autor:Slobodan Ikonić (Pečat)
Privođenja na Vidovdan i talas sudskih poziva koji stižu na adrese veterana u Srbiji, nisu izolovani incidenti. Reč je o sinhronizovanoj strategiji Prištine sa jasnim ciljem – pravnom i psihološkom izolacijom srpske zajednice
Dok su zvona manastira Gračanica označavala kraj još jednog vidovdanskog parastosa, atmosfera na obližnjem Gazimestanu pretvorila se u demonstraciju sile koja daleko prevazilazi okvire uobičajenog održavanja javnog reda i mira. Privođenje 36 osoba, među kojima je bilo i maloletnih lica, pod neodređenim optužbama za „izazivanje razdora i netrpeljivosti“, ponovo je u fokus javnosti vratilo pitanje: gde prestaje vladavina prava, a počinje politički motivisan progon?
Međutim, ovaj Vidovdan se razlikuje od prethodnih po jasnom kontekstu u kom se odigrao. Hapšenja na Gazimestanu koincidirala su sa još jednim, naizgled nevidljivim, ali podjednako uznemirujućim procesom – masovnim stizanjem sudskih poziva i optužnica Specijalnog tužilaštva iz Prištine na kućne adrese građana u centralnoj Srbiji. Kada se ove dve pojave analitički spoje, postaje očigledno da zvanična Priština više ne operiše samo na terenu trenutnog incidenta, već sprovodi sveobuhvatnu, geografski proširenu strategiju pritiska.
Ovogodišnja proslava na Gazimestanu ogolila je mehanizam „nulte tolerancije“ kosovskih vlasti prema bilo kakvom izrazu srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta. Građani su privođeni bez pisanih naloga, zbog pevanja pesama ili nošenja simbola koje kosovska policija, po sopstvenom diskrecionom pravu, tumači kao provokaciju.
Hapse i maloletne
Težinu ovim događajima daje učešće maloletnika. Advokati odbrane i očevici potvrdili su da je među privedenima bilo i maloletnih lica, koja su, zajedno sa roditeljima, odvođena u policijske kontejnere i stanice na saslušanje. Iako je privedeni dečak ubrzo pušten na slobodu, scene u kojima se maloletnici tretiraju kao bezbednosna pretnja ostavile su dubok psihološki ožiljak na prisutne. Cilj ovakvog postupanja, prema oceni analitičara, jeste kreiranje narativa da je svaki dolazak na Kosovo i Metohiju, čak i u verske svrhe, visokorizičan čin koji ugrožava bezbednost cele porodice.
Srpska pravoslavna crkva, tj. Eparhija raško-prizrenska, navodi da postoje svedočenja o fizičkom i psihičkom maltretiranju privedenih Srba i poziva međunarodne misije da ispitaju sve okolnosti privođenja nakon obeležavanja Vidovdana. Eparhija ističe činjenicu da su vernici ove godine došli na Gazimestan bez isticanja nacionalnih simbola, upravo zbog ranije najavljenih ograničenja, ali da ni to nije bilo dovoljno da obeležavanje protekne bez ponižavajućih policijskih mera.
Advokati odbrane i očevici potvrdili su da je među privedenima bilo i maloletnih lica
Posebnu zabrinutost izazivaju svedočenja da su neki privedeni bili šamarani, udarani, vređani, te da im je traženo da uzvikuju „Kosovo republika“. Jednom od privedenih oskrnavljena je narodna nošnja, pojedinima je ukazana lekarska pomoć, dok su novinari bili izloženi detaljnim kontrolama i ometan im je rad.
Zaštitnik građana Srbije Zoran Pašalić uputio je dopis ombudsmanu sa Kosova i Metohije Naimu Ćeljaju, sa zahtevom da hitno ispita sve okolnosti privođenja više građana srpske nacionalnosti nakon obeležavanja Vidovdana na Gazimestanu i da prati zakonitost postupanja nadležnih organa. Pašalić se obratio i institucijama EU u Briselu, ambasadama zemalja Kvinte, kao i Misiji OEBS-a u Prištini, ukazujući na potrebu da se postupanje nadležnih organa sprovede u skladu sa najvišim međunarodnim standardima zaštite ljudskih prava, uz obezbeđivanje pune zaštite procesnih prava svih privedenih lica.
U međuvremenu, zamenik ombudsmana na KiM Srđan Sentić inicirao je pokretanje postupka po službenoj dužnosti povodom hapšenja na Gazimestanu, navodeći da su od nadležnih institucija zatražene informacije kako bi bile utvrđene sve relevantne činjenice i okolnosti.
Nemačka političarka srpskog porekla Žaklin Nastić na Iksu je komentarisala to da je prilikom obeležavanja Vidovdana tzv. kosovska policija uhapsila Srbe među kojima su bile i „žene i otac, koji je odvojen od svog maloletnog deteta“. Podsetila je da je „do sada bilo malo javnih reakcija Evropske unije“. „Mnogi Srbi i druge manjine se stoga s pravom pitaju – da li je ovo zaštita i bezbednost koju im NATO garantuje u njihovoj domovini Kosovu i Metohiji već 27 godina?“, upitala je Nastićeva.
Očigledno su prozvane strane morale bar nekako da reaguje pa su se oglasile i misije Euleksa i OEBS-a koje su, kako navode, pratile „aktivnosti“ koje su prištinske vlasti sprovodile u vezi sa obeležavanjem Vidovdana i poručile da moraju da budu „srazmerne“ i u skladu sa osnovnim slobodama. Sva je prilika da će i ostati samo na „praćenju“, kao i u mnogobrojnim slučajevima do sada.
I dok kosovska policija hapsi na terenu, kosovsko pravosuđe je istovremeno pokrenulo ofanzivu prema Srbima koji godinama žive van teritorije Kosmeta. Na adrese bivših vojnika, policajaca i ratnih veterana u centralnoj Srbiji počeli su da stižu sudski pozivi za procese u vezi s ratnim zločinima, sa posebnim akcentom na slučaj Račak iz 1999. godine.
U isto vreme Osnovni sud privremenih institucija u Prištini raspisao je poternicu za hapšenje 20 Srba zbog navodnih ratnih zločina – osumnjičeni su da su u Đakovici navodno ubili 106 albanskih civila i zlostavljali još 300, objavili su prištinski mediji.
Prištinski pipci
Ključna tačka u ovoj korelaciji je sinhronizacija: Priština želi da demonstrira da niko, bez obzira na to gde se fizički nalazi – da li na verskom skupu na Gazimestanu ili u sopstvenoj kući u Kruševcu, Nišu ili Beogradu – nije van domašaja njihovog aparata.
Za Srbe na Kosovu i Metohiji, pozivi, ukoliko su poslati, pripremaju Albance na epilog suđenja u Hagu, Hašimu Tačiju i ostalima, smatraju upućeni srpski eksperti i analitičari. „Na Kosovu strahuju od eventualnog, lošeg ishoda celog procesa. Kada kažem lošeg, mislim da Hašim Tači bude osuđen u Hagu i pripremaju rezervnu varijantu, rezervnu opciju. Šta to u praksi znači? Pa podižu optužnice protiv Srba za navodne ratne zločine počinjene na Kosovu tokom ratova za jugoslovensko nasleđe krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina. Zašto je to za kosovsku javnost važno? Zbog toga što su kosovske političke elite od 1999. do danas svoju državnost, istoriju, institucije, gradili na jednom narativu, isključivo albanske žrtve. U tom narativu kosovski Albanci imaju epitet žrtve, a Srbi, srpske institucije i srpska država ekskluzivitet agresora“, rekao je za „Euronjuz“ istoričar Aleksandar Gudžić.
Zato se i poteže slučaj Račka, od kojeg je odustao i Međunarodni tribunal u Hagu, a najavljena je i nova optužnica, za pogibiju Adema Jašarija, jednog od osnivača takozvane Oslobodilačke vojske Kosova.
Optužnica za slučaj Jašarija najavljena je samo nekoliko dana nakon hapšenja petorice Srba za dešavanja u Račku, što, kako se navodi, kod Srba na Kosovu i Metohiji izaziva dodatni strah i zabrinutost.
Za zvanični Beograd, Adem Jašari je terorista koji je počinio mnoga ubistva i koji je nekoliko godina pre pogibije osuđen na 20 godina zatvora, dok prištinsko pravosuđe smatra da su on i članovi njegove porodice žrtve, pa je najavilo optužnicu protiv pripadnika srpske policije.
Adem Jašari je likvidiran u, kako tvrde srpski bezbednosni organi, legitimnoj antiterorističkoj akciji zajedno sa svojim saborcima i grupom civila. U sukobu njegove oružane grupe i policije ubijena su i dva srpska policajca, dok, prema istim izvorima, unutrašnjost kuće Jašarijevih i danas potvrđuje da se iz nje pucalo iz više vrsta naoružanja.
Ministarstvo pravde Srbije, pored najoštrije osude odluke privremenih prištinskih institucija da raspišu poternicu za Srbima zbog navodnih ratnih zločina, saopštava da ove aktivnosti „nelegalnih i nepriznatih pravosudnih institucija na Kosovu i Metohiji“ imaju za cilj nastavak akcije zastrašivanja Srba i daljeg sprečavanja njihovog povratka u autonomnu pokrajinu.
Zastrašivanje dakako stoji, samo nije jasna sintagma „nelegalnih i nepriznatih pravosudnih institucija na Kosovu i Metohiji“ u koje su svojevremeno, na pritisak Beograda, Srbi ugurani, da bi ih kasnije napustili i sudbina Srba bila prepuštena čisto albanskim tužiocima i sudijama.
Optužnica za slučaj Jašarija najavljena je samo nekoliko dana nakon hapšenja petorice Srba za dešavanja u Račku
Posebnu misteriju i uznemirenost izazvao je tehnički način na koji ova pisma stižu. Budući da zvanični Beograd sada ne priznaje kosovske institucije i ne postoji direktna pravna saradnja, Priština je primenila poštanski manevar. Pozivi se šalju preko međunarodnih tranzitnih centara u inostranstvu – najčešće preko Beča, Ljubljane i Budimpešte. Pošta Srbije dobija ove pošiljke kao regularnu međunarodnu poštu iz Austrije ili Slovenije i, prema međunarodnim konvencijama, dužna je da ih isporuči na konačnu adresu. Na taj način, papir sa pečatom nepriznatog suda iz Prištine legalno ulazi u sandučiće građana u centralnoj Srbiji.
Masovni dolazak pisama nametnuo je logično pitanje: kako su prištinske vlasti došle do tačnih, ažuriranih adresa prebivališta ljudi u centralnoj Srbiji? S obzirom na to da zvanični organi u Prištini ćute o svojim metodama, sve se svelo na spekulacije i nagađanja.
Dostava podataka
Najveću buru izazvala je sumnja, koju je javno izneo i penzionisani komandant Žandarmerije Goran Radosavljević Guri (jedan od optuženih), da je neko iz državnih struktura Srbije predao ažurirane baze podataka Prištini. Zbog težine ovih optužbi moralo je hitno da reaguje Ministarstvo pravde Srbije, koje je oštro demantovalo bilo kakvo ustupanje podataka i poručilo građanima da ta pisma nemaju nikakvu pravnu važnost i da nisu dužni da se na njih odazivaju.
Tu je i teza o arhivama iz 1999. godine. Prema ovoj verziji, Priština koristi zatečenu dokumentaciju iz policijskih stanica i vojnih odseka koji su ostali na Kosovu nakon povlačenja srpskih snaga. Međutim, ova teorija ima manu – ona ne objašnjava kako Priština zna trenutne adrese ljudi koji su menjali prebivalište u poslednjih četvrt veka.
Pominju se i međunarodne obaveštajne službe pa se tako spekuliše da Priština do podataka dolazi preko partnerskih zapadnih službi koje imaju uvid u različite regionalne registre, ili preko prećutnog posredovanja misija poput Euleksa.
Živimo u eri digitalizacije gde su mnogi podaci, od privrednih registara do procurilih biračkih spiskova, dostupni na internetu. Kosovske službe navodno koriste napredne metode pretrage otvorenih izvora kako bi povezale imena sa starih vojnih spiskova sa današnjim profilima na društvenim mrežama i adresama privatnih firmi u Srbiji.
Tema dostavljanja poziva dobila je dodatni značaj početkom juna, kada je Apelacioni sud Kosova ukinuo potvrdu optužnice protiv 53 osobe u predmetu Meja i vratio predmet na ponovno odlučivanje upravo zbog načina na koji su optuženi obavešteni.
Apelacioni sud ocenio je da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za vođenje postupka u odsustvu, navodeći da nisu preduzeti „razumni napori“ da optuženi budu obavešteni o postupku, kao i da nema dokaza da su pozivi i optužnica objavljeni na način propisan zakonom.
Zato se, navodno, pribeglo taktičkom blefiranju za suđenja u odsustvu. Ova teorija, koju zastupa i deo političke javnosti u Beogradu, sugeriše da Priština zapravo šalje pisma „napamet“ na pretpostavljene adrese ili mesta rođenja. Cilj im nije da optuženi zaista dođe na suđenje već da se pismo vrati sa naznakom da je isporuka pokušana. Prema kosovskom zakonu, to pruža formalno-pravno pokriće da su „preduzeti razumni napori“ za obaveštavanje, što omogućava pokretanje masovnih suđenja u odsustvu i, konačno, raspisivanje međunarodnih poternica.
Kada se podvuče crta, hapšenja na Gazimestanu i pisma iz Beča predstavljaju dve strane iste medalje. To je strategija podizanja nevidljivog, ali neprobojnog pravnog zida oko Kosova i Metohije za srpsku zajednicu.
Poruka koju Priština šalje je jasna – ako ste ikada bili deo odbrambenog sistema Srbije, ili ako danas javno manifestujete svoj nacionalni identitet, bićete procesuirani. Rezultat je stvaranje kolektivnog osećanja krivice i nesigurnosti. Dok se Beograd drži stava o pravnoj ništavnosti poteza Prištine, Srbi na terenu – bilo da su deca na Gazimestanu ili penzionisani policajci u centralnoj Srbiji – ostaju direktne mete ovog sofisticiranog administrativnog rata.
Naslovna fotografija: Eparhija raško-prizrenska
