Filistri, fekalije i ovnovi

1
113

Slobodan Vladušić

Pokušaj progona prof. Kovića sa Filozofskog fakulteta osvetlio je mračne strane našeg društva i razotkrio brojne filistre, pritajene saveznike Moći, zabrinute jedino za svoj život


Ovaj tekst se neće baviti samim slučajem Ković već jednim fenomenom koji je postao vidljiv zahvaljujući tom slučaju. Nakon što sam u Večernjim novostima objavio tekst u kome podražavam zahtev Miloša Kovića za nepristrasnom komisijom, javilo mi se dosta ljudi. Uglavnom su to bile poruke podrške, ali bilo je onih koji su imali kritičke opaske na račun moje podrške Koviću.

Stavovi tih kritičara mogu se svesti na ovo: ne sumnjamo da Ković ima uslove za unapređenje, i samo to ovde treba da se prosuđuje… ali 1) ovaj izbor se pretvorio u pitanje Srbija vs. Zapad; 2) nijedna strana (ni „prokovićevci“, ni „antikovićevci“) nije na strani istorije kao nauke već je „politizuju“: prvi smatraju da su „Srbi žrtve, a Hrvati zveri“, a drugi „da nisu Hrvati krivi već da smo mi govna“; 3) u takvoj „politički zatrovanoj atmosferi“ istina o tome šta se dogodilo u Jasenovcu neće moći da se utvrdi decenijama; 4) Koviću neka je na čast što predaje da su Srbi „narod najstariji“, što je metafora za Kovićev nacionalizam (po njima), i najzad 5) ceo svet je u „dubokim izmetima“ zbog nekih tamo nacionalnih identiteta koji su, u suštini, čiste izmišljotine, a to uključuje i srpski.

Dok sam čitao ovu bujicu, moram da priznam koječega, pitao sam se samo jedno: zašto neko ima potrebu da piše sve ovo što sam naveo brojevima od 1 do 5 ako pre toga kaže da jedina relevantna stvar u celoj priči jesu… naučne reference profesora Kovića (sa čime se, inače, slažem).

Ljudi kukavice

Evo i odgovora. Slučaj Ković je u stvari vrlo jednostavan: čovek zadovoljava kriterijume za izbor, a reprezenti MOĆI na fakultetu žele da ga proteraju iz političkih razloga – zato što nije spreman da relativizuje Jasenovac – kao što su iz istih tih razloga već oterali nekoliko ljudi s Odeljenja. Tačka. Prosto kao pasulj. Zaista ne vidim kako neko kome je stalo do autonomije univerziteta – što znači do naučne i administrativne objektivnosti, do slobode mišljenja i izražavanja tog mišljenja – može da bude na strani Samardžića Nikole i njegove posluge, a ne na strani Kovića. A pošto je ovde u pitanju princip koji se gazi, a to je status fakulteta kao autonomne naučne ustanove, jasno je da svako ko je na bilo koji način vezan za fakultet ili, prosto, častan čovek ima simboličku obavezu da na bilo koji način podrži Kovića, jer podržavajući tog čoveka podržava princip slobode mišljenja nasuprot političkom/ideološkom teroru koji tu slobodu guši.

Mislim da je to jasno i ovim ljudima-kritičarima koji su mi se javili. Jasno im je da je na jednoj strani Princip (Ković), a na drugoj Politička represija. Samo, njima je jasno još nešto: da političku represiju ne može da vrši Perica već neko ko ima MOĆ da vrši represiju. I tu počinju problemi.

Da Vas podsetimo:  Deca funkcionera po pravilu – NA DRŽAVNE JASLE!

Ti ljudi koji su izneli stavove od 1 do 5 ne žele da (direktno) budu na strani MOĆI, jer je to, razume se, odvratno. Međutim, isto tako oni ne žele da se suprotstave toj MOĆI, jer im je ipak stalo do buduće (malograđanske) karijere ili, prosto, do isto tako (malograđanske) sigurnosti i komfora u životu. Dakle, na jednoj strani je istina, koja im je jasna, a na drugoj je njihovo psihološko ograničenje: ti ljudi su, prosto rečeno, kukavice.

Protest povodom progona prof. dr Miloša Kovića sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Beograd, 01. novembar 2021. (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Da bi raspetljali unutrašnji psihološki čvor u njima samima – sudar između zahteva istine da reaguju i kukavičluka koji ih u tome sprečava – pomenuti ljudi počinju da tom jednostavnom sporu između akademskog principa i kabadahijske MOĆI dodaju stavove od 1 do 5 koji su, razume se, potpuno besmisleni i nevažni u konkretnom slučaju (što su i sami priznali kada su napisali da su za izbor Kovića bitni samo njegovi naučni rezultati). Recimo, sada ti ljudi Koviću pripisuju da je srpski nacionalista, čime hoće da kažu da je i on neobjektivan (kao Samardžić). Potom, Kovićevu borbu protiv relativizacije Jasenovca ti ljudi žele da vide kao primer političke zloupotrebe istorije („Srbi su žrtve, a Hrvati zveri“), opet zato da bi se Samardžić i Ković u njihovim očima izjednačili. A kada sebe uvere u to, onda, jasno, više nema potrebe da se u datom slučaju Ković reaguje, budući da su sebi „dokazali“ da slučaj Ković nije ugrožavanje bazičnih akademskih i ljudskih sloboda već (po njima) sudar dve podjednake ideološke zaslepljenosti.

I tako, kao da su upecali zlatnu ribicu ili pokrenuli duha iz boce, ti ljudi svoj belodani, vrišteći kukavičluk na „magijski način“ pretvaraju u „vrline“: ispada da Ković „mrzi“ Hrvate, a Samardžić Srbe, dok oni ne mrze nikoga; ispada da i Ković i Samardžić podjednako politički zloupotrebljavaju istorijske nauke, a da su jedino oni „objektivni“ i „nepristrasni“. Plus, da ne zaboravim: oni su i „mudri“, jer je mudrost, po njima, ostati neopredeljen.

Razume se, svi znaju, pa i sami ti ljudi, da su ove njihove „vrline“ puka iluzija: kod njih su izvesne jedino pune gaće straha. Ali pošto susret s fekalijama nije najprijatnija stvar koju čovek može da doživi, onda se ti ljudi ne samo drže tih svojih iluzija nego ih još i šire po vascelim društvenim mrežama, a posebno ih nabijaju na nos ljudima koji su podržali Kovića.

I tako su sa svojim bajkama stigli i do mene.

Filistri, saveznici Moći

Moram da priznam da mi je, dok sam čitao njihove komentare, bilo znatno teže da sprečim konkretizaciju nagona za povraćanjem nego da razumem smisao onoga što su napisali. Vrlo je lako videti u tim samozvanim „moralnim gorostasima“ ljude koji se ne usuđuju da znaju, jer nemaju hrabrosti da delaju na osnovu onoga što znaju. Pri tome, isto tako mi je jasno i to da ne postoji nikakav način da tim „mudracima“ suprotstavim bilo kakve kontraargumente – pre svega onaj ključni, da borba protiv relativizacije Jasenovca nije nikakva ideološka zloupotreba, niti izraz srpskog nacionalizma već, naprotiv, borba za čuvanje istorijske istine i digniteta žrtava koje su tamo stradale, i srpskih žrtava, ali ne i samo srpskih. Taj argument, koji se temelji na dosadašnjoj literaturi o Jasenovcu (onoj koja uzima u obzir svedočanstva logoraša, a ne onovremenu ustašku štampu), kod ovih ljudi nema nikakvu moć, jer to šta je za te ljude istina a šta nije ne zavisi od argumenata, već od toga da li im „istina“ omogućava da se ni u šta ne mešaju. Ako je za nemešanje potrebno da 2 + 2 bude 28, oni će i u to verovati, kao što neće nikada prihvatiti da je 2 + 2 = 4 ako ta istina od njih traži da stanu u odbranu nekog slabijeg principa u odnosu na MOĆ.

Da Vas podsetimo:  Vreme ponosa i poniženja

Ti ljudi, oba pola, imaju svoje ime. Hana Arent ih u Izvorima totalitarizma naziva filistrima, smatrajući da je upravo takav tip ljudi bio glavni oslonac nacistima: „Filistar koji se povlači u privatan život, njegova prostodušna posvećenost porodici i karijeri bili su poslednji i već degenerisan proizvod buržoaske vere u primat privatnog interesa (…) Čovek mase, od koga je Himlerova organizacija [Gestapo] načinila sredstvo za najveće zločine u istoriji, pre je imao crte filistra nego crte čoveka gomile: on je bio buržuj koji, dok se njegov svet ruši, ni o čemu ne brine koliko o ličnoj sigurnosti, koji je spreman da i najmanjim povodom žrtvuje sve – ubeđenje, čast, dostojanstvo. Ispostavilo se da ništa nije lakše uništiti nego privatnost i moral ljudi koji misle samo na to kako da zaštite svoje privatne živote.“

Hana Arent nije pogrešila: filistar misli da izbegavanjem bilo kakvog mešanja u javni život (da se ne bi izložio MOĆI) zauzima neku neutralnu, „moralno superiornu“ poziciju iznad onoga što se upire da vidi kao sukob dve podjednako krive strane. Za nemačke malograđane krivi su bili i Hitler i oni koji su mu se suprotstavljali. Tako su, na kraju, dobili Hitlera, a malo zatim angloameričke bombe iz vazduha i Crvenu armiju na zemlji. I tek 1944. godine, kada je Hitlerova moć okopnela u odnosu na MOĆ saveznika, ti filistri u nemačkoj vojsci pomislili su da bi mogli da se pobune protiv njega.

Vojnici nacističke Nemačke u Hertogenbošu, novembar 1944. (Foto: Wikipedia/Nac.gov.pl/Rutkowski)

Uporno odbijajući da se uključi u borbu na strani principa i načela, filistar zapravo nastupa kao saveznik MOĆI, baš zato što svojim neučestvovanjem dozvoljava da MOĆ ukine svaki princip i načelo – u konkretnom slučaju da, gazeći pravno i akademski zagarantovanu slobodu mišljenja, protera Kovića zato što slobodno misli i zato što mu je stalo do istine.

Da filistri indirektno služe toj moći, pored povlačenja iz javnog života, potvrđuje i stanje njihove svesti. Pogledajmo konkretan slučaj: stav broj 3 – istina o Jasenovcu se ne zna i još dugo vremena se neće znati, i stav broj 5 – nacionalni identiteti, pa i srpski su budalaštine. Ova dva stava svedoče o tome da je operacija promene svesti na tim ljudima u potpunosti uspela. Ljudi koji veruju da ne postoji nikakav nacionalni identitet, odnosno da je on „budalaština“, ljudi koji i pored svega što se zna o Jasenovcu ne znaju ništa predstavljaju idealne primerke robova. Oni su robovi zato što nemaju prošlost niti imaju bilo kakvo osećanje solidarnosti s bližnjima. Takvim ljudima je, prosto rečeno, lako gospodariti. Oni ne traže ništa više od toga osim da budu biološki živi.

Da Vas podsetimo:  Opozicijo, vaš uslov za izlazak ili razlog za neizlazak na izbore mora da bude (ne)raspisivanje izbora i na KiM!

Borba protiv straha

Neko će reći da su filistri ljudi koji hoće samo jedno – da žive „normalno“. To jeste ljudski, ali je neljudski što to „normalno“ hoće u nenormalnim vremenima, po svaku cenu i bez obzira na sve. Filistri su ljudi koji istoriju žele da vide kao autobus gradskog prevoza, u kome je dovoljno pritisnuti dugme, pa da se autobus zaustavi i da oni izađu napolje kada se u autobusu nešto desi. Kako to, ipak, nije moguće, oni se zadovoljavaju da okrenu glavu dok njih pet u autobusu tuku jednog. A kada ih neko zapita šta se to dešava, oni u tome ne vide masakr već tuču u kojoj ravnopravno učestvuje i onaj jedan koji se previja od bolova i onih pet koji ga makljaju.

Na kraju, kao u nekoj crnohumornoj komediji tipa „izvini se Đuri što te je tukao“, ti filistri traže da im se podigne spomenik jer, eto, oni nisu nasilnici, oni se „ne tuku“. Razume se, ako bi se u autobusu dogodilo silovanje, filistri bi u tome videli, pogađate, „vođenje ljubavi“, pa se onda ne bi mešali da ne bi narušavali privatnost „ljubavnika“ u množini.

Kolonijalne vlasti to znaju, pa ohrabruju filistarstvo: zato danas u Srbiji nema toliko mnogo autošovinista koliko ima filistara, koji uvek nekako sebi stvari prikažu tako da niko nije u pravu, kako bi bez griže savesti mogli da nastave da brinu samo o sebi i svojoj karijeri. I zato toliko ljudi koji imaju neku vrstu „karijere“ istovremeno nemaju nikakvu ljudsku težinu, niti bilo kakav integritet. A ni želju da taj integritet poseduju. Umesto toga, oni zavaravaju sebe diveći se svojoj „veličini“ i „mudrosti“ i spremni su da, naravno, zamrze svakoga ko u tu njihovu iluziju ne veruje.

 Zgrada Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Svako od nas je potencijalni filistar, zato što je strah ljudska osobina. Strah ne može da se iskoreni, osim možda hemijskim putem, ali tada prestajemo da budemo ljudi. Ali možemo da strah priznamo, da postanemo svesni straha i da tako počnemo da mu se suprotstavljamo. I kada to učinimo, osetićemo da nam ljudi oko nas postaju bliži, a misli slobodnije.

Tada uistinu počinjemo da živimo, a ne samo da se bojimo govna i ovna, kako bi rekao znate već ko.

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

https://standard.rs/

1 KOMENTAR

  1. Zbog čega autor teksta nije napisao puna imena i prezimena onih , za koje tvrdi da su filistri , a obratili su mu se povodom slučaja Ković. Samo je imenovan Samardzić ?? Zar ne bi borba protiv ovog mentalnog zla bila efikasnija, kada bi se istima dalo do znanja, da su prozvani da se izjasne, da će snositi posljedice ukoliko se ne izjasne, kada se smijeni ova vlast !? Njihova imena moraju uvjek biti u medijima. Ne smije im se dozvoliti da djeluju , ostajući i neutralni i kvazi anonimni ,iz zaklona . Njihova suština jeste njihov strah za sebe same, pa se onda taj strah treba iskoristiti u pozitivnom smjeru !

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime