FENOMEN SRBOMRŽNjE

0
102

U jednom od svojih romana, koji čine njegov čuveni „Havanski kvartet“, Leonardo Padura navodi jednu kubansku izreku o mizantropima: „Ko u trbuhu nosi toliko mnogo mržnje, mora da je zatrudneo od jednog naciste.“

U odnosu na sopstvena istorijska, mnogobrojna i negativna iskustva, srpska varijanta ove izreke bi morala da se proširi na „… mora da je zatrudneo od jednog naciste… rasiste, islamiste, rimokatoličkog fundamentaliste, samozvanog egzorciste, šoviniste, zapadnog kapitaliste, komuniste, dakle ideološki zaslepljenog antiteiste…

To svakako ne znači, da su Srbi eto „najstradalniji“ ili šta više nekakav „izabrani“ narod, ma koliko ta pomisao bila u određenom smislu zavodljiva, ne, radi se isključivo o logičnoj konsekvenci istorijskih iskustava.

Uz to, srpska istorija je uvek iznova potvrđivala tačnost izreke: „Nema roda bez izroda!“, bilo da se radilo o konvertitskim „bivšim Srbima“ ili pak danas o tzv. drugosrbijanskim profesionalnim akcionistima.

Istovremeno, neprevidiv je istorijski i kompleksni fenomen kontinuirane srbomržnje, koji se ne da obrazložiti samo racionalnim, političkim i ekonomskim interesima onih, od kojih su Srbi stradali.

Usud srpskog naroda u odnosu na viševekovnu osmanlijsku okupaciju, kao i na svetske ratove tj, na izrazito neprijateljski tretman od strane „naših tradicionalnih prijatelja“ na Zapadu u poslednjih nekoliko decenija, uslovljen je (uopšteno) srpskim „staništem na granici svetova“, kao i (specifično) srpskim verskim opredeljenjem, rano probuđenom nacionalnom svešću i ne manje jakim slobodarskim duhom.

Pored ovih racionalnih faktora, primetni su pri ovim inače raznolikim konstalacijama kod svih napadača elementi srbomržnje. Njena kulminacija se, međutim, najjasnije vidi pri razmatranju delanja Hitlerovih nacista, još potenciranije pri Srbocidu hrvatske države 1941-1945, ali i pri delanju jugoslovenskih komunista, zaključno sa srpskim komunistima („Nema roda bez izroda!“) pod vođstvom hrvatskog boljševičkog diktatora Tita,.

Josip Broz Tito

Kako je izgledao odnos Tita i njegovih (dobrim delom srpskih) sledbenika prema Srbima? Ovde prvo kratko o svedočenju jednog očevica, višestruko odlikovanog pukovnika Titove vojske, o događanjima za vreme rata:

„Primeri svireposti Titovih komunista su „pasja groblja“ u Crnoj Gori i „leva skretanja“ u Istočnoj Hercegovini, u zimu 1941/42. Najobimniji rad o komunističkim zločinima u Hercegovini, dvotomnu knjigu „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942.“, objavio je bivši hercegovački partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko. Mnogobrojna dokumenta Skoko je upotpunio svedočenjima partizana očevidaca događaja.

Za Pavla Kovačevića, partijskog rukovodioca Operativnog štaba za Hercegovinu, Skoko kaže da se njegov ekstremizam graničio „sa nekom vrstom mentalne poremećenosti“. Kovačević je lično učestvovao u suđenju i ubistvu svog oca Petra 8. marta 1942. u Grahovu. Kada mu je sutradan u kancelariju došla majka i pitala da li može videti muža, sin joj je hladnokrvno odgovorio: „Ne možeš, ubili smo ga noćas“. U preve velike zločine komunista u Hercegovini spada ubistvo trojice kaluđera u manastiru Duži, 23. decembra 1941. Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. od boljševičkog terora.

Na Badnji dan 1942. crnogorski partizani su kod Kolašina na desnoj obali reke Tare masakrirali 240 ljudi i nad njihovim telima razapeli lešinu psa na krst (ubili su dakle i psa, inače vernog prijatelja porodice Mandić, koja je takođe tu stradala), te ostavili natpis: „Ovo je pasje groblje“.

Rodbina nije mogla da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno bili unakaženi i bez pojedinih delova tela. „Njihova je jedina „greška“ bila, što nisu prihvatili bezbožni komunizam“ (…)

Njihova ubistva su bila svirepa (…) Jedan od glavnih egzekutora Srba, Vladan Mićić iz Požege, svedočio je kako su ubili preko 400 osoba u Užicu: „Neke sam ubio i maljevima“, rekao je.

Stravičnu sliku komunisti su ostavili i u Čačku. U podrumima Katastarske uprave i Sokolskog doma pronađeni su leševi bez glave, dok su u podrumu ispod Sreskog načelstva nađene ljudske oči i prosut mozak. Glavni egzekutor je bio Milan Bata Janković, koji je na levoj ruci simbolično nosio crvenu rukavicu bez prstiju a ubijao je čekićem. On je bio rođeni brat Milke Minić, supruge jednog od vodećih srpskih komunista Miloša Minića (kasnije javni tužilac pri montiranom procesu protiv generala Draže Mihajlovića).

Samo početkom decembra 1943. godine 2. proleterska i 5. krajiška divizija na svirep način su u oblasti Priboj-Rudo ubile blizu 200 srpskih civila. Evo jednog primera iz lekarskog nalaza, sačinjenog po odlasku partizana: Ilić Vojislava, činovnik pošte u Priboju, stara 20 godina, ćerka sreskog načelnika Milovana Ilića, ubijena u Rudom od strane partizana. Njen leš unakažen. Ruke izbodene i isečene, butina desne noge rasečena do kosti, od kolena do bedara, desno oko izvađeno, obe dojke probodene, lobanja razmrskana. Milovan Đilas je lično izjavio, da su ljudi ubijani maljem, kao goveda .“

Da Vas podsetimo:  Vera u pobedu

Zaključno, posle rata je samo u Srbiji od strane komunista bilo ubijeno 60.-70.000 Srba (Srđan Cvetković).

Srbomržnja komunista, dakle, smela bi da potiče od ideološki zaslepljenih ateista. Teoretski bi kao motiv mogao da dođe u obzir i bezmerni rasizam očeva njihove ideologije, Marksa i Engelsa, u odnosu na Slovene, na prvom mestu na Ruse i Srbe. Marks izdaje od leta 1848. list „Nove rajnske novine“ i tu se južni Sloveni označavaju kao „ pohlepni za novcem kao Jevreji, glavoseče, koji žrtvama paraju utrobu i decu nabijaju na ražnjeve, peku ih na vatri (…) to se ne može videti ni kod varvara i ljudoždera u džungli, jer tamo žive doduše divljaci, ali ne i đavoli (…) vojnici na Vojnoj krajini (Srbi) su beštije, protiv koji svi narodi moraju da se dignu, kao protiv aždaja (…)“

Za podsećanje, ovaj besomučni rasistički rečnik su potom „NATO-demokratije“ gotovo doslovce preuzele (izostavljajući samo antisemitske elemente) pri kampanji satanizacije Srba pri kraju prošlog veka. Podsetimo se samo monstruozne izjave tadašnjeg nemačkog ministra odbrane Rudolfa Šarpinga, da „srpski vojnici isecaju fetuse iz trbuha trudnih Albanki, igraju s njima fudbal a potom ih peku na logorskoj vatri sebi za večeru“.

Engels pak označava Balkan 1853. kao „nesrećni konglomerat različitih rasa i nacionalnosti, za koje je teško reći, koja od njih je nesposobnija za civilizaciju i napredak.“

Taj rasizam kao jedan od uzročnih faktora srbomržnje nije tako daleko od pameti, jer legitimno je srpske komuniste posmatrali kao jednu vrstu gorljivih konvertita, koji iskustveno po svaku cenu slede nastojanju novog samodokazivanja u smislu principa „biti veći katolik od pape“ i pokušavaju da unište sve što je činilo njihov bivši identitet, zaključno sa sećanjem na njega.

Hitlerovi motivi su bili drugačije prirode. Ovde nekoliko podataka.

Na dan 28. marta 1941. godine – znači, jedan dan posle puča srpskih oficira u Beogradu, kojim su odbili da slede Hitleru pri građenju njegovog „Novog svetskog poretka“ – zapisuje zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac u svoj dnevnik:

„Sve u svemu, Hrvati i Srbi su dva sveta, Severni i Južni pol, koji se nikada ne mogu sresti, osim jednim Božijim čudom. Šizma je najveće prokletstvo Evrope, skoro još veće od protestantizma. Tu nema ni morala, ni principa, ni istine, ni pravde, ni iskrenosti…“

Hitler je očigledno istog mišljenja i izdaje zapovest da se Jugoslavija odmah napadne i uništi. Već na sam dan puča, 27. marta, on obznanjuje svoju rešenost da kazni „srpsku zavereničku bandu“, da ugasi „beogradsku državu“ i da, kako je objasnio mađarskom poslaniku Stojaju (Döme Sztójay), „definitivno sagori taj gnojni čir na Balkanu“.

On potvrđuje italijanskom ambasadoru, 7. aprila 1941. godine da su Srbi „… hrabar i žilav protivnik (…) najžešći otpor je za očekivati u centralnoj Srbiji, u tom prirodnom utvrđenju, koje Nemačka još iz vremena Prvog svetskog rata tako dobro pamti…“, ali još jednom podvlači svoje lične motive i proglašava napad na Jugoslaviju „… obračunom sa onom srpskom zločinačkom bandom, koja misli da može po drugi put da stavi Balkan na raspolaganje britanskom atentatu na evropski mir…“

16. aprila 1941. godine, u jednom prilogu za zvanični organ nemačke nacističke partije (pod naslovom „Poziv nemačkom narodu“), on eksplicitno navodi razlog obračuna „… sa tom srpskom zločinačkom bandom (…) to su iste one kreature, koje su već jednom, Sarajevskim atentatom 1914. godine, gurnule svet u jednu bezimenu nesreću…“ i, istovremeno, naglašava da „… nemački narod ne vidi nijedan razlog za borbu protiv Hrvata i Slovenaca…“

Da Vas podsetimo:  „Mihailo, Miki, Miki ... bre Mihajlo, bre“

Hitler ignoriše vrlo rana upozorenja svojih diplomata, da njegova ostrašćena anti-srpska politika škodi i nemačkim interesima. Viktor fon Heren (Viktor von Heeren), nemački poslanik u Beogradu, šalje upozorenje Berlinu već 3. aprila 1941. godine, u kome pored ostalog stoji: „… jedna surova kaznena akcija protiv Beograda bi mogla da i od onih ljudi u Jugoslaviji, koji inače simpatišu Nemačku, napravi nemačke neprijatelje…“

Sledstveno rasparčavanje Jugoslavije – po okupaciji – u smislu „velikohrvatskog koncepta“ nosi jasni pečat Hitlerove srbomržnje: „… Srbija (…) ostaje vojno okupirana. Ona se mora napraviti što je moguće manjom i moraju se preduzeti sve potrebne mere, da se za sva vremena učini nemogućom jedna takva izdaja ove zavereničke bande, kao što se to upravo desilo…“ On pri tome preuzima način razmišljanja i doslovce rečnik Kardinala-državnog sekretara Rafaela del Vala iz 1914. („Srbija se mora napraviti što je moguće manjom“).

On tvrdi 14. juna 1941. godine, da je „… studirao metode, koje je stara Dunavska monarhija (Austro-Ugarska – prim. autora) morala tada da primeni…“ da bi izašla na kraj sa takvim problemima i jedna od posledica tih njegovih studija bilo je i zloglasno „Kajtelovo (Wilhelm Keitel) naređenje“ (Keitels Befehl OKW Nr. 888-41), po kome se za svakog ubijenog Nemca u Srbiji moralo ubiti stotinu srpskih civilnih talaca a za svakog ranjenog Nemca pedeset srpskih civilnih talaca.

Činjenica je, da su na osnovu ovog „Kajtelovog naređenja“ u Srbiji desetine hiljada civilnih talaca – zaključno sa učenicima gimnazija – u Kragujevcu, Kraljevu, itd. izgubili život od strane nemačkog Vermahta (ne od Gestapo-a i ne od SS-jedinica)

Adolf Hitler je uz to bio ne samo pokrovitelj genocidne hrvatske države 1941-1945, koja se i danas slavi u Hrvatskoj, on je i zdušno podržavao i ohrabrivao ubilački državni projekat Srbocida.

U maju 1941. godine, on se izražava pohvalno o ustaškim naporima da se „… izuzetno brojna srpska manjina u Hrvatskoj smanji…“ a 07. juna 1941. godine otvoreno savetuje hrvatskom Poglavniku Ante Paveliću, da „… sledećih pedeset godina vodi nacionalno-netolerantnu politiku, ako hoće da hrvatska država zaista opstane…“ i kada 01. oktobra iste godine dobija izveštaj vrhovnog nemačkog predstavnika u toj NDH, u kome pored ostalog stoji da je hrvatski režim „… ispunjen slepom razaračkom voljom u odnosu na stvarne i zamišljene državne neprijatelje, pre svega Srbe…“ i da bi trebalo uticati na hrvatsku vladu „… da odustane od namere da iskoreni sve pravoslavce na svojoj državnoj teritoriji…“, Hitler izražava svoje razumevanje za hrvatske postupke i izričito odbija da „… pravi smetnje hrvatskim aktivnostima protiv Srba…“

Hitlerova srbomržnja ima znači korene u rasizmu, šovinizmu, ali i u neprebolnoj rani, naime, da su upravo ti Srbi svojim otporom i svojom borbom poslali njegovu otadžbinu, velesilu Austro-Ugarsku u istoriju i, barem temporarno, onemogućili pangermansku hegemoniju u Evropi i šire.

„Slepa razaračka volja u odnosu na stvarne i zamišljene državne neprijatelje, pre svega Srbe…“, kao i „namera da iskoreni sve pravoslavce na svojoj državnoj teritoriji…“, kao i istorijska svedočanstva o zverskom načinu mučenja i ubijanja žrtava Srbocida, ukazuju na visok stepen srbomržnje vodećih elita u hrvatskoj državi 1941-1945.

U njih se daju prepoznati motivi šovinista i rasista, rimokatoličkih fundamentalista i samozvanih egzorcista (kod njihovih bosansko-muslimanskih saučesnika i motivi islamista).

Dotična konstelacija je je još dodatno „obogaćena“ sa još nekoliko elemenata.

Kao prvo, dobar deo Hrvata potiče od Srba, koji su stotinama godina u Austro-Ugarskoj sistematski prevođeni u rimsko katoličanstvo a potom bivali pohrvaćeni, tako da bi gornja konstatacija o „gorljivim konvertitima, koji iskustveno po svaku cenu slede nastojanju novog samodokazivanja u smislu principa „biti veći katolik od pape“ i pokušavaju da unište sve što je činilo njihov bivši identitet, zaključno sa sećanjem na njega“ u ovom slučaju smela da bezrezervno važi.

Kao drugo, nije zgorega pri ovom razmišljanju uzeti u obzir jednu specifičnost hrvatskog društva, koja se očigledno stolećima razvijala i učvršćivala. Verovatno najveći hrvatski književnik svih vremena, Miroslav Krleža, atestirao je svojim sunarodnicima 1926. godine, naime, sledeće istorijske i socijalno-psihološke konstante, i egzistencijalnu stvarnost, koja radikalno odudara od samoshvatanja njegovih vodećih elita:

Da Vas podsetimo:  Ivica Dačić i neuništivi SPS lagano do večnosti – preživeće on i Vučića i nuklearni rat

„… Već 1.000 godina traže Hrvati jednog gospodara, koji bi njima vladao. Od mađarskog Kolomana (godine 1102.) pa do susreta u Križevu (godine 1526.), kada se po prvi put pojavljuju Habzburgovci a papski izaslanik u Budimu to s pravom naziva „Trovarsi altro Signore“ („Traženje drugog gospodara“), od borbe protiv Mađarske pa do današnjih dana, motiv je uvek isti – hrvatstvo traži nekoga, kome bi se potčinilo, sa kim bi potpisalo jedan politički ugovor da bi se, potom, sledećih četiri stotine godina bunilo protiv tog ugovora…

Glavna osobina malograđanskog hrvatstva je, pre svega, da ono pogrešno misli i da ispravljanje svog pogrešnog razmišljanja isuviše kasno sprovodi. Malograđansko, pseudo-gospodarsko hrvatstvo pati od borniranog kompleksa manje vrednosti u sociološkom smislu i ako je išta u hrvatskoj prošlosti deplasirano i tragikomično, onda je to ono prazno dočaravanje jedne imaginarne aristokratske, plemenite hrvatske prošlosti…

Hrvatsko stanje je jedna ivična egzistencija još od vremena Karolinga i sve hrvatske veličine nose stigmu zanemarenih i zaboravljenih ivičnih egzistencija. Na ivici rimske i kasnije cezaropapističke Evrope, na ivici Vizantije i Istanbula, na ivici Budimskog feuda i baroknog Beča ili danas, na ivici centralističkog Beograda…“

Ova dva faktora su pogodovala širenju rasizma i šovininizma (Ante Starčević, Ivo Pilar, Isidor Kršnjavi, itd.), koji je pak išao ruku pod ruku sa rimokatoličkim fundamentalizmom (Ivo Omrčanin, nadbiskupi Štadler i Šarić, i dr.).

Nije znači čudno, da je u okviru Srbocida hrvatske države 1941-1945. došlo do masovnog proterivanja, još masovnijeg genocidnog ubistva, ali i do enormno forsiranog nasilnog pokatoličavanja Srba.

To su, može se poći od toga, sve bile mere samozvanog egzorcizma, „isterivanja đavola“, jer svi hrvatski ideolozi srbomržnje, da li svetovne ili klerikalne provenijencije, insistirali su na tvrdnji, da su Srbi najveće zlo, neljudi i nehrišćani, đavoli.

Oni su, dakle, ili širili zabludu ili podlegali istoj, da je njihov ostrašćeni rimokatolički konfesionalizma jedina prava religija i sleđenje poukama Isusa Hrista. No zapravo kog, jer ovde nesumnjivo samosvojno i radikalno redefinisanog „Hrista“?

Dakle ne Onog, Čije učenje o milosrđu i spasenju je već rimokatolički svetac Avgustin blasfemično obezvredio, jer podredio „nepogrešivom“ autoritetu rimskog pape, rekavši: „Ja ni u jednu reč Jevanđelja ne bih poverovao, da me autoritet moje crkve ne navodi na to.“?

Ili su jednostavno sledili osnivaču jezuita i još jednom rimokatoličkom svecu, Ignaciju Lojoli, koji je utemeljio pravilo: „Ako naša crkva kaže da je crno zapravo belo, moramo odmah da budemo spremni da poverujemo u to!“?

A možda su se pomirili i sa stavom (još jednog „nepogrešivog“) pape Lava X iz XVI veka, kome se od tad uporno pripisuje izjava (što Vatikan naravno isto tako dugo uporno postavlja u pitanje):

„Poznato je, koliko je nama i našima koristila ova bajka o Hristu.“?

Zaključno, gore oslovljene činjenice se nikada ne mogu dovoljno često ponavljati, ne smeju se prepustiti zaboravu, kako radi neophodne kulture pamćenja, tako i u smislu imperativnog principa preživljavanja: „Nikad više!“.

Početno već citirani kubanski velikan pisane reči Leonardo Padura o tome kaže:

„Zaboraviti? To je lako izreći. Čitav svet zaboravlja sve. Kaže se uvek iznova, tek tada se čovek može odvažiti na novi početak i – egzorcizam je dovršen! Gde pamćenje ne egzistira, tu ne postoji ni krivica a gde ona ne postoji, ne postoji ni potreba da se nešto oprašta.“

Zar to ne oslovljava neumorne deklamacije „NATO-demokratija“ (i njihovih „drugosrbijanskih“ trabanata sa lica meta), zaboravite konačno prošlost, Srbi, okrenite se svetloj budućnosti, koju vam obećavamo, još od kad smo vas za vaše dobro bombardovali?

Čemu dakle Hristova pouka, čemu pokajanje i oproštaj grehova, čemu etika, moral, socijalne veze, ljubav, nada? Jer zaborav sve, pa i to potire. To bi smeo da bude osnovni stav svih nosilaca zla, svih mizantropa, kojima bez ikakve sumnje pripadaju i predstavnici srbomržnje.

To pokazuje čitava naša istorija. Ukoliko i nju ne prepustimo zaboravu.

autor:Vladimir Umeljić

https://iskra.co/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime