O aktuelnoj poziciji radnika u Fijatu sam već pisao. Mesec dana nakon tog teksta, razvoj događaja ukazuje na drastično smanjenje ionako malog prostora u kojem su radnici mogli da osmisle svoju strategiju. Da li još uvek veruju državnim zvaničnicima koji ih sada već otvoreno lažu, to je pitanje za svakoga od njih pojedinačno. Ono što je međutim sigurno jeste da im je ostala samo opcija blokiranja Beograda, kako bi skrenuli pažnju na sebe na ulici, onako kako jedino radnici i mogu da ostvare neko pravo u državi u kojoj socijalni dijalog ne postoji. Iako nisam optimista, nadam se da će u tome makar donekle uspeti. Zbog toga bi se trebalo samo ukratko vratiti na nekoliko pitanja, pre nego što nam u Beograd pred Vladu stignu gosti iz Kragujevca, i razjasniti ih na nedvosmislen način. Pa neka svako od nas proveri sa sobom, vredi li ove ljude podržati u njihovim zahtevima.
Najpre, malo opravdane kritike radnicima i sindikatu. Tačno je da su oni prevareni i uljuljkani u priču da će biti zaštićeni šta god se dešavalo i kakva god bila sudbina fabrike. Olako „prodat“ štrajk 2017. godine koji su radnici započeli, a pojedini sindikati preuzeli (da ne kažem preoteli) i nisu iz njega izvukli ni delić onoga što je traženo i moglo da se izvuče, trebalo je da bude jasan signal radnicima da za njih ne dolaze naročito dobra vremena. Konstantan pad proizvodnje, sve veći broj ljudi na takozvanom „prinudnom odmoru“ (sećaju se stariji među vama ovog užasnog izraza iz 1990-ih) i mnogi drugi pokazatelji vodili su ka jednom zaključku – proizvodnja će u nekom trenutku stati u potpunosti. Pa ipak u kolektivnom ugovoru sindikati nisu obezbedili povoljne otpremnine za slučaj viška zaposlenih – one su ostale na zakonskom minimumu, pa se sada traže na ulici, umesto da ih već imaju „u džepu“. Nisu sindikati dobro ispratili ni potpisivanje novog ugovora sa Stelantisom pa onda ne čudi što su svi bili iznenađeni njegovim manje atraktivnim stavkama – kao što je ona o 1500 zaposlenih u višku.
Ništa međutim od napred rečenog ne može da pobije jednu činjenicu. Radnici Fijata su radnici, ljudi koji imaju porodice, kredite, hiljadu izdataka i samo jednu zaradu. Oni nisu ni manje ni više vredni od drugih radnika. Zato kada se traži pomoć države, ne traži se samo zato što su u pitanju radnici Fijata. Traži se baš zato što su oni samo jedna kap u moru unesrećenih radnika u poslednje vreme (setite se radnika fabrike GEOX) i što taj trend mora da prestane i da se preokrene. Država ne može da se igra kapitalizma samo onda kada treba da pomogne svojim radnicima. Prolazile su razne bajke za vreme privatizacije, prolaze i sada za vreme privlačenja takozvanih „investitora“, koji su sve samo to nisu (kao što ni privatizacioni „biznismeni“ uglavnom nisu bili, niti su želeli da budu poslodavci).
Dalje, povodom odlaska u Slovačku (gde će završiti ubedljiva većina onih koji se odluče na upućivanje u inostranstvo) glasnogovornici ispred sindikata i radnici pojedinačno, nekako konfuzno i odbrambeno govore o tome da nije u pitanju ponuđeni novac, već da su čuli o teškim uslovima rada. Treba naglasiti nekoliko stvari. Prvo, uslovi rada o kojima se priča ne samo što nisu povoljni, već predstavljaju višestruko kršenje osnovnih međunarodnih standarda rada. Ili ako želite ovako – radnici Fijata u Slovačkoj biće gotovo u poziciji vijetnamskih i kineskih radnika u Srbiji. Možda ne u smislu oduzimanja pasoša i ograničenja kretanja, ali svakako u smislu uslova rada i života. Kada pominjem uslove života, treba razjasniti još jednu potencijalnu zabludu. „Bonus“ koji se radnicima nudi, ako je verovati navodima iz sindikata, nije nikakav bonus već zakonska obaveza poslodavca da radnicima obezbedi smeštaj i ishranu za vreme upućivanja na rad u inostranstvo. Prema dostupnim informacijama, Fijat to nije učinio već će isplatiti novčani iznos u vidu „bonusa“ koji ne postoji u zakonu, a koji će faktički pokriti deo tih troškova. Time – opet napominjem, ako su ovi navodi tačni – Fijat jasno i nedvosmisleno krši član 16 Zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, kojim je uvedena obaveza poslodavca da smeštaj i ishranu organizuje, a ne da taj teret prebaci na radnike. Ovo je međutim opcija koju radnici prihvataju, jer će po odlasku u inostranstvo naravno pokušavati da što više uštede od dobijenog „bonusa“ – i sebe dovesti u uslove života koji verovatno nisu ni prijatni, a ni uslovni, kao što je kolektivni smeštaj.
Još jedna stvar se mora napomenuti – fabrika u Slovačkoj nije fabrika u kojoj radnici mogu nešto da nauče. Njena tehnologija nije nova, niti se tamo prave električni automobili. Licemeran je stoga spin premijerke i ostalih političara, koji odlazak nazivaju obukom. Niko tamo neće naučiti da pravi električni automobil – a ovo je dodatni argument u korist još jedne činjenice: NIKOME nije garantovano da neće biti otpušten po povratku iz Slovačke. Dakle, radnici mogu odraditi i pune dve godine, nekako preživeti sve horore koji ih tamo očekuju i – dobiti otkaz po povratku u Srbiju. Oni svakako ne idu na obuku, tako da poslodavca neće ništa koštati da ih otpusti, bar ne većinu njih. Ne postoji zakonska garancija da se to neće desiti. A da veruju nekome na reč – mislim da posle svega ne mogu biti toliko naivni. I to nas dovodi do neodgovorenog, a osnovnog pitanja koje lebdi u vazduhu već mesec dana – koliko je to zaista ljudi potrebno Stelantisu 2024. godine? Čini se mnogo manje nego što je premijerka najavila. Da li je neupućena, ili svesno govori neistinu – sami procenite šta je stravičnije od ta dva.
Ugovor o osnivanju kompanije Fijat automobili Srbija iz 2008. godine jeste bio pre svega politički, pa tek onda ekonomski projekat. Država se pojavljuje kao manjinski vlasnik za politički trik, da se pokaže da ćemo imati i direktne koristi od celog poduhvata. A takve koristi naravno nikada nije bilo, jer su davanja Fijatu daleko premašivala korist koju je država kao „mlađi partner“ imala. Država je revnosno plaćala sve poreze na zarade i doprinose za obavezno socijalno osiguranje zaposlenih u Fijat automobilima Srbija. Ona je od samog početka pa do kraja priče sa Fijatom figurirala isključivo kao strana koja podmiruje troškove koje Fijat nije želeo da plati, pa je suvlasništvo na papiru zapravo više bilo ustupak Fijatu, nego neka sigurnost za radnike.
Svakako nije jednostavno pretpostaviti kako će se saga sa Fijatom završiti, mada mnogi pokazatelji govore da to nikako neće biti u korist radnika. Kada se budete opredelili da kritikujete njihove pozicije, imajte sve ovo napred napisano u vidu. A naročito imajte u vidu stepen odbacivanja radnika od strane države. Jer gde god da radite, ako radite, već sutra možete da doživite neku nepravdu od strane poslodavca, a država će se ponašati isto tako. Što je veća nepravda (i veći poslodavac), intenzivnije ćete biti ignorisani i varani, a vaše izjave i potezi zlonamerno i neistino izvitopereni u režimskim medijima. I zato je podrška radnicima Fijata ne samo znak solidarnosti, nego i simbolički gest da laži premijerke i drugih funkcionera ne prolaze i da su iritirajuće, jer pretpostavljaju da smo svi kolektivno funkcionalno nepismeni i da ćemo slepo prihvatiti kakvu god sudbinu da nam odrede.
Piše: Mario Reljanović
Izvor: Peščanik
