Opozicija: da li se moglo pobediti na izborima u Beogradu?
Da bi mogle da se shvate sve dimenzije, sadržina i značaj upravo održanih izbora za odbornike u Skupštini grada Beograda, osnovano može da se pretpostavi da u analizi teme verovatno nije dovoljan standardni politički tj. praktičan i pragmatičan te iskustven metodološki pristup. Naime, i više je to nego složen, višeznačan te politički, društveno, ekonomski, psihološki, moralno, estetski i kulturološki aktuelan i futurološki značajan te potencijalno na kraći rok i presudan fenomen; a da bi se moglo i smelo u njegovu promišljanju i tumačenju da pristupi jednostavno, jednoznančno i uprošćeno. Zbog svega toga te izbore treba posmatrati, analizovati i interpretovati i sa psihološke, etičke, moralne, društvene te logično i politikološke tačke gledišta i kritičke distance; ali, i u kontekstu uobičajene nam političke pa i politikantske prakse, pragmatike, iskustva, stereotipa kao i svojevrsnog politikoidnog folklora, predrasuda, tlapnji, minimitova pa i individualne te i stranačke mitomanije na samoj granici socijalne patologije a ponegde i pokatkad i individualne psihopatologije.
- PSIHOLOŠKA, MORALNA I IZBORNA AZBUKA ZA ISTINSKE OPOZICIONARE
1.Zatomiti privremeno kad to već nije moguće za stalno narcisoidnost, egocentričnost, egomaniju, egoizam, megalomaniju, kleptomaniju za vlašću, privilegijama i sinekurama; sujetu, zavist, neiskrenost, pretvornost, licemerje, „lažnu zastavu“; nerealne ambicije, očekivanja i zahteve bez pokrića odgovarajućim sposobnostima; iluzije o ličnoj ulozi i značaju u političkoj (mikro)istoriji, sitnosopstveničku filizofiju etičkog i moralnog relativizma te bezosećajnosti i nesolidarnosti sa narodom; šibicarsku logiku neodgovornosti prema demokratiji, srpskome društvu, narodu i državi; te odanost i vernost sistemu prioriteta i vrednosti kakistokratije kao životnom, društvenom i političkom idealu, kanonu i cilju. Interesi i potrebe političke stranke treba uvek i svagde da budu ispred i iznad ličnih interesa i potreba, a interesi i potrebe demokratije kao političkog poretka te srpskog društva i naroda treba uvek i svagde da budu ispred i iznad interesa i potreba grupe, klana, lobija i stranke. A veoma je važno da se ima i objektivan te celovit uvid u sopstveno obrazovanje, znanje te političku i politikološku kulturu; kao i u politički potencijal te veličinu i domete svoga „lika i dela“.
2. Nastojati da se bude realan, pristojan, skroman, samokritičan i sa uvidom u lične političke, društvene i intelektualne mogućnosti i ograničenja; kao i moralan, saosećajan, solidaran i odgovoran prema drugima i okolini; te prema demokratiji, srpskome društvu, narodu i državi u celini. Znati da biti opozicija nedemokratskoj vlasti znači da se „unapred“ samo po sebi daje i legitimitet toj istoj vlasti, a bez ikakve mogućnosti da se u predstavničkom telu uradi išta pozitivno za demokratiju, društvo, narod i državu. Sem da se bude direktan i bitan saučesnik u antidemokrtskoj političkoj diverziji stvaranju privida demokratije, odnosno prikrivanja i lažnog legitimisanja nedemokratske vlasti kao – demokratske!
3. Već i sâm zdrav razum i iskustvo a ne samo elementarna logika kažu i potvrđuju da se „mali“ i slabiji da bi mogli da se uspešno suprotstave i odbrane od „velikih“ i moćnih, moraju da udruže te zajedničkom formacijom, snagom i umećem suprotstave velikom i moćnom. A „veliki i moćni“ u izbornopolitikološkom rečniku je – hegemon stranka te još i „catch-call“ stranka ovde konkretno Srpska napredna stranka, koja je ka tome u simbiozi sa državom te ima mogućnost i u prethodnim izbornim ciklusima potvrđenu praksu javne i tajne (zlo)upotrebe državne uprave te javnih službi i resursa. Ne kaže narod slučajno da „Složna braća kuću grade, a nesložna je razgrađuju“! S tim da u politici predizborno udruživanje stranaka u koaliciju ne znači ujedinjavanje i spajanje odnosno stapanje u stranački monolit, šta podrazumeva gubitak stranačke formalne odnosno organizacione individualnosti te ideološkog i političkog identiteta. Nego je to izborna koalicija, savez raznorodnih stranačkih ideoloških, političkih i programskih individualnosti, ali sa jedinstvenim izbornim i najvišim mogućim političkim, društvenim, moralnim i humanim zadatkom i ciljem; a taj je da se na izborima postigne najbolji mogući rezultat odnosno osvoji natpolovična većina mandata u predstavničkom telu tj. da se pobedi, te na demokratski i legalan način odbrane institucije demokratske države i društva! 4. Naučiti da je ciljna predstava odnosno politički i društveni cilj srazmernog (proporcionalnog) izbornog sistema i njegova glavna sociopolitikološka karakteristika to, da se glasovi birača šta je to god moguće srazmernije (ekvivalentnije) odnosno kvantitativno vernije pretvaraju u poslaničke ili odborničke mandate. Te uz to da šta veći broj izbornih listi odnosno glasova birača sudeluje u raspodeli poslaničkih ili odborničkih mandata, tj. da ne budu neiskorišćeni te simbolički rečeno da „propadnu“ odnosno budu izgubljeni.
Šta je izborni cenzus viši a broj poslaničkih ili odborničkih mandata koji se raspoduljuju u izbornoj jedinici manji, to više srazmerni izborni sistem izneverava svoju ciljnu predstavu i približava se ciljnoj predstavi većinskog izbornog sistema, i time postaje manje srazmeran odnosno umanjuje svoju mogućnost da što srazmernije i „poštenije“ pretvara glasove birača u poslaničke ili odborničke mandate. Posledica toga je da se za stranke koje na izborima u proseku dobijaju hipotetski „srednji“ broj glasova birača te one stranke koje u odnosu na izborni cenzus dobijaju „granični“ broj glasova a to za ove druge znači negde između 5 i 7 odsto, u pravilu nešto uvećava najmanji broj glasova birača koji njihova izborna lista mora da dobije da bi mogla da osvoji jedan mandat, kao i to da će da se uveća broj izbornih listi i glasova birača koji zbog visokog izbornog cenzusa neće moći da sudeluju u raspodeli mandata po Dontovom metodu te da će da ostanu neiskorišćeni odnosno da će da budu izgubljeni. Varijanta srazmernog izbornog sistema u kojoj kao na upravo održanim lokalnim izborima u Beogradu ostane ispod cenzusa odnosno bude izgubljeno čak 19,30 glasova birača, po svojoj ciljnoj predstavi je više većinski izborni sistem odnosno skoro da bi moglo da se kaže da je to „lažni“ srazmerni sistem! 5. Šest izbornih lista (tzv. „kolona“) istinske opozicije koliko ih je učestvovalo na izborima za odbornike u Skupštini grada Beograda, uvećalo je rasipanje glasova njihovih birača te umanjilo njihovu mogućnost da osvoje veći broj odborničkih mandata; i paralelno takođe uvećalo je mogućnost da veći broj glasova opozicionih birača nego šta bi to bio da su opozicione stranke bile udružene na jednoj ili dve izborne liste, ne sudeluje u raspodeli odborničkih mandata tj. da ostane ispod cenzusa i neoskorišćen. U tome treba i tražiti glavni ili jedan od bitnih uzroka male izlaznosti na izbore opozicionih birača, a ne samo u njihovoj navodnoj nezainteresovanosti, lenjosti, malograđanskoj inerciji i samodovoljnosti, nedovoljnoj demokratskoj političkoj kulturi i tradiciji, te društvenoj i političkoj neodgovornosti. Naprotiv, kod većine njih neizlazak na izbore bio je izraz biračke apatije i/ili protesta! I to dvostrukog protesta: 1. protiv istinske opozicije zbog toga šta se nisu udružili u jednu ili dve izborne liste i time sprečili rasipanje glasova, te ujedno ih time ohrabrili, motivisali i mobilizovali da izađu i glasaju na izborima; i 2. protest protiv vlasti i SNS-a zbog toga šta svi učesnici nisu ravnopravni u izbornome procesu i medijskom tretmanu, te izbori kao celina nisu slobodni, fer, regularni i demokratski! 6. Šest izbornih lista istinske opozicije psihološki i moralno nepovoljno su delovale na potencijalne birače tih stranaka. Otkrile su im i potvrdile političku, društvenu, obrazovnu, psihološku i moralnu činjenicu da predsednici i vođstva nekih opozicionih stranaka nemaju niti elementarno ustavnopravno i politikološko znanje o srazmernom izbornom sistemu; da su im lični i stranački interesi ispred i iznad opštih interesa društva i naroda kao i same demokratije, i ka tome da su sujetni, egocentrični i surevnjivi kao i što su politički, društveno i nacionalno nesolidarni i neodgovorni.
U tom kontekstu sve je to potencijalne birače istinskih opozicionih stranaka demoralisalo, demotivisalo, dovelo u biračku apatiju i destimulisalo da uopšte izađu na izbore i glasaju! Više izbornih lista (tzv. „kolona“) istinskih opozicionih stranaka takođe zbunjuju njihove potencijalne birače, i dovode ih u dilemu („izbor pre izbora“) za koju listu da glasaju. Naime, ti birači imaju toliko demokratske političke kulture, znanja, morala te lične i društvene odgovornosti pa dobro znaju da postoji rizik da se njihovi glasovi rasture na više izbornih lista te da zbog toga ostanu ispod cenzusa i neiskorišćeni. Ili ako lista i pređe izborni cenzus, znaju da samostalno u raspodeli neće moći da osvoji onoliko odborničkih mandata koliko bi maksimalno mogla da ih osvoji kada bi ti isti glasovi bili objedinjeni na jednoj (ili najviše dve) zajedničkoj izbornoj listi svih istinskih opozicionih stranaka!
Branko V. Nikolić
Formiranje opozicionog Saveza za Srbiju (2)
Formiranje opozicionog Saveza za Srbiju (3)
