Gde je to otišao rokenrol?

0
887

Kada se, osamdesetih godina, niška novotalasna energija, u visokim frekvencijama, prenosila do izvan granica Jugoslavije, pripadao sam svetu ideja. Devedesete sam proveo uz ribarske i klapske pesme koje je pratio bas maljutki i haubica.

O prvi rokenrol sam se sapleo kao dečak, na protestima protiv Slobe i to baš tamo gde nas vajarski rad Antuna Augustinčića opominje na slobodu. U centru Niša. Tada smo se zavoleli. Mislim na rokenrol, ne na Slobu.

Osnovnoškolski dani uglavnom su bili šlepanje uz starijeg brata koji me je, pretpostavljam nerado, vodao po koncertima, pa sam katkad umeo da se obrem u Distorziji, Noćnom klubu “Čair“, Bucinom ćošetu…

Ima nečeg mističnog u tom ritualu muvanja po noćnim klubovima, gde se na usijanim rokericama i zelenim fajerkama mešaju mirisi jeftinih cigareta i fleke od piva. Tako spoznaješ marginu i zaranjaš duboko u gradski duh. Potom se među svim tim starim, izmitomanisanim gradskim njuškama podvuče granica između foliranata i iskonskih rok figura.

Niš je, istina, umeo da razluči folirante od pravih, pa su oni koji su nam bili rokenrol idoli, u kasnijim fazama života postali i dobri prijatelji. A rokenrola je bilo svuda, od stadiona, preko protesta, do noćnog provoda i ulice.

Nešto se, ovih dana, sećam kako sam, par meseci pred njegovu smrt, odbio da me Kosta Novembar poveze kući. Pošao sam pešaka.

Nakon jedne zajedničke večeri u jednom od poslednjih bastiona gradskog rokenrola, Kosta je otišao u legendu. Tada sam prvi put shvatio da su sva gradska mesta promenila taktiku. Svi su postali sve.

Kada se zatvorio klub Pravnog, a studentska udruženja se uzdigla u paravane za partijske poslušnike, Niš je ostao na infuziji sa mestima za rok svirke.

Da Vas podsetimo:  Tri palme na otoku sreće

U letnje dane se stvari kanda i poprave, ali zima navuče zavesu. I tako ima već pola decenije. U tom nemanju prostora da svoj bunt predstave publikumu, rokenrol izvođači prave kompromise, pristajući na izvođenje tuđih pesama u moru novonastalih pivnica, ili poput Bajaginih džezera, po kafanama i kućama.

Stvaralačka kriza nije pitanje egzistencionalne krize. Rokenrol opstaje i kada je džep prazan. Biće da su nam ovih dana, osim u džep, čačnuli i u dušu.

Oni koji su najiskreniji prema rokenrolu i dalje se batrgaju, trošeći se do poslednjeg rifa, ali nažalost, njih je sve manje. Sele se, ili među zakone ili među zvezde. Kako ko.

U plagiranoj državi, koju vodi plagirani establišment, logična posledica je upravo takva, neoriginalna i ukradena muzika.

A rokenrol, kao što smo već zaključili, ne trpi foliranje. Namiriše ga i nokautira.

Zbog toga, na folirantski ušminkanim mestima, gde kožu rokerice menja skaj kičastih torbica, njemu i nema mesta.

Moglo bi se zaključiti da je rokenrol izmešten iz prirodnog habitata. Negde se duboko, makar u Nišu, sakrio i čeka.

Namirisao je folirante.

Sledi nokaut.

Nikola Marković
Izvor: juznevesti.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime