Fenomen Šešelj: Reanimacija stare politike

Srbija i njena politička scena nalik je na Nušićeve komedije i dramske tekstove «Narodni poslanik» i «Pokojnik». Politička scena u Srbiji u mnogo čemu personalno liči na devedesete godine prošlog veka. Srbijom vladaju Vučić Nikolić i Dačić koji su nekada bili deo politike dr Šešelja i Slobodana Miloševića. Opozicija koju je u Srbiji nekad činila «trojka» Vuk Drašković, dr Zoran Đinđić i dr Vojislav Koštunica, sama sebe je politički «potrošila» i sišla sa scene vlasti i svojim potezima i vladanjem je doprinela da vladari Srbije budu SPS i SNS, koja je nastala iz Šešeljeve SRS.

Zapadni uticaji odigrali su svoju ulogu u stvaranju, prvo koalicije SPS-a i DS-a 2008. godine, a onda stvaranjem SNS-a preko odvajanja političke frakcije SRS i stvaranja SNS uz blagoslov DS-a i Borisa Tadića. Tako je SPS i SNS porazila DS i Borisa Tadića 2012. godine i to je bio početak kraja vladavine DS i politike koja je srušila oktobra 2000. godine osovinu SPS-SRS. Zapad je više računao na političke transformacije SPS-a i stasavanje SNS-a, nego na političke opcije oko DS-a i DSS-a. Brzo su se SPS i SNS transformisale za 180 stepeni i od nacionalno radikalnih partija postale proevropske, koje su krenule da menjaju svest građana u Srbiji. SNS je preotela i usisala više od 70 odsto mreže SRS i uz podršku razočaranih demokrata stvorila stranku koja uživa poverenje na Zapadu, dok SPS pokušava da šarmira Istok. Pošto više nema na sceni dva politička rivala, Miloševića i dr Zorana Đinđića, kao politički pokojnik koji pokušava da oživi je već anahroni dr Vojislav Šešelj, koji kao politički relikt pokušava da oživi među Srbima

Povratak lidera SRS, dr Vojislava Šešelja u Srbiju do konačne haške presude i stanja zdravlja zbog kojeg je privremeno na slobodi traži odgovor na pitanje da li je on politička prošlost ili realnost na predstojećim izborima u Srbiji? Retorika dr Vojislava Šešelja vezana je za koncept politike koju je vodio do dobrovoljnog odlaska u Hag, februara 2003. godine, pa možemo konstatovati da danas takva politika više ne pije vodu kod birača.

Lična borba Šešelja i Nikolića

Posmatrajući realno srpsku političku scenu, u odnosu na trenutnu političku snagu SNS uz pojačanje koalicionih partnera čitav opozicioni spektar ne bi mogao da osvoji više od 30 poslaničkih mandata. Pozicija SRS kao ekstremne političke desnice teško da može da izvuče više od 10 odsto biračkog tela, što bi, recimo, bilo u ravni SPS-a ili tzv. leve opozicije sa DS, SDS, uz pomoć drugih malih stranaka.

Dakle, mala je verovatnoća da bi dr Vojislav Šešelj u narednih desetak meseci mogao ozbiljnije da uzburka domaću političku scenu i potvrdi verodostojnost nekih istraživanja javnog mnjenja koja, navodno, pokazuju da bi za SRS glasalo negde oko 20 odsto biračkog tela. SNS i SRS su sada partije političkih razlika. SNS je za EU, a SRS dijametralno protiv Unije. SNS je za punu normalizaciju odnosa na Balkanu – SRS vidi susede Srbije kao političke neprijatelje. SRS svoju spoljnu politiku vezuje za Rusiju, dok je SNS okrenuta Evropskoj uniji, uz trenutnu vojnu neutralnost. Lider SRS glasove isključivo može dobiti zahvaljujući svojoj prividnoj moralnoj pobedi nad Haškim tribunalom. Vojislav Šešelj zna da mu vlada Srbije čini izvesne ustupke kada je u pitanju sprečavanje njegovog povratka u Tribunal. Jasno je da premijer Aleksandar Vučić to neće činiti ni u narednom izbornom periodu, naravno, ukoliko dr Vojislav Šešelj ne bude suočen sa izricanjem haške presude.

Politički program lidera SRS-a je kritika procesa evrointegracija koje sprovodi vlada Srbije. Političko-estradni deo nastupa u medijima je pre svega udar na predsednika Srbije, Tomislava Nikolića, koga dr Vojislav Šešelj beskrajno mrzi zbog toga što je kao kum i čovek u koga je imao najviše poverenja bio inicijator najtežeg raskola u SRS. Lider SRS tražiće podršku u drugim partijama i NVO koje su protiv EU. U tom smislu, moguće je da će dobiti podršku od „Dveri“, „Obraza“, kao i od nekadašnjih dobrovoljaca SRS i svih onih koji su ratovali u RS i RSK ili na Kosovu.

Međutim, evidentno je da SRS nema podršku tzv. građanskog dela mlađe populacije, koja je mogla da se upozna sa nekadašnjom Šešeljevom retorikom i proglašavanjem za izdajnike svih onih koji nisu hteli da uzmu učešće u neobjavljenim ratovima devedesetih godina. Zato se dr Vojislav Šešelj bori da putem medijskih nastupa obnovi svoj uticaj, ali građani Srbije nisu više raspoloženi da podrže tu vrstu vođenja politike. Mogući iskorak bi mogao da bude samo okretanje biračkog tela protiv SNS, što iz sadašnjeg ugla predstavlja političku fantastiku, ali u politici je sve moguće. Sadašnja ocena je da SNS i Aleksandar Vučić neće tako lako izgubiti svoje glasače, posebno ne kada je u pitanju način političkog delovanja SRS.

Tomislav Kresović

Vidovdan