Gde nam odrastaju deca?
Da li će raj za gangstere biti pakao za naše unuke?
Nije nas briga.
Pre neki dan u prodavnici starija gospođa kuka na kasi kako je sve poskupelo, a onda se krsti i kaže:
„Samo da se ne zarati“
Kažem joj: Gospođo, o kakvom ratu pričate, kad ne možemo da preživimo u miru?
„Šiptari hoće da krenu na Srbe na Kosovu, onu ženu pojede ajkula, bože sačuvaj!“
To vam serviraju oni koji žele da se bavimo tim stvarima dok nam zavlače ruku u džep, ajkule koje nas na živo jedu.
„Neka ih, nek pljačkaju, i oni će u grob ko i mi“.
Treba da se radujemo grobu u kome ćemo biti svi jednaki, jer to je jedina sigurnost u ovom životu koji ne treba da koristimo za lepe stvari, već da ga gledamo kao čekaonicu za smrt?
U to su pretvorili ovu zemlju. U ogromnu čekaonicu u kojoj pacijenti čekaju da ih prozove doktor Smrt nemaju saosećanja za prozvane preko reda. Mlade, koji su tek počeli da žive, ubijene, otrovane… Kažu:
„Dobro je što ja nisam na redu“.
Juče su u čekaonici napravili doček onome koji ih je smestio u čekaonicu, on je neprijateljem Srbije nazvao novinara koji je pitao šta znači izjava: „Vratio sam se, a vi znate šta to znači“ čoveka koga je Oliver Ivanović pre streljanja označio kao mogućeg ubicu.
Za gospodara čekaonice on je patriota.
Policajac koji je otkrio plantažu marihuane biva označen kao narko diler od strane zaštitnice koljača i huligana.
On biva pozvan na saslušanje.
U čekaonici je zabranjeno usporavati odlazak u smrt, u čekaonici je zabranjeno raditi po savesti!
Tišina.
Grobna tišina pre groba u raju za gangstere, čekaonici za smrt za sve ostale.
I kad nam prozovu prijatelje, komšije, kolege, decu ljudi koje poznajemo mi ćutimo.
Sedimo u prostoriji bez vazduha, vode, sunca, smeha i radujemo se što nismo mrtvi.
Još.
Piše: Aleksandra Ćurčić
Izvor: Ozonpress
