Foteljofobija

0
493

U rečniku opštih mesta naprednjačke Srbije, uz reč „fotelja“ pisaće: „Komad nameštaja u kojem sede kritičari režima. Uvek uz pridev topla. U probranom društvu značajno je naglasiti: Svi znamo ko je krao fotelje iz skupštine!“ Na engleskom se opšta mesta nazivaju prihvaćenim ili preuzetim mudrostima (recieved wisdom); u pitanju su misli koje preuzimamo od drugih i bez razmišljanja ponavljamo. One su pre svega izraz banalnosti, lenjosti duha i nesposobnosti za samostalno razmišljanje.

Tako je i sa odbojnošću naprednjaka prema foteljama, od kojih beže kao đavo od krsta (izuzev ako nije reč o foteljama koje su ukradene iz skupštine Petog oktobra, u kom slučaju su spremni da ulože sve državne resurse ne bi li ih pronašli i vratili na njihovo mesto). I ova je ideja preuzeta, a stariji čitaoci će se setiti i odakle – iz popularnog pokliča antibirokratske revolucije: „Dole foteljaši!“

Pa ipak, u naprednjačkom režimu, ovo opšte mesto pretrpelo je neke značajne promene. Banalnosti su uvek odraz konkretne istorijske situacije i odnosa moći koji joj daju oblik. Tumačeći opšta mesta tumačimo i društvo u kojem su ona postala uvrežena.

Tako je u vreme antibirokratske revolucije opšte mesto o „foteljama“ bilo simbol navodno otuđene birokratske moći i nezasluženih privilegija, dok u naprednjačkoj Srbiji u „foteljama“ ne sede ni direktori ni političari, već – kritičari, i to oni koji kritikuju uglavnom na tviteru. Drugim rečima, građani.

Simbolička funkcija „fotelje“ takođe se izgubila. Naprednjačka Srbija ne poznaje metaforu – u njoj se sve tumači sasvim bukvalno. Kako drugačije objasniti bizarni performans u kojem nelegitimno izabrani predsednik Srbije traži da mu se umesto fotelje donese stolica. „Fotelja“ je, to je valjda jasno, samo metafora za javnu funkciju – i kada sedi na stolici, predsednik je, makar bio i nelegitimno izabran, u „fotelji“. Ali u naprednjačkoj Srbiji briše se razlika između prenosnog i bukvalnog značenja – „fotelja“ kao simbol isto je što i fotelja kao komad nameštaja koji se nalazi u svakom domu. Svaki građanin koji poseduje fotelju postaje „foteljaš“, dakle nosilac moći i nezasluženih privilegija, dok nelegitimno izabrani predsednik koji sedi na stolici postaje mučenik i žrtva.

Da Vas podsetimo:  Društveno-koristan rad u subotičkim školama nailazi na (ne)razumevanje roditelja

Ovo obesmišljavanje i zatupljivanje jezika samo je još jedan primer satiranja javnih dobara koje svakodnevno sprovodi uzurpatorski režim. U svom često citiranom eseju o večnom fašizmu, Umberto Eko kaže da svaki diktatorski režim kreira svoj novogovor, sastavljen od „osiromašenog rečnika i svedene sintakse“, kako bi na taj način „ograničio sredstva za kompleksno i kritičko razmišljanje“. U naprednjačkoj Srbiji možemo uočiti sličan proces, ali kroz literalizaciju – glumački rekvizit postaje ubojito oružje, ismevanje postaje pretnja, maketa postaje oruđe za egzekuciju, sociološka anliza postaje poziv na rušenje ustavnog poretka. Nakon rušenja uzurpatorskog režima nećemo morati samo iznova da gradimo razorene institucije – moraćemo ponovo da učimo da govorimo.

Rastislav Dinić
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime