Gde su nestale silne milijarde nemačkih maraka?

BERLIN  – Prvi predlozi za stvaranje zajedničke evropske monete datiraju još od 1970. do 1972.godine.

Naravno da se  od samog početka priče o zajedničkom novcu  u javnosti pojavio veliki broj protivnika, pogotovo u državama sa stabilnom i jakom valutom kao npr. u  Nemačkoj, tvrdeći da države tako gube dobar deo svog suvereniteta koji im je pristuom  Evropskoj uniji delom već bio oduzet. Pristalice zajedničke  monete, uglavnom ministri finansija država sa veoma nestabilnim novcem, kao npr. Italija, Grčka,  Francuska i još neke druge države, videle su šansu da prelaskom na novi vid novca stabilizuju i svoj novac i  bar dobrim delom i svoju privredu.

Dugogodišnje trvenje  trajalo je sve do 1978. godine kada je dogovoren zajednički evropski monetarno-kursni  sistem kako bi se sprečile često veoma  velike oscilacije kursa jedne  valute prema nekoj drugoj –a sve u cilju kako bi se izbegle velike razlike u cenama rada ali i gotovih proizvoda među članicama EU. Tako su neki od  idejnih tvorci zajedničke monete  očigledno želeli da smanje  konkurenciju država sa tzv. „mekom“ valutom na tržištima zemalja sa „jakom“ valutom gde su proizvodi iz država sa „mekim“ valutama, mogli da budu i do 30% jeftiniji od npr. nemačkih proizuvoda. Zagovornici zajedničke valute su želeli da sa svetskog tržišta potisnu američki dolar koji je bio vodeća, obračunka valuta kod svih poslova.

Dugogodišnji, dosta teški pregovori su okončani tek oko 1990.godine, da bi se 1998. osnovala Evropska centralna banka  i bio utvrđen kurs moneta država članica EU prema  novoj valuti nazvanoj evro. Drugog  maja 1998. u Briselu su šefovi država- članica EU potpisali pristup zajedničkoj valuti. Zna da se tadašnji nemački kancelar Helmut Kol, i pored  ogromnog protivljenja stanovnika Nemačke , odrekao veoma čvrste i stabilne nemačke marke –DEM, da  bi ona bila zamenjena  novim novcem za koji niko nije znao koja će mu biti zaista prava vrednost na tržištu.

Među  finansijskim stručnjacima kola priča, da ni Kol nije bio za zamenu (pre)jake marke ali da ga je tadašnja engleska premijerka Margaret Tačer ucenila- ili se Nemci odriču svoje čvrste marke,  ili od ujedinjenja sa Nemačkom demokratskom  republikom  (istočnom Nemačkom-skraćeno DDR) nema ništa. Kohl je popustio i poslao nemačku marku u istoriju.  Pri tome ni tadašnja premijerka Engleske ni sve kasnije vlade, nisu se odrekle funte da bi prihvatile evro!

Kurs evra prema DEM utvrđen  je u odnosu  1,95583 nemačke marke za 1 evro.  Sve do zvaničnog uvođenja evro- banknota i kovanica u promet  1.1.2002. godine, novopečeni evro se koristio samo u knjigovodstvenim međubankarskim obračunima. Nemci su trebali da sve u DEM iskazane cene podele sa dva, takođe i sve druge troškove ali i svoje plate i penzije, kako bi ubuduće sve  plaćali u evrima.

U početku  se mnogima  umesto plaćanjem  2 DEM za nešto, a  sada je  trebalo dati smo 1 evro,  nova valuta učinila veoma privlačna.  Ljudi su očigledno  bili  zaboravili poslovičnu alavost trgovaca. Već u toku prve godine postojanja evra, ako je npr. nekada kilogram  hleba koštao  4 DEM,  sada bi trebalo da košta „samo“ 2 evra, ali „dogodile“  su se nove cene –umesto 4 DEM, hleb je počeo da koštao 4 evra!  Naravno i sve drugo je  vremenom postalo dvostruko skuplje nego pre uvođenja evra!

Sva ušteđevina na štednim knjižicama je sa DEM  iznosa preknjižena na evre,  sve banke su  na šalterima, doduše ne tako dugo, DEM banknote čuvane kod kuće ili u bankarskim sefovima, bez problema  menjale u evro.

Znamo da su Nemci veoma pedantni  -tako da se uvek tačno znalo koliko je novčanica i kovanica njihove nacionalne valute DEM bilo u opticaju i koliko je promenjeno u evro. 

Ovogodišnji izveštaj  knjigovođa Nemačke savezne banke koja još uvek postoji i ima filijae u svim glavnim gradovima nemačkih pokrajina,  kaže da još čitavih     12,75 milijardi DEM nisu zamenjene u evre. Nije zamenjeno kovanica za 6,8 milijardi DEM kao ni 5,7 milijardi DEM u banknotama.

Gde je nestalo to silno bogatstvo  i zašto nije zamenjeno u evre?  Tačnih odgovora nema, postoje samo pretpostavke. Kovanice su verovatno izgubljene, otišle u kanalizaciju, rasute su  po livadama, na morskim ili rečnim plažama, ponešto metalnog novca ležu u  fijokama domaćinstvima dobrog dela  ljudi rasutih širom planete itd. itd. 

Ali -gde je nestalo skoro 6 milijardi DEM u banknotama- ni na to nema pravih odgovora. Neke su, skrivene u kućama, izgorele kod nastalih požara, registrovane novčanice iz pljački i otmica su možda zakopane ko zna gde pa su i razbojnici,  posle izdržanih dugogodišnjeih zatvorskih kazni,   zaboravili gde su skrivene, ušivene su u dušeke ili skrivene u delove nameštaja, podove kuća, u tavanskim budžacima, zidine kuća itd. Kada se takve stvari, posle smrti vlasnika, bacaju na smetlišta, deponuju ili spaljuju, ili se ruše stare kuće, retko se nađe ponešo novca, ali najveći deo biva  verovatno zauvek uništen. 

Nemački stručnjaci smatraju da je deo pomenutih banknota završio na sličan način kao u Nemačkoj negde u inostranstvu. Zna da su mnogi  u zemljama Istočne Evrope nemačke marke, dobijene od rodbine i prijatelja koji su živeli u Nemačkoj ili za sopstvenu valutu zamenjenih na tzv. „crnom tržištu“ čuvali kao nekakvu „zlatnu rezervu“ protiv velike devalvacije svog novca.

Šta je sa banknotama koje naslednici pronađu i dve decenije posle ukidanja važnossti DEM banknota? One se bez problema i bez vremenskog ograničenja mogu promeniti po zvanično utvrđenom kursu DEM-evro u  filijalama Nemačke savezne banke.  Novac nemačke države emitovann posle  1950 godine nikada ne gubi vrednost- uvek se može zameniti u aktuelne banknote. Naravno uz provere da nije  falsifikovan. Znamo da su i neke naše banke, uz plaćanje provizije, primale marke za zamenu u  nemačkoj  Saveznoj banci.

Zato bi i naši sugrađani, pre nego što posle smrti svojih rođaka koji su možda nekada živeli u Nemačkoj, pobacaju njihove stare stvari, trebali da sve dobro pregledaju. Možda je nešto ipak ostalo skriveno za  „crne dane“  jer je  promena u evre je još uvek moguća!

P. Rakočević