Srebreničko kamenovanje bio je poslednji trenutak pred izbijanje usijane lave, nedeljama pre toga konstantno veštački podgrevane. Epilog je mogao da bude ili kuljanje te lave, narodski rečeno ubistvo — a posle toga beznađe već previše puta viđeno na Balkanu, ili ono što se desilo juče u Beogradu. Hvala Bogu i šućur Alahu što je prevagnulo ovo drugo.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić je, što mu je manir već nekoliko godina, napao problem i izašao kao pobednik. Ili je bar poveo sa nekoliko poena prednosti. To je činjenica.
Ne mislimo samo na onu pobedu u partiji šaha (bukvalno i metaforički) sa bošnjačkim članom predsedništva BiH Bakirom Izetbegovićem na Kalemegdanu, već i na trijumf u svojevrsnoj partiji preferansa.
Znamo da je za preferans potrebno troje. I imali smo troje: zapadni deo međunarodne zajednice, Bošnjake i Srbe. Znamo i da u ovoj igri strategija i taktika imaju često mnogo veći efekat na finalni rezultat nego kvalitet karata koje igrač drži vrhovima prstiju.
Dok klečiš, sabajle, pred šejtanom
© Tanjug/ OKSANA TOSKIC
Bosanci ispraćeni uz „Nije život jedna žena“
U rukama Zapada bile su karte ulaska Srbije u EU i sa tim ulaskom sve ucene koje joj godinama isporučuju, činjenica da se u Srebrenici desio zločin, istorijsko iskustvo da se Balkan pali brže i od hepo kockice i najzad snaga u međunarodnim telima i organizacijama.
Izetbegović je u rukama takođe držao kartu Srebrenice, Turska mu je konstantno stajala iza leđa a i Bil Klinton je najavio povratak na mesto zločina.
Vučić je tom podelom karata najslabije prošao. Imao je tapšanje po ramenu međunarodne zajednice i udaranje po cevanicama od iste, teret (verbalne) lične prošlosti i (delima nečasne) prošlosti nekih ljudi koji su njegovi sunarodnici, i Rusiju spremnu da uskoči u tu igru (pravila preferansa dozvoljavaju i četvrtog igrača) ali koju nije, hajde da izaberemo reč, mogao da pozove.
I onda je počela igra, tačnije čekanje jutra sa Briselom ili kako izvorno kaže naslov pesme „Dok čekaš sabah sa šejtanom“.
Nemački kancelar Vili Brant je svojevremeno klekao pred Spomenikom junacima Varšavskog geta, odajući tako poštu milionima jevrejskih žrtava Holokausta. Jednom.
Srpski „prijatelji“ iz zapadnog dela međunarodne zajednice pak očekuju da predstavnici Srbije konstanto kleče. I, pošto to već postaje pravilo, možemo reći da im nije do pijeteta prema žrtvama, već do stvaranja tenzije u kojoj savršeno ostvaruju svoje ciljeve. Ovoga puta je taj cilj, sva je prilika, unitarna Bosna i Hercegovina na uštrb ovlašćenja Republike Srpske. Zato napisasmo da je Vučić poveo, jer kraj još nije blizu.
Korisno licemerje
© Tanjug/ Sava Radovanović
Izetbegović: Sprečili smo zločine nad Srbima
Rusija je, podsetimo, uskočila u igru i ostvarila još jednu diplomatsku pobedu, a Srbija dobila kolateralnu korist neizglasavanjem britanske rezolucije. Vučić je zatim otišao i Srebrenicu, iz nje se vratio trčeći bez naočara, a u Beograd su pozvani članovi Predsedništva BiH.
Međutim, da li bi do „Beogradskog samita“ došlo da nije bilo Potočara? Da li bi se, kako su posle sastanka izjavili i domaćin i gosti, i inače razgovaralo o infrastrukturnim projektima, energetici, namenskoj industriji, turizmu? Ako se o tome uopšte i razgovaralo (budimo sumnjičavi, to je novinarima u opisu posla). I hoće li doći do realizovanja nekog od tih projekata koje su, to je ostalo upečatljivo posle konferencije za novinare, govornici izdeklamovali kao sa spiska? Hoće li se bar već ovog vikenda neki Sarajlija okupati u Srebrnom jezeru, a neki Šumadinac narednog vikenda večerati u „Inat kući“ u Sarajevu? Nadamo se da je, i da će biti, odgovor na svako od ovih pitanja „da“.
Ono što već znamo jeste da je slika koja je juče otišla iz Beograda neuporedivo bolja od one koju je ceo svet video pre 12 dana u Potočarima. Eto neke koristi i od licemerja.Ali stvarne koristi. Ne toliko za političare (mada se „Beogradski samit“ može pripisati u retku, medijsku, pobedu Srbije) koliko koristi za svakodnevni život Bošnjaka i Srba sa obe strane Drine.
Od Hejsela do Kozaračkog
© Sputnik/ Radoje Pantović
A od Vučića — ajvar
Obeležavanje 20 godina od zločina u Srebrenici pretvorilo se u atmosferu Hejsela (najveća fudbalska tragedija koja se dogodila 29. maja 1985. godine u Briselu na stadionu Hejsel gde je poginulo 39 navijača Juventusa, a 600 povređeno).
Jučerašnji susret i šetnja ulicama Beograda pretvorili su se u atmosferu vašara sa sve „spontanim“ aplauzima, patetično izabranim pesmama muzičara koji su se u dva sata pre podne na plus 40 stepeni „slučajno zatekli“ napolju i narodnim kolom samo nekoliko stotina metara dalje od mesta na kome su se studenti 1968. uhvatili u kozaračko, srećni što im je Tito rekao da su u pravu.
Ali, bolje vašar nego kamenovanje, bolje usiljeni osmesi nego iskreni prezir, bolje studenti u kozaračkom kolu nego u policijskim kolima i sa pendrecima na leđima u suterenu kod Brankovog mosta te 1968. Bolje lepe reči sa usana i Izetbegovića i Vučića nego mržnja u srcu. U politici ionako nema srca.
Pa ako je bolje, zašto tražite dlaku u jajetu?
Zato što se kafa pije ili iz meraka ili zbog sevdaha, a ne kafe radi. Juče su, inače, pili samo kiselu. Zato što će posle i u ovom tekstu prečesto pomenutog „Beogradskog samita“ tenzije splasnuti — to je sigurno. Ali je pitanje: do kad? Zato što se bojimo dosade međunarodnih činovnika, a njima u dosadi svašta pada na pamet.
Ko će zakuhati „tursku“?
Sličnih poruka i međusobnog oslovljavanja imenom srpskih i bosansko-hercegovačkih predstavnika bilo je i ranije, poruke mira slate su posle gotovo svakog susreta kojih je od 1995. do danas bilo onoliko, a ruke saradnje su pružane sve dok neko sa one strane Atlantika ne poturi petardu koja eksplodira kao dinamit.
E zato hvalimo susret, ali i upozoravamo da ne treba biti opijen već nastaviti juče započeto, ne nasedati na svako „dobronamerno“ sugerisanje sa strane, pa onda iznova skidati kravate.
Poznati sarajevski pesnik Davor Sučić, daleko čuveniji kao rok muzičar Sejo Sekson, poodavno je napisao:
„I stari reče tad
vidiš, sada čitav svijet zna
da postoji grad
gdje se kafa zakuva i fildžan ostavlja
ako ko naiđe, … (ovde ide psovka upotrebljena u pozitivnom smislu)
to ovdje svako zna“.
Baš ovako. I u Sarajevu a, videsmo, i u Beogradu — vazda ima fildžan viška. Pa neće valjda Srbe i Bošnjake tamo neki ćata iz Brisela učiti kako se zakuvava „turska“ ili „domaća“ kafa. A uz nju mora biti više iskrenosti.
Nenad Zorić
rs.sputniknews.com
