Nešto duboko nije u redu sa sudom onih koji nam sude i koji nas tako lako osuđuju. Ni sa sudom, ni sa pravom, sa pravdom, sa pravičnošću, da ne kažem sa ljudskošću, jer, odavno kod njih ljudskosti nema.
Zaista, ima li kraja licemerju pokvarene Evrope?
I, čudi me što prekjuče nisu u Zagreb došli sa tenkovima, sa bornim kolima i avionima, u uglancanim uniformama da paradiraju zajedno sa onima koji su 1995. pobedili one nesrećne majke, babe i decu u izbegličkim kolonama pa sad to slave. Bili bi u Zagrebu dočekani cvećem, barem Zagreb ima iskustva u dočecima sa cvećem! I, duboko sam ubeđen da to, što nisu došli u Zagreb, nisu učinili zato što su shvatili šta je bila „Oluja“, pre će biti da je to iz nekog interesa. Tako Evropa funkcioniše.
Mesecima je uoči godišnjice Srebrenice bedna Srbija grcala pod evropskim pravom i pravičnošću, pod njihovim sudom. Primoravana da prizna da je lično svaki Srbin ubijao one nesrećnike u Srebrenici, da je svaki Srbin lično, pripadnik genocidne nacije, da su nam takva i deca, da naši potomci u školama treba da uče da su im đedovi, svi do zadnjeg bili zločinci…
Evo, dođe i prođe godišnjica „Oluje“. Ne čuh ni jedan jedini glas iz Evrope, poziv Hrvatskoj da se pokloni senima 1.900 pobijenih Srba po selima od Knina do Benkovca i ovamo ka Banjaluci i Srbiji, po izbegličkim kolonama. Onima koji su poverovali Tuđmanovim lecima i lažima da će za njih biti života u novoj Hrvatskoj. Ni jedan jedini glas.
A, evo, pitam danas, uoči obeležavanja godišnjice velikog, strašnog zločina, jesi li Evropo možda čula za Prebilovce… Nisi, ili možda jesi, pa si se napravila luda… Nije ti se priča o Prebilovcima uklopila u tvoje šire poglede, shvatanja… Kako to da i Srbi mogu da budu žrtve…
Znaš li Evropo šta je bilo u Prebilovcima, ili znaš pa te se ne tiče. Izvinjavam se Evropo, ali, meni ta priča danima ne silazi sa uma… Drhtim pred njom. I po hiljati put se pitam šta li su mislile one nesrećnice dok su svoje dečačiće, svoje devojčice držale za rukice i čekale da dođu na red da ih zajedno bace u jamu, Gospode bože tako lepog imena, u jamu Golubinku…
Znaš li Evropo koliko je nada, koliko snova, koliko ljubavi, koliko radosti, koliko sreće nečije završilo u tim jamama… Koliko krsnih slava i familija zatrto. Jesi li možda, Evropo, čula da su 6. avgusta 1941. u Prebilovcima iz majki vadili živu decu, klali ih, pa ih vraćali u rasporene trbuhe. Mene, Evropo, duboko se izvinjavam, svaki damar boli dok pišem ove redove…
Znaš li Evropo da su 1992. godine, potomci onih što su vadili decu iz majki, minirali spomen kosturnicu sa kostima prebilovačkih žrtava. Znaš, znaš, samo se praviš luda. Znaš li da su desetak godina kasnije, sakupili tek sedam sanduka kostiju mučenika… Ostale razvukle zveri po kršu.
Znaš ti Evropo dobro da je mina ispod kosturnice bila poruka Srbima da za njih na toj zemlji nema mesta, znaš dobro, samo se praviš luda.
Ako nisam u pravu, što, Evropo, ne pozva koga iz Hrvatske da ode u Prebilovce da se pokloni pred mučenicima, da se pokaje, da zatraži oprost… To je valjda ljudski… Što ih ne pritisnuste…
I, Evropo, da se mnogo ne uznemiriš nad ovim rečima, moram da ponovim, ne pišem ja ovo Evropo što nekoga mrzim, što želim da ovim redovima zovem na zlo i na krv… Daleko bilo…
Samo mislim da prebilovačke žrtve nisu zaslužile zaborav u kome su bile decenijama… Mislim, eto, da im dugujemo makar toliko da ih bar pomenemo i da im sveću zapalimo i češće nego samo na ove godišnjice. I mislim da je vreme da se posle decenija kolektivne amnezije probudimo, da i mi, Evropo, kao što se ti sećaš i kao što slaviš svoje žrtve i svoje mrtve, dobijemo isto pravo. I zato što sam duboko uveren da nam to pravo pripada.
Imamo i mi rana, Evropo, i bole nas, ma koliko ti okretala glavu…
Zoran Šaponjić
iskra.co
