Kakva je uloga ministra policije u vanrednom stanju? Zakon propisuje da je u vreme vanrednog stanja za uvođenje policijskog časa ovlašćena jedino Vlada, ali je ovog puta to urađeno Stefanovićevom Naredbom o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije, koja je stupila na snagu 18. marta. Tek od 9. aprila policijski čas se propisuje Uredbom Vlade. Dakle, jasno se vidi da je na početku Vlada želela da odgovornost prebaci na MUP.
Gledajući predstavnike vlasti srazmerno značaju funkcija koje obavljaju, u javnosti se najmanje pojavljuje onaj čiji resor, posle zdravstva, obavlja najveći deo posla u vreme trajanja vanrednog stanja – ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Naime, on ima neuporedivo više ingerencija nego, na primer, ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji se „ne skida“ s televizija.
Zašto je to tako? Da li je razlog to što je Stefanović praktično bio nateran da, umesto Vlade, donese nepopularnu odluku o ograničenju kretanja, narodski poznatiju kao „policijski čas“? Ili – već politički poprilično iskusan i upoznat sa sistemom policije i brojem njenih pripadnika – ne želi da im samohvalisanjem gura prst u oko i navlači njihov gnev zbog izgovorenih laži? Vulin očito ne razmišlja ni o čem sličnom: na primer, on je na Uskrs iskoristio priliku da obiđe Vojsku Srbije na četiri mesta (Generalštab, privremene bolnice na Beogradskom sajmu i VMC „Karaburma“ i garnizon u Bačkoj Palanci) i održi vatrene govore o „prvoj liniji odbrane“, „položajima koji nisu napušteni“ i slično.
Stefanović se od svega ovoga primetno uzdržava. Tokom dosadašnjeg trajanja vanrednog stanja, pojavio se svega tri-četiri puta na televizijama, obišao jednom policiju koja tokom zabrane kretanja kontroliše saobraćaj na Gazeli gde im je podelio lančpakete – i to je sve. Znajući da su mnogi od 42.000 ljudi, koliko broji sistem kojim upravlja, porodično uvezani ili su bračni drugovi, verovatno smatra da bi mu sve drugo bilo kontraproduktivno.
Još nešto privlači pažnju. Uprkos Vulinovom hvalisanju na Uskrs kako je Prva brigada Vojske Srbije sa sedištem u Novom Sadu primila „prvi i najteži udar koronavirusa jer pored njih je prošlo više stotina giljada naših građana koji su se vratili iz inostranstva“, skriva broj zaraženih, pa čak i umrlih među vojnicima. Na drugoj strani, MUP (granična policija) koji je zaista primi „glavni i prvi udar gastarbajtera“ otvoreno govori o broju svojih zaraženih pripadnika. Tako, prema podacima koje je u vreme pisanja ovog teksta „Vreme“ dobilo iz MUP-a, na koronavirus pozitivno je oko 200 policajaca, od toga jedan ili dva granične policije (zaraženi uglavnom privatnim kontaktima), a umrlo je nažalost njih pest (svi oni su od ranije imali druge hronične bolesti).
Kakva je uloga doktora Stefanovića u vanrednom stanju? Zakon propisuje da je u vreme vanrednog stanja za uvođenje policijskog časa ovlašćena jedino Vlada, ali je ovog puta to urađeno Stefanovićevom Naredbom o graničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije koja je stupila na snagu 18. marta. „Suovlašćenik“ za mere je ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Tek od 9. aprila policijski čas se propisuje Uredbom Vlade, što bi u praksi moglo značiti da bi svi koji tuže državu zbog toga što su u tom periodu privedeni i prekršajno kažnjeni mogli da dobiju spor i odštetu. Zašto je Ana Brnabić to u početku prebacila na Stefanovića i Lončara, nije poznato. Sigurno je samo da takvu odluku nije sama donela. Uglavnom i prevedeno na normalan rečnik, u ovom slučaju je reč o igranju ping-ponga između Vlade i Ministarstva unutrašnjih poslova, svojevrstan „transfer odgovornosti“.
Ista je situacija i sa onima kojima je posle povratka iz inostranstva na granici usmeno rečeno, ili nije uopšte, da moraju biti u karantinu, a vratili su se u zemlju, na primer 15. ili 16. marta, dok je Uredba stupila na snagu 18. marta. Pošto su privedeni na izdržavanje kazne zbog napuštanja mesta boravišta, postavlja se pitanje da li su kažnjeni retroaktivno i kako će sud raspetljati tu rašomonijadu. Osim ako se kao pravna odredba, jača od ustavne i zakonske, uzme ona koju je primenio novosadski sudija Keser, da je „apel“ predsednika Srbije jači od svih pozitivnih zakonskih akata.
Kada je reč o vanrednom stanju i odstupanju od proklamovanih ljudskih prava, član 200. Ustava Srbije kaže da je Vlada ta koja propisuje takve mere, „uz supotpis predsednika Republike“, koji se sa njim saglašava i potvrđuje. U ovom slučaju, formalno i pravno gledajući, opet je prekršen Ustav – jer je Aleksandar Vučić prvopotpisani donosilac Uredbe.
