Današnji dan smo potrošili na medijsko i internet prepucavanje između Beograda i Zagreba. Na (kako to veterani kažu) „jebanje keve ustašama“. I „jebanje matere četnicima“. Današnji dan potrošili smo na licemerne reči Aleksandra Vučića izgovorene na mostu na Sremskoj Rači. Kao što ćemo do kraja dana i sutra te bljuvotine još mnogo puta čuti.
Ne, nema ničeg spornog u sadržaju njegovih rečenica. 0Ja jednostavno ne mogu da prihvatim da je jedan od kreatora velikosrpske politike koja je ovu zemlju koštala desetine hiljada života – danas predvodnik Srbije na putu ka boljoj budućnosti. Ma kako se ona zvala. Evropska unija? Neutralnost? Evroazija? Svejedno. Baš kao što ne mogu da prihvatim da Milorad Dodik može da vodi Republiku Srpsku. Zašto? Po cenu da me tuži – reći ću: zato što je neotesani balvan.
Bole me žrtve Oluje.
Boli me veselje na ulicama Zagreba.
Ali me boli i veselje na ulicama Beograda, u kom nisam primetio da je neko sa suzom u oku stao i tiho ispratio 20-tu godišnjicu pogroma mog naroda koji je uzrokovan ustaškom politikom Franje Tuđmana i velikosrpskom politikom Slobodana Miloševića, koju je dobrano tada podgrevao Aleksandar Vučić. A i Aleksandar Julin.
Ipak, nemojte mi zameriti što me je rastužila još jedna stvar:
U današnjem danu nam je potpuno tiho prošla informacija da je jedna beogradska fabrika prestala da radi. Fabrika koja je nekad bila ponos.
Ne znate o kojoj fabrici govorim? Naravno. Važnije je bilo danas slušati po hiljadu puta Aleksandra Vučića i gledati ga kako na Rači baca venac u vodu. Važnije je bilo prepucavati se sa onima tamo. Pa čak i ako su u pitanju sukobi između Partizanovaca i Zvezdaša. Važnije je, o hiljadu puta važnije je bilo čitati kako „Soraja prži svoju guzu na suncu“.
Koga briga za fabriku.
Čak i ako je u pitanju Industrija motora i traktora. IMT.
Tiho, neprimetno su uručene sve otpremnine, pogašene su mašine i… Zatražen je stečaj. U fabrici koja je radila 61 godinu. U fabrici čiji su radnici izvozili svoje četvorotočkaše u ceo (bukvalno u ceo) svet. U kojoj su pre neku godinu počeli izvoz u Afriku… U fabrici kojoj su pre tri godine naprednjaci obećavali novi život.
Srpska fabrika stakla iz Paraćina do danas nije uplatila dug za struju i gas. I njoj sledi doboš. Nadali su se da će Toma Diploma nešto da sredi. Ali uzalud.
I tako će padati jedna fabrika za drugom.
Sedeo sam sinoć sa jednim novopečenim poznanikom i on mi je rekao: „Znaš, kad čovek dođe posle tri godine u Srbiju – shvati da je u toku velika, finalna rasprodaja Srbije“.
Čovek nije slušao naše vesti.
Nije čitao naše novine.
Bio je odsutan tri godine.
Svratio je pre dva dana.
I jasno mu je.
A vama? Da li je vama jasno da čak i ako imate člansku kartu SNS nećete uspeti da sačuvate posao? Baš me interesuje koliko radnika iz istog tog IMT-a i iz Fabrike stakla u Paraćinu večeras pljuje na svoju člansku kartu?
Mislite o tome.
Nađite kompas.
Aleksandar Bećić
Kolumnista
Odavno je meni jasno, i jako boli svaka ta nazovi vest, kojom samo maskiraju pravo stanje stvari, prave diverziju uspešno već godinama. Žao mi je samo što nema više boraca za slobodu, ili ih nema, ili se kriju, svejedno…svi samo piskaramo i ne radimo ništa, a šta i da uradiš, kad su nam sve preuzeli, rasprodali, uništili, uskratili…sad smo samo sposobni da budemo robovi. Ja prva to ne želim da dozvolim!