autor:Milan Ružić
Jedno od najčešće postavljanih pitanja poslednjih deceniju-dve jeste ono „Gde su srpski intelektualci?ˮ Hajde da na to pitanje već jednom damo odgovor…
Prvo i osnovno, ovo je narod u kom se niko nije potrudio da institucionalizuje (ne u onom smislu zbog kog se sad smejete) zaista reprezentative intelektualce, u svetlu toga da im pruži naučnu, finansijsku i medijsku potporu. Prema tome, ovaj narod, koji je jako raslojen u obrazovnom, materijalnom i svakom drugom smislu, sačinjava previše grupa nastalih usred bezbrojnih podela i svaka grupa, po kom god kriterijumu bila podeljena, ima svoje viđenje toga ko je intelektualac, a ko ne. Stoga, kada se govori o tome da se intelektualci ne oglašavaju vezano za Kosovo i Metohiju, litijum, nacionalni identitet i sve ostale teme, ne znam ko je prozvan, jer ljudi koje sam smatram intelektualcima jesu, i to mnogo puta, pisali o svim ovim stvarima, ali problem je u tome što to prenese jako mali broj medija, iliti veći broj samostalnih medija koji imaju jako ograničen broj publike.
Onda se svi mogući predlozi, planovi i ideje u stvari izgube u tom bezglasju nastalom usled suženja prostora, a često i svesti. Moram priznati, ako ću reći ono što mislim i što smatram očiglednim, da se ni intelektualci nisu baš pretrgli, a razlog tome može biti izabran sa gomile.
Nevolja sa ljudima koji pretenduju da budu, ili zaista jesu, deo intelektualne elite (istina nedefinisane) imaju taj problem što pišući tekst, postavivši objavu na društvenim mrežama ili oglasivši se preko Jutjuba smatraju da su nešto uradili. Uistinu, pojedini intelektualci se bave takvim poslom da je njihov domet ili način reagovanja ograničen na tekst, ali broj takvih intelektualaca je, ako ćemo biti iskreni, vrlo mali.
Drugi deo intelektualaca smatra da je izaći na ulicu i učiniti neko nedelo na protestu, pa zatim biti uhapšen, ogromna stvar. Ovde imamo drugu vrstu problema. Intelektualac koji bi tako nešto učinio, dokazuje dve stvari… Prvo, dokazuje da nije intelektualac, već nešto sasvim suprotno. Drugo, slobodno ga možemo smatrati pretendentom na političku funkciju, jer smo do sada valjda shvatili da su hapšenja skoro pa inaugurativna stvar za hapšenika, barem što se tiče politike.
A onda imamo i dert ili sevdah-intelektualce koji cvetaju tek kada se kukumavči i govori o tome kako se ništa ne može učiniti, kako je sve dovedeno do kraja, kako su svi nemoćni, a naročito intelektualci… U svemu tome ima istine, ali ona je jako zamagljena, tako da i kad je vidimo ne znamo da li je istina ili laž.
Ono što je važno reći jeste sledeće… Intelektualac je čovek koji treba da vodi borbu za dobro svog naroda, a kroz oblast kojom se bavi. A tek onda, ukoliko poseduje intelektualni suficit (rečnikom naše vlasti rečeno), njegov idejni potencijal treba iskoristiti tako da vidimo hoće li ta ideja uspeti da sredi neke stvari na način na koji je taj intelektualac sredio svoju oblast. Umesto ovoga, mi smo intelektualcima krstili one koji su nam najvidljiviji, a opet, nismo počeli da slušamo one koji su apsolutni vladari svojih profesija. Mi i dalje tražimo intelektualce na televiziji, Instagramu, Fejsbuku (što je potpuno banalno) i među dobitnicima priznanja, a tvrdimo da su priznanja data miljenicima vlasti. Zašto onda sami ulećemo u taj krug…
I ko je došapnuo našim pravim intelektualcima da nije dovoljno za promenu svesti, množenje ideja, nametanje zdrave logike i ideologija, da neko radi kao profesor na fakultetu? Ili da nije dovoljno biti novinar? Ili da nije dovoljno biti istoričar? Ili da nije dovoljno biti sveštenik? Sve je to dovoljno, jer su u pitanju profesije u čijim okvirima se veoma snažno može uticati na ljude, naročito na mlade. E sad, bolest naših intelektualaca je u tome što oni uz učinjeno ne zahtevaju zahvalnost, zdrave naraštaje, promenu svesti ili bilo šta dugoročno, već žele individualno priznanje koje mogu videti sad i odmah, a još ako može uz to dobiti i epitet javne ličnosti, pa ih mesar pusti preko reda u samoposluzi, tek onda misle da su nešto učinili.
Odlazak kod Marića nije intelektualni čin, već pristanak na osporavanje, utišavanje i anuliranje, međutim, uz naplatu na nivou popularnosti. Stoga, ako neko ode na televiziju da govori o nečemu što nije njegova struka ili nešto u čemu on sam prednjači, znači da je otišao po milovanje po glavi i slavu. Samim tim, ne možemo reći da je to intelektualac, jer ovaj narod odavno ne zanimaju lica koja će postati poznata, već delo koje će nas izvaditi iz ovog rudnika koji smo iskopali, ili iz septičke jame. Zavisi šta ko vidi.
Stoga, intelektualci se čuju, ali je problem što njihove reči odzvanjaju samo u najužim krugovima, i to još odzvanjaju egoizmom i jedva čujnim zvukovima ispaljivanja konfeta i tapšanja po leđima.
Možda ovo deluje kao udari-pa-poljubi tekst, ali nije. U pitanju je ukazivanje na problem spone između naroda i intelektualne elite, kao i diskonekcije intelektualne elite sa samom sobom.
Problem je i u tome što jureći slavu i poziciju, intelektualci su sebe doveli do apsolutne stvaralačke i naučne impotencije. Zanemarili su dela da bi otišli da beru lovorike za nadnicu.
A da li nešto može da se uradi mimo struke i parnog odela na televiziji i pritom se ne bude uhapšen, naravno da može. Uvek. Ali za to fali malo više želje da se ostvari cilj, a ne slava. Nedostaje još pameti, rodoljublja (umesto samoljublja) i, što bi jedan deda na Ovčaru rekao, belih bubrega.
