za unapređenje pregovaračke pozicije u odnosima sa Briselom. Da li će zbog prisustva kineskih interesa „Evropa“ biti još tolerantnija prema autoritarnim elementima vladanja na vlastitoj periferiji? Svakako možemo pretpostaviti da Kina neće zamerati kršenje ljudskih prava i nedovoljnu demokratičnost u dvorištu svojih evropskih partnera.
Autor se zahvaljuje Marku Lošoncu za ustupanje neobjavljenog rada pod naslovom Authoritarian Regimes in Hungary and Serbia – a Comparative Approach.
autor:András Juhász
U potpunosti neozbiljan tekst, „zali Boze papira i tinte “ ! Kao prvo, dvije zemlje nisu za usporedjivanje , pa time ni sistemi , ni predsjednici. Kao drugo, i još vaznije ovdje se cijela priča zasniva na pretpostavci da je EUROPSKA UNIJA jedna neupitno perfektna , pravedna , pravno politički jedinstvena cijelina i tu će mo se MI kao SRBIJA zaustaviti !! Po ovom „famoznom“ autoru, najveća prepreka ulaska Srbije u unije jeste to što ona ( tvrdoglavo i nerazumno ) ( moj komentar) , neće da prizna fantom drzavu Kosovo . Tu će mo se malo zaustaviti. Srbiji se ,na njenom euro putu prigovara za nepoštivanje prava. Po kojem to medjunarodnom pravu „Kosovo“ ima pravo na drzavu.I po kojem je to medjunarodnom pravu SRJ bombardovana od strane NATO pakta. Da li ta E U
zna, koliko je medjunarodnih akata potisano od kraja 1945g. do kraja 1990 tih. ( raspada SSSR) koji su garantovali teritorijalni integritet svim drzavama u svijetu. Svima njima je i te kako poznata
R1244 u kojoj se izričito ističe da je KiM sastavni dio Srbije . Kako su onda mogli da pogaze najjači pravni dokument medjunarodnog prava priznavajući samoproglašenu drzavu “ kosovo“ ??? Koga to oni uče redu i zakonu??? Kome to oni trebaju da budu primjer i uzor ??? Njihov jedini “ adut “ jeste upravo Vučić i svi oni prije Vučića do petog oktobra. I biti će im svi dobri, pa makar tenkovima gazili gradjane, samo da u SB OUN ne spominju R1244 , drzati će ih i podrzavati na sve načine. “ PETI OKTOBAR je u Srpsku Drzavu ustoličio PETU KOLONU “ , a peta kolona dobro zna tko ju je postavio i
kako da otplćuje dug i kredit za opstanak na vlasti !! Budu li veleizdajnici dali KiM, Vojvodina je u potpunosti spremna na isti potez, onda Raška oblast…………
Bolje u Orbanov autoritarizam nego u zapadni surovi i divljački global – nacizam? Evo dokle je dovelo zapadno rušenje autoritanih režima u Iraku, Libiji, i mnogim drugim autoritarnim zemljam???!!!