Srbija je kao društvo izgubila crtu solidarnosti i socijalne odgovornosti koju je imala pre nekoliko decenija. Danas svako gleda samo svoja posla, odnosno kako će on i njegova porodica preživeti. Novac je vrhovni ideal, odnosno gomilanje bogatstva i moći, i to je postao osnovni cilj. Kada to imamo, onda je čovek čoveku vuk.
Ovako govori ekonomista Ljubodrag Savić o stanju socijalne pravde u zemlji, a povodom Svetskog dana socijalne pravde koji je ustanovila Skupština Ujedinjenih nacija pre 15 godina. Na taj dan se ističu globalni problemi siromaštva, socijalne i ekonomske isključenosti i nezaposlenosti na nivou svetske populacije.
Savić kaže da su se ljudi u Srbiji ranije solidarisali jedni sa drugima na razne načine, da su na primer, primat u dobijanju stanova imali najsiromašniji i da, iako ni to nije potpuno pravedno, to je bila odlika humanog i socijalno odgovornog društva. Danas je stanje potpuno drugačije:
„Imamo situaciju u kojoj ljudi ‘idu preko mrtvih’, imaju neke svoje ciljeve i zaboravljaju na odgovornost. Ima privatnih, humanih kompanija koje se odnose prema svojim radnicima jako dobro, koje vode računa ─ ali je to nažalost izuzetak. Ja sam iznenađen i time što se to odnosi i na strane kompanije koje se prilagođavaju našem sistemu i praksi koja nije dobra. Oni to u Nemačkoj tako ne rade. Tamo je naglašena socijalna odgovornost, a ovde ih niko ne tera na to. Ali, valjda je i u prirodi čoveka da kada nešto ne mora onda to i neće“, rekao je Savić.
Po njegovom mišljenju, važan aspekt socijalne pravde odnosi se na primenu zakona, a u Srbiji se zakoni ne sprovode jednako za sve. Ilustruje to i kroz pomoć države građanima koji su bili zaduženi u švajcarskim francima.
„Država time što ne sprovodi zakon jednako za sve šalje lošu poruku. Šalje poruku ljudima da umesto da se isplati biti pošten, u Srbiji se zapravo isplati biti nepošten, jer te država uvek na ovaj ili onaj način puštanjem i donošenjem leks specijalisa i nekih odluka praktično nagrađuje umesto da te kažnjava.“
Prema Savićevim rečima, Srbi su u socijalizmu imali visok nivo radničkih prava, koja sa današnjom situacijom nisu uporediva:
„Danas imamo ljude koji su moderno tehnološko roblje. To nije samo u Srbiji, to je odlika modernog kapitalizma. Zemlje stare demokratije i dugačke tradicije u poštovanju ljudskih prava nekako se bore i štite radnička prava. Nažalost, imam utisak da zemlje mlade demokratije, u koje spada i Srbija ponekad i neće, a ponekad ne mogu da se izbore sa tim. Tako da su praktično radnička prava danas u rukama vlasnika kapitala“.
Adekvatna socijalna politika države je važan mehanizam u postizanju socijalne pravde, i prema rečima našeg sagovornika u Srbiji postoji veliki broj ljudi koji se nalaze u ekstremnom siromaštvu.
„Uobičajena je definicija da su to ljudi koji ne mogu da obezbede primanja za normalan smeštaj i hranu, da čovek ne bude na ulici. Različiti su podaci i iz godine u godinu se menjaju, ali Srbija pripada grupi zemalja u kojima je pre svega ekstremno siromaštvo vrlo visoko. Skoro četvrtina ljudi u Srbiji živi na granici sa siromaštvom“, naveo je Savić.
Srbija je danas zemlja koja, uz brojne probleme koje ima, verovatno ne može da obezbedi svojim građanima mnogo više od onoga što im već pruža, navodi naš sagovornik:
„Ali, pošto izgrađujemo kapitalizam u kome postoje visoke klasne, ekonomske i socijalne razlike, državi ne bi smetalo da malo više poradi na tome da kroz oporezivanje i neke druge fondove, ali pre svega preko bogatih ljudi u zemlji obezbedi novac koji bi bio od pomoći ljudima koji se nalaze u teškoj socijalnoj poziciji.“
Da stanje socijalne pravde u Srbiji nije zadovoljavajuće, upozorio je i Zaštitnik građana Zoran Pašalić, koji je rekao da pola miliona ljudi u zemlji nije u stanju da zadovolji svoje osnovne egzistencijalne potrebe. On kaže da je, prema podacima kojima raspolaže ova institucija, najugroženija omladina starosti od 18 do 24 godine.
„Mlađi od 18 godina su u nešto manjem riziku, a prema tipu domaćinstva imamo ona koja čine dve odrasle osobe sa troje ili više izdržavane dece i koja su ugrožena sa čak 53,6 odsto. U kategoriju ugroženih spadaju i deca, jer su oko 50 odsto dece u Srbiji korisnici socijalne zaštite, što je dosta alarmantan podatak“, rekao je Pašalić.
Deca i druge osobe koje žive van gradskih centara dva puta ugroženiji od onih koji žive u gradovima. Ugrožene su i osobe sa invaliditetom, stara i bolesna lica kao i Romi od kojih je 50 odsto nezaposleno, a samo dva odsto ima završenu osnovnu školu.
„Što se tiče mera i mehanizama koje država treba da preduzme bilo bi dobro reći da je potreban strateški zaokret ka uspostavljanju države socijalne pravde. To bi značilo da se sve političke, ekonomske i poslovne mere planiraju i preduzimaju tek pošto se izvrši procena njihovog uticaja na ranjive grupe“, ističe naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, politika obrazovanja, stručnog usavršavanja i zapošljavanja moraju biti izmenjene i prilagođene tako da se najsiromašnijem stanovništvu pruži šansa ne samo za zaradu, već i za suštinsko osamostaljivanje. Važno je i to da se novčana davanja ugroženim moraju prilagoditi pojedinačnim egzistencijalnim potrebama. Jedna od mera je i priznanje neformalnog obrazovanja posebno u slučaju romske populacije.
