Nije ovo obična fotografija. Da, deca su neka, deluju kao u logoru, ali ovo nije fotografija iz Drugog svetskog rata.
Pred vama je jedan foto-zapis iz Prvog svetskog rata.
Fotografija koja je pred vama je, zapravo, deo serije onih koji su napravljene sa srpskim zarobljenicima u austrougarskom logoru Nežider. Da, na fotografiji su deca. Srpska deca. Samo delić njih koji je držan u tom logoru.
Vremenom se na to zaboravilo. Zaboravilo se na to da naši neprijatelji – i našu decu drže u logorima. Možda su sada logori drugačiji. A i frizure. Vešta su prikrivanja zločina, da. Recimo, taj Nežider se više i ne zove tako. Zove se lepršavo, “Nojzdil na Jezeru”. Nije daleko od Beča, samo 52 kilometra. Nikada smrt i nije tako daleko od bezdušnog uživanja. Ni na jednom srpskom udžbeniku istorije, na njegovoj naslovnoj strani nema ove fotografije srpske dece u logoru.
A trebalo bi da ima, ne reda radi, već….
Ta naša deca su u logore stavljana, baš kao i oko 50.000 srpskih civila tih godina, suprotno Haškoj konvenciji, suprotno i Ženevskoj konvenciji iz 1899. godine. I iz 1906. A i 1907. Ne važe konvencije za Srbe. Osim ako se tumače po posebnoj potrebi, jelte.
A nisu našu decu odvodili samo u Nežider, već i u druge logore. Bilo je o tome već reči na ovoj, Patreon stranici “Gvozdeni puk”. I… tamo, na tim strašnim mestima, umiralo se na stotonu različitih užasnih načina. Zlo i ima stotinu lica. Nekada nosi čizme, da. Nekada samo osmehe. Dok ne uvede u logor. Nekada je on u inostranstvu. Često i nije.
Kada hodamo po ovoj našoj zemlji, mi hodamo po zemlji mučenika. Jer, ako nisu umirali od gladi po logorima ili tamo od strašne bolesti, ubijali bi ih vešanjem na drvo za noge (da, baš tako), sa glavom okrenutom na dole. Da umiru polako, svesni neminovnosti kraja. Ili su ih ubijali vezivanjem za kolac iza leđa. Vezivali bi im, naime, levu nogu i desnu ruku (da, iza leđa), a desnu nogu i levu ruku. Za kolac bi bili tako stegnuti da ne dodiruju nogama tlo. Šest sati se visilo, na javnom mestu, da ostali vide šta ih čeka. Kada god se nekom nadležnom prohte. To je bilo još i dobro – u ovom istom logoru odakle je fotografija dece, u tom istom Nežideru, kako piše Arčibald Rajs, “kao kaznu su koristili i pečenje živih ljudi”.
Krvlju naših mučenika je natopljena ova i zemlje koje nas okružuju. Samo u aprilu 1916. umrlo je 643 srpske dece u logoru u Doboju. Ne, nema njih na slikama. Nisu se setili da ih slikaju pre ubijanja. A sve tamošnje umrle su kao drva tovarili na kola i zakopavali, po nekoliko desetina njih, u plitko iskopane grobnice na dobojskom groblju u Barama. U podnožju ovog groblja, iz jedne velike grobnice – “kanalom pored ceste poteče ljudska krv”. Prizor je bio čak i Austrougarima nepodnošljiv, da su odmah napravili novo groblje, s desne strane reke Bosne, ispod sela Pridjel.
Da, mora da je krvnicima mučno bilo da vide kako i brdašca krvare, puna mučenika.
Bog duše da im prosti, a nama da da snage da budemo dostojni takvih predaka, čiji je najveći greh bio – što su bili Srbi. I čija je najveća vrlina bila – što su davali ono najvrednije što su imali, živote – ne odričući se onog što su.
Sećanje na njih, a i one preživele, koji su izvojevali slobodu, nastavljamo da čuvamo na www.gvozdenipuk.rs
(A i ovde. Kako ste ovaj tekst upravo pročitali na Patreon stranici knjige “Gvodeni puk”, i ako vas je ova priča dotakla, ili ono što www.gvozdenipuk.rs nudi, pogledajte još malo ovaj “pomoćni” internet kutak na kome ste se našli. Patreon, naime, služi da se putem njega, malim mesečnim prilozima, pomogne realizacija neke ideje. Odlučite li se i vi da pomognete, čekaju vas neka iznenađenja (više o njima sa desne strane ekrana, kada posetite www.patreon.com/gvozdenipuk ili u dnu ekrana, ako sve ovo čitate na mobilnom telefonu ili tabletu).
Pridružite se. Pomozite. Da ova ideja nastavi da živi. Da svi zajedno – tome doprinesemo. Prosto..
Da ne zaboravimo ko smo.
Kad već nema takvih podsetnika na naslovnim stranicama naših udžbenika iz istorije, a često ni u njima.)
