U subotu je srpsko novinarstvo dotaklo dno. Glodur Informera, Dragan J. Vučićević, u kolumni „Slučaj šefa NUNS: Čibe, bre, džukelo!“ nazvao je predsednika NUNS-a, „najstrašnijom pičketinom“.
Vučićevića je, naime, razbesneo poziv NUNS-a javnim ličnostima da bojkotuju Informer: „NUNS apeluje na sve one koji žele da žive u pristojnom društvu i državi, u kojoj će kritika biti zasnovana na argumentima, a ne na uvredama i primitivizmu, da takav svoj stav pokažu i odnosom prema tabloidu Informer i drugima koji zagađuju javnu scenu i urušavaju ugled novinarske profesije“.
Na ovakav potez NUNS se odlučio nakon što je Informer započeo objavljivanje serije tekstova o uredniku portala KRIK, Stevanu Dojčinoviću, u kojoj je ovaj novinar optužen da „posluje sa osuđenim narko-dilerom“, da je „bolesni sadomazohista koji sam sebe probada kukama i kači o plafon“, da je „saradnik francuskih obaveštajaca od kojih je uzimao keš“ i tome slično.
Informer je pak napao Stevana Dojčinovića kao deo taktike „preventivnog spin-udara“ čiji je cilj predupređenje štete po političara tako što se njegov kritičar, i pre nego što je kritika objavljena, pokušava iskompromitovati.
Stevan Dojčinović je, naime, istraživao nekretnine koje poseduje porodica Vučić, ali nije stigao ni da dovrši tekst, a kamoli da ga objavi, kada je Informer krenuo na njega. „Jedini način da urednik Informera zna sve te podatke – od toga šta istražujemo, pa do toga koji je radni naslov teksta – jeste da neko vrši ozbiljan nadzor nad našim radom“, požalio se drugim novinarima Dojčinović.
Dakle, uvreda koja je svedočanstvo da je srpsko novinarstvo konačno palo na najniže grane u svojoj istoriji – jer se ispod tog pičketino najstrašnija jednostavno dalje ne može – izrečena je u funkciji zašitite Premijera.
Informer se i inače podsmešljivo naziva Vučićevim službenim glasnikom, a šef ovog tabloida u karikaturama je prikazivan kao buldog koji svom gazdi, zadovoljnom Vučiću, pred noge prinosi neutralisane novinare. Tako za ovaj Vučićevićev ispad deo javne odgovornosti svakako snosi i njegov politički poslodavac.
Da li je to ona „pristojna Srbija“ za koju se Aleksandar Vučić, po sopstvenim rečima, bori? U Skupštini, prilikom Gašićeve smene, Premijer je održao čitavo predavanje o pristojnosti. „Pristojnost je učtivo, moralno i pošteno ponašanje, i isti takvi stavovi kojima se pokazuje poštovanje prema drugim ljudima“, podučio nas je. „Pristojnost je, dakle, dame i gospodo, nešto što svi želimo u ovoj zemlji. Pristojnost je i naša obaveza, model koji moramo da pružimo Srbiji i njenim građanima“, objašnjavao je tom prilikom.
„Politika pristojnosti i politička pristojnost“, nastavio je Premijer, „osim što su po Teodoru Ruzveltu najpraktičniji načini vođenja politike, istovremeno daju i okvir, ton i ritam čitavom društvu. Živimo u zemlji u kojoj samo pristojnost, u svojoj punoj definiciji, može da pomogne da nam javni diskurs, čak i na svom najvišem nivou, ne liči više na rijaliti šou. Srbiji ta vrsta nepristojnih podela svakako nije potrebna. I više od toga, Srbija takvu podelu ne može ni da izdrži“.
Lepo rečeno. Ali u praksi se, kod Vučićevih ljudi, neprestano susrećemo sa suprotnim ponašanjem. Neobično je da je i drugi prononsirani psovač među ovdašnjim novinarima, šef E-novina, takođe u službi Kancelara. Poznata je karikatura na kojoj su prikazani Luković i Vučićević kako se pred Premijerovim stolom otimaju za kapu dvorske lude.
S takva dva medijska „radnika“ ne može biti „pristojnog društva“. Nijedan političar, niti politika ne mogu s njima stići do pristojnosti. Poslednji je trenutak kada bi onaj za koga rade morao da se od takvih „medijskih prijatelja“ distancira. Jer, dokle god posluju za Premijera, oni su kompromitujuće, kočijaško lice režima.
Slobodan Antonić
Fond strateške kulture
