Ovakva korupcija i destrukcija nije postojala dosad. Ovo nisam video od Miloševića, ni on to nije radio. To mora da se promeni zbog nas. Nestaćemo. Sve što vredi u ovoj zemlji će otići, rekao je u intervjuu za Novu ekonomiju za januarsko štampano izdanje Zoran Drakulić, predsednik srpskog poslovnog kluba Privrednik, vlasnik Point grupe i odnedavno u timu predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša.
Drakulić je otvoreno protiv iskopavanja jadarita u Jadru. „Podržavam ekološke ustanke, ne može litijum sad, možda za 10, 15 godina dok se ne pronađe nova tehnologija. Ja ne razumem to da uništavate svoju zemlju zbog rudne rente. Ajde i da se dogovorimo da nešto uništimo, ali da je sve naše. A nama neko da uzme pet milijardi evra, a da nam ostavi 100 miliona za rudnu rentu i otpad, pa jel to normalno?“ Prenosimo delove intervjua.
Ove godine je 20 godine zakona o privatizaciji po kome se prodavao većinski paket od 70% društvenog kapitala. Kad pogledate unazad, kako ocenjujete privatizaciju?
Taj proces je neminovan, samo je pitanje da li smo dobar model izabrali. Resurse nismo smeli na taj način da prodajemo. Zašto smo tako privatizovali NIS, budzašto? Neko nam danas uzima milion tona nafte a plaća rudnu rentu? Nis je vratio uloženo jako brzo. A da li smo mi dobili energetsku sigurnost tom prodajom?
Vi ste bili u biznisu sa žitom i mlinovima. U Zrenjaninu se gradi fabrika gume, u sred evropske žitnice. Budite iskreni, da li biste vi jeli tu pšenicu i grašak proizveden na tim njivama? Da li je mesto toj fabrici u sred oranica?
Verovatno joj nije mesto, ali koliki će biti uticaj te fabrike na agrar, ja ne znam. Osim toga, taj Zrenjanin, nema vodu 20 godina.
Privrednici iz Zrenjanina, svi ćute na to šta im se dešava u komšiluku, u kineskoj kompaniji od koje se očekuje zagađenje. Kako smo došli do toga, da osim vas i još nekoliko biznismena, niko nije spreman da upozori javnost na upitne odluke vlasti?
Neodgovorno je da se ćuti, to će sve da nas košta jednog dana. Govorim jer se ne plašim nikoga. Mogu i da se odselim odavde, ali volim ovu zemlju, želim ovde da živim. Ukazivao sam i onima koje sam na neki način doveo na vlast 2000. i njih sam kritikovao, kritikovaću svakog ko radi nešto protiv interesa građana.
Vi ste predsednik poslovnog udruženja Privrednik. Dobar deo članova ima etiketu starih tajkuna. Da li su oni sada u defanzivi i zašto?
Jedan broj su već stariji ljudi, na zalasku karijere, već druga generacija im vodi firme. Oni imaju svoje mišljenje, ali ili nemaju priliku ili neće da se eksponiraju, možda neki i zbog posla. Ali, šteta je što se ne pitamo. Ne moramo mi da kritikujemo vlast, možemo da damo savete. Ali, uvek dolaze novi gladni na vlast, prvo da nahrane sebe i one oko sebe. Mi smo siromašno društvo, zadužujemo se po svetu, da bismo uzeli provizije kroz poslove koji se finansiraju iz tog novca. Em se zadužujemo, em nismo ulagali na prava mesta. Najgore je što je stepen te korupcije ogroman. Svuda je to bilo, ali ovde nema mere. Verovatno ti ljudi računaju daj sad da uzmemo šta možemo.
Čemu im služe pare, kad svojim projektima truju i sebe i građane?
Oni se ekološki čiste novcem, to je njihova ekologija. Uništite zemlju, a onda kupite aparat za prečišćavanje vazduha za 5000 evra.
A ko su novi tajkuni?
Firme uz vlast. To su neki ljudi koji lakše dolaze do posla, rade sa ogromnim maržama, bez konkurencije.
Preti li tajkunima ove vlasti rušenje kule od karata?
Ja mislim da su i oni u strahu. Jednog dana će doći na tapet i poreklo novca i zašto su bile tolike cene. Kad im se uđe u knjige, ne može to da se sakrije. Ja ne bih spavao. Kad sam došao u Srbiju, iako sam bio dobar sa vlašću rekao sam: „Nikad neću u Srbiji da platim proviziju“, i nisam nikad platio. U Rumuniji je došla ona čuvena tužiteljka Laura Koveši, i hapsila ih je posle 15 godina. Ako ste vi spremni na tako nešto, danas vozite jahtu, a sutra sedite u zatvoru, svako ima svoj moral i dokle je spreman da ide.
Ima li išta dobro što je ova vlast uradila? Kompanije koje nisu uz vlast, naročito iz sektora IT industrije, jako su zadovoljne podrškom države.
Mlade razumem. On dođe u kratkim pantalonama na posao, pravi igrice, prima 4.000 evra mesečno. On vesti ne gleda, isključio se skroz. On je zadovoljan, i ja bih sa 25 bio time zadovoljan. Ali, to nije perspektiva. Mi se urušavamo. Da li će on imati struju sutra za te svoje kompjutere, on o tome ne misli. Imamo dva paralelna procesa: sa jedne strane razvoj novih tehnologija koje su čudo, a sa druge strane borbu za opstanak u mnogim zemalja u svetu. Ja bih, to je jeres da kažem, ali reći ću: ja bih uradio renacionalizaciju imovine u Srbiji. Rekao bih Kinezu u Boru: „Koliko si uložio u Bor?“. Isplatio bih ga, i stavio profesionalni menadžment. Narod bi to kupio kroz akcije. Isplatimo društvo i do viđenja. Mi bismo bili vlasnici resursa.
