Voda ima pamćenje, ali ima i svoju cenu…
Vikendice, bageri, megavati, duge cevi, granice na vodi, Beograd, Priština, Brisel, KFOR…
Priča o Gazivodama ne počinje u skorije vreme, to je rana koja krvari više od pola veka. Ovo nije priča o politici, već o projektu koji je potopio vekove da bi napajao turbine.
Ovo je priča o čoveku koji je bio spreman da sopstvenu istoriju potopi kako bi nahranio fabričke dimnjake i kupio mrvicu budućnosti. Ovo je priča o Ibarskom Kolašinu – zemlji koja je zauvek ostala pod vodom…
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka doneta je odluka da se pregradi reka Ibar i napravi jedno od najvećih veštačkih jezera u Evropi. Dolinu Ibra tada su krasili voćnjaci i pašnjaci, ali i vodenice, zanatske radnje, kovačnice i livnice koje su tu prkosile vremenu još od doba Nemanjića. Ali, pre nego što su stigli bageri, stigli su drveni sanduci.
Ljudi su morali da otvaraju porodične grobnice i sakupljaju kosti svojih predaka da ih bezdan ne odnese. Bila je to seoba u kojoj su mrtvi morali da krenu pre živih.
Iza ovog projekta nisu stajale samo arhitekte i inženjeri, na teren su prve stigle UDBA i JNA.
Država nije ostavljala prostor za pitanja ni za otpor, to nije bila seoba po izboru, već vojnički organizovana evakuacija. Voda se već punila dok su pojedini meštani sa zidova skidali poslednje porodične fotografije. Zajednica koja je vekovima disala zajedno brutalno je razbijena: jedni su se popeli uz strme padine Mokre Gore i Rogozne, dok su se drugi uputili ka centralnoj Srbiji. Da bi se obuzdao divlji Ibar, podignuta je velika nasipna brana „Gazivode“, sa svojih 107 metara visine i dužinom od preko 460 metara, bila je to jedna od najvećih nanosno-kamenih brana u čitavoj Evropi.
Pod vodenim pokrivačem koji je na pojedinim mestima dubok i preko 100 metara, zauvek je nestala dolina duga gotovo 24 kilometra. Nastalo je tako jezero Gazivode površine oko 12 kvadratnih kilometara. Tri četvrtine njegove vodene površine pripale su opštini Zubin Potok, dok se jedna četvrtina proteže na teritoriju Tutina. Sa lica zemlje zbrisano je 12 čisto srpskih sela.
Voda je tako u isti mah spojila i razdvojila obale, stvorivši granicu tamo gde su nekada bila komšijska imanja. Dok su meštani Ibarskog Kolašina gledali kako im voda guta pradedovinu i vekove, plodovi te žrtve odlazili su na drugu stranu. Svi megavati, industrijski kapaciteti i milionski profiti od prodaje struje i vode slivali su se direktno ka Prištini.
Gazivode nisu davale samo električnu energiju – ova voda i danas napaja čitavu regiju, od Južne Mitrovice pa sve do Prištine i Gračaničkog jezera. Srbi su zauzvrat dobili tek desetak radnih mesta na održavanju brane Gazivoda. Unikatne vrednosti kakve nema niko na svetu tada smo olako prepustili dubinama. Podzemni svet Gazivoda postao je prava „srpska Atlantida“. U mulju jezera Gazivode ostala je prva škola za dame u Evropi, u kojoj su se devojke učile pismenosti, vezu, zanatima i kulturi.
Školu je podigla u XIII veku srpska kraljica Jelena Anžujska, supruga kralja Uroša I i majka svetog kralja Milutina. Pod vodom je ostalo i pet srednjovekovnih crkava, zajedno sa freskama i ikonama koje su zbog užurbane evakuacije zauvek potopljene. U svima njima i dalje se na dnu mogu videti zvona i kameni oltari. Ibarski Kolašin vekovima je bio važan trgovački prolaz. Na dnu jezera i danas leži stari kameni most preko kojeg su nekada prelazili karavani ka Dubrovniku i Carigradu. Zbog niske temperature vode i nedostatka kiseonika, ronioci nailaze na čitave voćnjake konzervirane u mulju.
Na dnu su ostala i čitava srednjovekovna groblja – nekropole sa stećcima kao svedočanstvo o vekovnom kontinuitetu života Srba na ovim prostorima. Gazivode su bile i ostale politički projekat, od prvog ašova zabijenog u zemlju pa sve do ovih današnjih dešavanja. A narod koji ćutke dopusti da mu potope svetinje, grobove i vekove, teško se može nadati boljoj sudbini. Lako bi bilo danas upreti prst u duhove prošlog veka, optužiti UDBU i drugove iz Centralnog komiteta. Lako bi bilo sve prebaciti na druge, ali nas istorija demantuje i opominje.
Decenijama kasnije, 2016. godine, uradili smo potpuno isto sa Valjevskom Gračanicom.
Ponovo je voda potopila vekove, ponovo su freske otišle u tamu, a mi smo pokazali da nam za zaboravljanje sopstvenih korena nisu potrebni nikakvi tuđi sistemi.
To je postala naša sopstvena dijagnoza…
Piše: Deki RS Prikaži manje
