Na poziv prijatelja, jer od administracije Kulturnog centra Srbije u Parizu, vec duze vremena ne dobijam mesecna obavestenja o kulturnim zbivawima u Centru, dosao sam nepozvan na « svetsku premijeru » dokumentarnog filma Kosovo -momenat u civilizaciji.
I dok sam sedeo u vagonu Metroa, na putu ka Kulturnom centru, u mislima mi razaranje Srbije 1999. godine, i u to doba, brojne anti-NATO manifestacije Srba u Francuskoj i sirom Evrope. Tokom 78 dana SAD-NATO agresije, od 24. marta, pa do 8. juna 1999. godine, u Srbiji i njenoj juznoj pokrajini, Kosovo i Metohiji, sistematski su unistavani mostovi, skole, bolnice, fabrike i gradske cetvrti, bez ikakvog vojnog znacaja, Mnogi civili su izgubili zivote. Ekonomska infrastruktura Srbije je unistena. SAD-NATO izveli su vise od 35,000 napada. U kampanji bombardovanja ucestvovalo je vise od 1000 aviona, izmedju ostalih F-15, F-16 i F-117 (cuveni nevidljivi, koga su vojnici Srbije celovitog videli na nebu, pa potom, i kao staro gvozdj|e na zemlji). Baceno je vise od 79,000 eksploziva. Korisceno je zabranjeno oruzje sa osiromasenim uranijumom, kao i kasetne bombe. Za vreme bombardovawa samouvereni Vrhovni komandant kriminalne koalicije SAD-NATO, americki general Vesli Klark, s ponosom je izjavio: „Mi cemo sistematski i progresivno napadati, degradirati, unistavati i na kraju, ako se ne ispune zahtevi medjunarodne zajednice, ponovo cemo unistavati…“.
Nakon agresije, NATO se vojno i dugorocno nastanio na srpskoj zemlji u bazi Bondstil, dok su brojni srpski manastiri, crkve, crkvista i groblja ostali prepusteni na milost SAD-NATO saveznicima, albanskim teroristima. To je verovatno bila nagrada za NATO-KFOR okupaciju Srbije. Ponekad, i uz prisustvo KFOR-a, (kao zvanicnih vojnih snaga Ujedinjenih nacija za ocuvanje mira pod komandom NATO), unisteno je, ili opljackano, preko 100 crkava, manastira, i pravoslavnih grobalja. Vise od 250.000 Srba je napustilo svoja ognjista.
Mislio sam, bio bi to logican uvod u svaku pricu o Kosovu dvadeset i prvog veka. Medjutim, od toga nije bilo nista.
U Kulturnom centru Srbije, u ocekovanju „svetske premijere“, izlozbena prostorija na prvom spratu bila je puna. U prigodnim uvodnim izlaganjima, pre pocetka prikazivanja filma, reditelj Boris Malagurski i njegovi saradnici obratili su se publici, na engleskom jeziku ( !), mada je u sali, kao i uvek, velika vecina Srba, i tek poneki Francuz. U toku kratkih izlaganja bilo je mnogo reci o ISTINI, i o tome kako je ovaj film vazan doprinos za sirenje istine, i da je premijerno prikazivanje ovog filma od posebnog znacaja bas u Parizu, sedistu Unesko organizacije, u kojoj Srbija vodi borbu da bi zastitila svoje crkve i manastire. Jer, kako rece direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Djuric : « Nas posao je da iznesemo cinjenice . »
I tako, rec po rec, dodjosmo i do cinjenica, i do prvih kadrova filma.
Rezija nas znalacki, uz pricu Stefana Popovica, iz Australije, i scenariste Milosa Ninkovica, vodi od manastira do manastira, Od Decana, Pecke patrijarsije, Crkve Bogorodice Ljevuske pa do Gracanice, ozivljavajuci nam bogato nasledje pravoslavne srpske kulture. Medjutim, u toku gotovo jednocasovnog trajanja ove dokumentarne filmske projekcije, autori su nam prikazali i veliki broj unistenih i ostecenih fresaka, srpske kulturne bastine. U nekoliko navrata ponavljana je i scena Albanca koji lomi krst na crkvi Svetog Ilije u Podujevu. Pored unistavanja srpskih fresaka na Kosovu, iznenadjujuca je bila, kao vestacki umetnuta, i scena bez objasnjenja (mozda trenutak pomanjkanja inspiracije), o unistavanju muzejskih eksponata u Iraku. Ali, uzmimo to kao umetnicku slobodu.
U kratkim komentarima posle prikazivanje filma, rec koja je cesto izgovorena s posebnim nadahnucem, i od autora, i od prisutne publike, pogotovo one iz prvih redova, odnosila se na ISTINU. Kosovo momenat u civilizaciji je zacelo istina autora Borisa Malagorskog i njegovih saradnika o skrnavljenju naseg istorijskog i kulturnog bogatstva u nadi da ce sa tom istinom odbraniti srpsko nasledje u svetu, i u Unesko-u. Pa ipak, na kraju ovog dokumentarnog filma mnogi se gledaoci pitaju o kojoj istini je rec? Logican je zakljucak da se u filmu Borisa Malogurskog govori samo o POSLEDICNOJ ISTINI (unistavanje manastirskih fresaka), dok UZROCNA ISTINA (SAD-NATO bombardovanje Srbije) ocigledno nije inspirisala autore ovog filma, stoga i nije bila istaknuta. Upravo iz tog razloga, ovaj film je promasaj.
Za vreme prikazivanja ovog filma nisam primetio da se u toku jednocasovne projekcije izgovorila rec NATO. Medjutim, nezaobilazna je cinjenica, da nije bilo SAD-NATO agresije, verovatno nebi bilo ni instrumentalizovanog siptarskog stanovnistva na Kosovu, nebi bilo sistematskog unistavanja crkava i manastira uz blago naklonost SAD-NATO, nebi bilo okupacije Srbije, i verovatno, nebi bilo ni ovog filma.
Da li je gospodin Boris Mlagurski, iz zelje da prikaze lepotu kulturnog nasledja Srbije, hteo da izbegne ruzniju stranu istine, one iza koje stoji SAD- NATO agresija? Bilo kako bilo, rec ISTINA je ovim filmom izgubila svoj zeljeni smisao. Dobra strana ovog filma sastoji se u tome sto ce mozda imati laksi pristup do filmskih distributera.
A, o ISTINI, mozda jednom drugom prilikom.
Sima Mraović
