Genocid nad Srbima traje vekovima

1
371

Trenutne genocidne (ne)prilike

22. mart 1993, Sahrana u Bratuncu – Kravice, foto: Vlada Dimitrijević

Nezavisna desetočlana međunarodna komisija koja je istraživala zbivanja u Srebrenici i njenoj okolini od 1992. do 1995, predstavila je 11. juna 2021. godine svoj izveštaj Vladi Republike Srpske, posle čega je izraelski istoričar Gideon Grajf (1951), predsednik te komisije, saopštio javnosti da njemu “niko ne treba da objašnjava šta je genocid” jer on, kao Jevrejin, dobro zna “šta genocid znači”, da u Srebrenici “nije bilo više od 3.714 žrtava – taj broj treba da bude zapisan u istoriji, ni manje ni više”, te da “navedeni događaji ni na koji način nisu genocid i mi smo to dokazali”.

Tako oni koji su zarad istine delovali nezavisno, znalički (neko bi rekao: kvalifikovano) i ne pretpostavljajući da će jedna fašikratska institucija u liku Evropske unije, četrdesetak dana kasnije (22. jula 2021) nametnuti nakazan “zakon o zabrani i kažnjavanju negiranja genocida u Srebrenici”.

Da se “Vlasi ne bi dosetili”, Unija je ceo tovar, sve sa samarom, prebacila na nekog Valentina Incka (1949), svoga visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, tada u ostavci, momka koji je prihvatio da obavi taj prljavi posao makar bio upamćen kao “remetilački faktor u odnosima među narodima u BiH… suprotno poverenoj mu misiji”.

Valentin Incko smatrao je velikim priznanjem to što je baš njemu, Nemcu slovenačkog porekla, odraslog u porodici u kojoj se “besedila slovenščina”, palo u deo da se svrsta uz one svoje saplemenike, ponemčene i druge, koji su se Srbima bavili isključivo sa genocidnim namerama: uz pesmopisca “Bojnoga groma” i njegovu poruku da “topovima pozdravljamo vas Srbe / hladan dom vam dižemo uz vrbe”, objavljenu uoči austrougarske objave genocidnog rata protiv Srbije (1914); uz austrougarskog generala pod čijom su komandom, na samom početku Velikog rata (1914), po zapadnoj Srbiji počinjeni nebrojeni zločini genocidne prirode; uz rimokatoličkog sveštenika koji je svoje “političke zasluge” stekao izjavom da je Slovenija, posle Velikog rata, “ujedinjenjem” sa Srbima “dobila zlatnoga konja, a vratiće im se islužena raga”; uz komunističkog učitelja od čije se “privredne reforme” srbska privreda nikad nije oporavila; uz slovenačko građanstvo koje je tokom “malog prljavog rata” 1991. godine svoje ulice ukrašavalo parolom “Srbe na vrbe”, istom onom kojom se rimokatolički Zapad poštapao vodeći tokom 20. veka četiri genocidna rata protiv srbskog naroda: 1914-1918, 1941-1945, 1991-1995 i 1999. godine

Genocidna dešavanja u prošlosti

Ipak, i izvornim i ponemčenim Slovencima valja priznati da “igraju” sporednu ulogu u mnogovekovnom genocidnom ratu rimokatoličke jeresi protiv srbskog naroda, malo zbog toga što su malobrojni, a nešto više jer su se “ostali”, mnogobrojniji i zainteresovaniji za primat “u tom smislu”, baš zbog svoje duhovne jalovosti (znaju oni da su “na začelju stvaranja civilizacije u Evropi”) vrlo trudili, i još uvek se trude da Srbima, tvorcima ljudske civilizacije, dođu glave.

Da u prošlost ne idemo dalje od grčko-latinske saradnje tokom “prosvetiteljske” misije solunske braće Ćirila (oko 826-869) i Metodija (oko 815-885), kada je molba velikomoravskog kneza Rastislava (842-871) vizantijskom caru da mu, zarad suzbijanja nemačkog uticaja, pošalje kakvog “episkopa i učitelja” koji bi moravskom narodu objašnjavao hrišćansku veru na razumljivom jeziku, srbskom, iskorišćena da Srbima naprave veliku podvalu. (Kad je memorandumom jednoga ozbiljnog naučnog skupa držanog 2007. godine u Sankt Peterburgu zatraženo od slovenskih akademija da se otkače od laži koja je Ćirila i Metodija ustoličila kao izumitelje ćiriličkoga pisma, te da svoju nauku usmere na istinu o srbici, izvornom srbskom pismu, sve su akademije to prećutale, i ona u Beogradu, naravno).

“Strateg” te podvale bio je carigradski patrijarh Fotios (oko 820 – oko 897), a realizator rimski papa Nikola (820-867). Za tu (ne)priliku, uzeti su solunska braća Konstantin i Metodije, Grci koji su znali srbski jezik, navodno “već iskusni u poslovima ove vrste”, ali zaista bez ikakve veze sa verskim i crkvenim poslovima. Papa je u Rimu zamonašio Konstantina pod monaškim imenom Kirilo. Kako je vekovima ranije u Serbiumu (Sirmiumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici) postojala srbska arhiepiskopija koju su nazivali “ilirskom”, dao mu je čin arhiepiskopa sirmiumskog.

Pre odlaska u Moravsku, Konstantin je boravio kod Hazara i, na Krimu, u prolazu, video kod Rusa jedno pismo i od njih saznao da su na to pismo preveli Jevanđelje. To pismo bila je srbica, a tim su slovima, kao početnim, ukrašavali imena prehrišćanskih bogova. Konstantin (Kirilo) odneo je to pismo u Carigrad gde su mu rekli da ga nosi u Moravsku kao svoj izum, te da će ono, preko crkve, biti proglašeno kao prvo slovensko, to jest srbsko pismo.

To pismo zvalo se kirilovica sve do 16 veka, kad mu je dato novo ime – glagoljica. Istovremeno, srbica je preimenovana u kirilovicu, odnosno ćirilicu. Cilj ove podvale bio je da se Srbi, odnosno Sloveni, celom svetu predstave kao narod nepismen sve do devetog veka, te da su im prvu pismenost “darovali” Grci. Na taj način, Sloveni, odnosno Srbi, bili bi eliminisani iz svega dotadašnjeg civilizacijskog stvaranja i, u skladu sa tim “otkrićem”, predstavljeni kao divljaci.

Kada su Moravci shvatili o čemu se radi, proterali su Kirila. Papa Jovan VIII ( ? – 872-882), na brzu ruku, arhiepiskopski čin daje njegovom bratu Metodiju, ali mu je ubrzo grdno zamerio “za upotrebu slovenskog jezika, koga mu je zabranio”, zbog čega ga je i pozvao u Rim, na “raport”. Ne zna se kako se taj susret okončao, ali je izvesno da su Moravci proterali i Metodija, tako da “solunska braća” svoj navodni prosvetiteljski rad među Srbima okončaše u Rimu. (Podrug veka kasnije – 1059 -, na to se “iskustvo” naslonila rimokatolička “crkva”, odnosno jeres u hrišćanstvu, kada je na jednom saboru svojih prelata u Solinu, kod Spljeta, srbsku ćirilicu nazvala “đavoljim izumom”).

Koji pasus ranije pomenuta je episkopija u Mitrovici, kojoj su, kako čitamo kod istoričara Dušana J. Popovića (1894-1985), pripadali i Srbi u Bačkoj. On još dodaje da se tamo nalazio manastir “grčkog obreda”, osnovan pre šizme (1054), za monahe grčke, slovenske i madžarske narodnosti. Koliko je istočni obred bio raširen po Madžarskoj vidi se iz jednog pisma pape Silvestra II, upućenog madžarskom kralju Stefanu (oko 975-1001-1058) koji je primio hrišćanstvo, bio kršten kao Vojko i u svom narodu postao “apostolski kralj”. U pismu mu papa “izražava čuđenje što se u Ugarskoj nalazi devet ‘grčkih’ i sa­mo jedan ‘latinski’ mana­stir”, te mu nalaže da, sa tim u vezi, “nešto učini”. A to “nešto” ticalo se porimljenja tamošnjeg življa, tako da je antropolog Srboljub Živanović (1931) mogao reći da “oni od tada do sada jako mnogo čine protiv Srba”, te da je “genocid nad Srbima počeo… za vreme prvog madžarskog kralja Stefana Prvog”.

Sve to bilo je samo uvod u desetak-petnaest krstaških ratova koje je Rim, upotrebom ugarske vojske (onaj poslednji uz pomoć poljskoga kralja) od kraja 12. veka pa sve do 1407. godine, preduzimao protiv “srbskih jeretika”, uglavnom u Bosni i Dalmaciji, a dva puta protiv cara Dušana (oko 1310-1346-1355) i jednom protiv cara Uroša (1336-1355-1371), s jedinim ciljem da se porimi Helmsko poluostrvo, od 1808. godine poznato kao Balkansko.

Sa krstašenjem se prestalo kad je srbska država pala pod tursku okupaciju (što je u Rimu dočekano s uverenjem da će Srbstvo biti satrto), ali je rimokatolički rat protiv pravoslavlja nastavljen čim je, posle Bečkoga rata (1683-1699), postalo izvesno da turskome carstvu predstoji povlačenje.

Tek postignuti mir bio je lepa prilika skom feudalcu Ferencu Rakociju da digne ustanak protiv Habzburške monarhije (1703-1711), a skoro istovremeno, bez veze sa tim ustankom, došlo je i do srbske pobune u Baranji. Nezadovoljni verskim progonima, ekonomskim iskorišćavanjem i skoro nepodnošljivim uslovima ratne službe, Srbi su imali za cilj da poboljšaju svoj položaj, ali su, u trenutku kad se postavilo pitanje kojoj se strani privoleti, oni “gotovo jednodušno prišli caru”.

Barem na reči priznajući da “oružju vični narod srpski ne mali deo žalosti i progona u našoj državi podnosi”, Rakoci se kleo svojim “prastarim madžarstvom” da će Srbi koji mu se pridruže u budućoj pobedi “biti u takvoj slobodi da nigde nikom neće danak davati”, ali je istinski smisao tog poziva, bez obzira na sva lepa obećanja, bio sadržan u poruci da “ako nam Bog blagoslovi naše oružje, konačno ćemo ih (Srbe – IP) iskoreniti u našoj madžarskoj otadžbini”. Posle svega, madžarski istoričar Ignac Ačadi (1845-1906) mogao je napisati da je u Bačkoj i Baranji tih godina izginulo, najvećim delom poklano, oko 120.000 Srba. O kakvim se zverstvima radilo, svedoči i izveštaj izvesnog Rakocijevog zapovednika Boćana kako je “Bačku sve do Varadina nemilice opustošio, marvu oterao, sve posekao, sva imanja i sela popalio”.

Narednih decenija, pošto je broj Srba u Bačkoj bio drastično smanjen, preduzeto je ubrzano naseljavanje Nemaca, uvek u srbska naselja. Takav vid naseljavanja, po svemu genocidne prirode u odnosu na Srbe, bio je inspirisan namerom da se došljaci što više približe preostalim Srbima, da na njih utiču, sa njima orode, posle čega bi se lakše moglo otpočeti sa njihovim rimokatoličenjem i nemčenjem. Istovremeno, sprovođena je i sistematična madžarizacija, tako da je u vremenu od 1717. do 1850. godine asimilovano više od 1,700.000 nemadžara, među njima i Srba, a najviše Slovaka, od starine srbskoga plemena.

Da Vas podsetimo:  Deseta srpska medalja

Klemens Meternih (1773-1859), od 1809. do 1848. godine austrijski ministar spoljnih poslova (i stvarni vladar), čvrsto se držao političke logike da “Austriji nikako nije u interesu da na svojim južnim granicama dobijemo slobodnu srbsku državu”, što je na samom početku svoga ministrovanja definisao u pismu caru Francu II (1768-1792-1835): “Srbija mora u našem najdirektnijem interesu ili Porti (Turskoj – IP) ili nama da pripadne… ali sama nikada – slobodna, nezavisna država”.

Revolucionarna 1848. godina i srbska Buna tokom njenog trajanja bile su, po mnogo čemu, tragične po srbski narod u Vojvodini Srbskoj jer su ugarska “zakonopropisana pravila”, prema pisanju Miloša Milojevića, nalagala “uništiti sve narodnosti živeće u tako zvanoj Madžarskoj, i po kojima moraju izgubiti jezik, vjeru, narodnost i t. d. pa se preliti u Madžare… Zverski je tada pobijeno preko 100.000 duša Srba” i razoreno sto petnaest (115) srbskih crkava i manastira, “ne za vreme borbe… kad su strasti radile”, već “onda kad ne beše borbe”.

Na drugoj strani, sredinom jula 1849. godine, Austrija čiju su (podmuklu) stranu u tim zbivanjima držali Srbi, “pucketala” je iz četiri mala topa na varadinsku tvrđavu, tek toliko da se Madžarima pruži izgovor da bombarduju Novi Sad. To se i desilo: Madžari su pruženu priliku do kraja iskoristili, tako da je sa Varadina počela snažna artiljerijska vatra; najveći deo grada bio je uništen i spaljen, a sa njim i neprocenjivo kulturno bogatstvo srbskog naroda, između ostalog i biblioteka Jovana Hadžića-Miloša Svetića (1794-1860), advokata, jednog od osnivača Matice srbske, sočinitelja prvog srbskog građanskog zakona iz 1844, s oko 3.000 knjiga i “dragocena građa za srpsku istoriju”; za srbsku kulturu i istoriju srbskog naroda bio je to gubitak po mnogo čemu uporediv i sa genocidnim uništenjem Narodne biblioteke u Beogradu, 6. aprila 1941. godine. (Nije Hitler uzaman govorio da “narod kome uništite spomenike – za dve generacije prestaje da postoji kao narod”). Kad su se austrijske trupe povukle iz grada, vrate se Madžari u njega i popale “najveći broj srpskih kuća, te sva varoš, za malim izuzetkom, izgore”.

Može se smatrati nesumnjivim da je na “revolucionisanje” srbskih neprijatelja sa severne i severozapadne strane odlučujuće uticala “filosofska misao” Komunističkog manifesta čiji su “pisci” bili Karl Marks (1818-1883) i Fridrih Engels (1820-1895), ne samo ideolozi “naučnog socijalizma”, već i međunarodnog terorizma, što u sebi sadrži i genocidnu zamisao o uništenju srbskog i ruskog naroda. Engels je, naime, dokazivao da su Južni Sloveni (ovo se najčešće može čitati kao Srbi) “nužno kontrarevolucionarni”, da je istorija osudila “reakcionarne” Srbe na nestanak s istorijske pozornice, Marks je tvrdio da “ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija”, dok su obojica “znali” da je ostvarena “revolucionarna” parola sa same sredine februara 1849. godine, koja je pozivala na biološko uništenje Slovenstva: “Neka tada bude borba, ‘neumoljiva borba na život i smrt’ sa Slovenstvom; borba do istrage i bezobzirni terorizam”.

Na manifestni terorizam i Marksovo genocidno potapanje Srbije mislio je Džordž Grajm Vatson (1927-2013), istoričar i književni kritičar, profesor na Kembridžu, kada je napisao da “možda mnogima nije poznato da su samo socijalisti otvoreno zagovarali genocid u 19. i 20. veku. To je malo poznata činjenica i zvuči šokantno… a prvi put se pojavilo januara 1849. godine u Marksovom listu Nove rajnske novine… Marks je bio otac savremenog političkog genocida. Ne znam nijednog evropskog mislioca modernog doba pre Marksa i Engelsa koji je otvoreno zagovarao rasno istrebljenje”.

Nije trebalo da prođe mnogo vremena, tek nešto manje od tričetvrt veka, da Austrija i Vatikan u “dnevni red” ponovo uvrste nameru da s evropske karte “izbrišu” Srbiju. Iskazano je to kroz poruku sadržanu u tajnom izveštaju austrougarskog poslanika u Vatikanu, sačinjenom 29. jula 1914. godine, na dan kad je objavljen rat Srbiji. Toga je dana, naime, poslanik bečkog ćesara u Vatikanu obavestio papu Pija X (1835-1903 – 20. avgust 1914) o merama koje Monarhija (uz nemačku podršku “da bude rat… da Srbija mora biti masakrirana”) namerava da preduzme protiv Srbije, a papina saglasnost sa tim naumom sadržana je u žaljenju “zašto je Austro-Ugarska propuštala da kazni svog opasnog suseda na Dunavu… Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju”.

Na “liniji” pape Pija našao se i njegov naslednik Benedikt XV(1854-1914-1922) izjavom da “Srbi pravoslavni i Srbija ima da nestanu sa lica zemlje”, a može se smatrati sigurnim da su sa tom politikom bili saglasni i Englezi. Jer, samo pet dana pre ovog izveštaja, engleski radikalni list Mančester Gardijan prizivajući “divljaštvo na kome je zasnovana engleska kolonijalna moć” i parafrazirajući Karla Marksa, onoga u koga su se internacionalisti u Srbiji doskora kleli, pisao je da, “ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija”. A u danima dok je Srbija preživljavala svoju Golgotu (novembar 1915 – mart 1916), britanski stav prema srbskoj strani najbolje je “objasnio” njen ministar vojni Horejšo Kičener (1850-1916), rekavši da, “što se danas nalazite (Srbi – IP) u teškoj situaciji, sami ste krivi. Tvrdoglavo ste odbijali da Bugarskoj učinite koncesije… Radije ste hteli da svi izginete nego da Bugarima učinite ustupke”, Bugarima čije je trogodišnje “gostovanje” u Srbiji (od ulaska u rat 1915. do kapitulacije 1918) ostalo upamćeno “po zverstvima koje su činili gde god su kročili. Nemci su ubijali, a Bugari su se iživljavali… Nepobitno se može dokazati da nije bilo ubistava kojima nisu prethodila mučenja. Agonija žrtava bila je produžena i one bi završavale u strahovitim mukama… Imali su čak odred za silovanja”; tako je svedočio Arčibald Rajs (1875-1929).

Ako je Nemačka 1914. godine prepustila Austriji “prvu borbenu liniju”, ona je, u skladu sa dnevničkim zapisom Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (1821-1881) da su “zanesenost, oholost i beskrajna vera u svoju neograničenu moć opili sve Nemce – narod koji je retko pobeđivao, ali koji je, za divno čudo, često pobeđivan”, četvrt veka kasnije procenila da je “nastupio novi sjajan i značajan period u njenom razvitku”. I ne samo da se se u njoj pojavili “ponos i šovinizam, već se pojavila i lakomislenost u odnosu na čitavu Evropu”. U takvoj lakomislenosti, a veran sopstvenom uverenju da “sva dela imaju smisao, pa i zločin”, Adolf Hitler (1889-1945?) poručio je Nemcima izvan Rajha da “najmanje što možemo učiniti jeste da sprečimo dalji priliv slovenske krvi…. Mora se razviti posebna tehnika istrebljenja. Šta znači istrebljenje? Da li se pod tim misli na uništenje čitavih naroda? Naravno, tako će po prilici stvar ispasti. Ako imam snagu da bez ikakve griže savesti pošaljem u smrt cvet nemačke omladine, zar onda nemam pravo da uništim milione ove inferiorne rase, koja se množi poput gamadi. Ja ih neću sve poubijati, nego sprečiti da se množe, a zato ću muževe rastaviti od žena. – Ima više motiva da se jedan narod uništi sistematski i bez krvi. To će biti plansko uništavanje naroda. Jedna od najvažnijih zadaća nemačke politike u budućnosti biće ta da svim sredstvima spreči dalji porast slovenskih naroda”. Nije rekao, ali se podrazumevalo, njegov plan ticao se uništenja pravoslavnih Srba i Rusa.

I u tome Hitlerovom poduhvatu, Vatikan se držao isto kao i pred sam početak Velikog rata: njegova “ideologija” bila je okosnica ustaško-komunističkog sporazuma iz 1935. godine da će “zajednički, svim raspoloživim sredstvima… dok se ne slomi kičma srpstva i pravoslavlja”, uložiti trud u “uništenje svega što je srpsko i pravoslavno”. Drukčije nije moglo ni biti, budući da je na hrvatskom rimokatoličkom kongresu iz septembra 1900. bilo odlučeno da do 2000. godine sve u Hrvatskoj bude hrvatsko, a sve hrvatsko – rimokatoličko. Sastavni deo toga “projekta” bili su Jadovno i druge jame po Velebitu, Jasenovac, Prebilovci i bezdanice po Hercegovini, logor na Pagu, Glina, Sremska Mitrovica, Stari Brod na Drini, bezbrojna druga stratišta po krajevima na dohvatu ustaške “uljudbe”…

Mada ne treba zaboraviti ni madžarski doprinos svemu tome jer Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini, u svom saopštenju iz 1946. godine koje se tiče Bačke (objavljenom u knjizi Zločini okupatora u Vojvodini 1941-1944, Novi Sad 1946), u kome se Srbi uglavnom pominju kao Sloveni, piše i da je tokom madžarske okupacije bilo oko 280.000 “prisilno interniranih, hapšenih i zlostavljanih… od onog što je na majčinim njedrima, pak do najodraslijeg”, da su “žene i trudne majke okupatori bestidno silovali tako da su pobacivale utrobni plod… majke su silovane pred očima dece, a lepe i stasite devojke odvajali su na nepoznata mesta, odakle se više nisu vraćale”, da se “ubistva, pljačka i drugi oblici terora prilikom ulaska madžarskih trupa u Bačku i Baranju mogu se označiti i kao najgrublji vid denacionalizacije – kao genocid, jer su mu žrtve bile iz redova srpskog naroda na račun kojeg se želelo obezbediti nacionalna prevlast. Završetak te brutalne pacifikacije od strane operativnih okupatorskih jedinica označio je kraj ‘nužne’ vojne uprave, kada su vlast u svojim rukama držali područni vojni komandanti”. Postepeno, vlast je prelazila u ruke “redovne” vojne uprave, “koja će nastaviti sa denacionalizacijom… da bi taj proces, u narednom periodu, prerastao u mađarizaciju” podržanu madžarskom racijom po južnoj Bačkoj tokom januara 1942. godine.

Da Vas podsetimo:  TITO I DRAŽA – KO JE IZDAJNIK, A KO HEROJ?

Što se tiče “uništenja svega što je srpsko i pravoslavno”, komunisti su svojim “ratovanjem” po Srbiji 1941. “izdejstvovali” naredbu nemačke okupacione sile o streljanju sto Srba za jednog poginulog Nemca i pedeset za jednog ranjenog, koja je važila sve do septembra 1943. godine kada je đeneral Milan Nedić posetio Hitlera i ubedio ga da Nemci odustanu od te svoje naredbe. U prvom trenutku Hitler je rekao da su ga Srbi dva puta za srce ujeli – prvi put kada su odbili Trojni pakt, a drugi put kada su i posle kapitulacije napali nemačku vojsku – i treba streljati ne stotinu za jednog, već hiljadu za jednog. I rekao je da će, ako ga Srbi još jednom ujedu za srce, sravniti Srbiju jer je ona nezahvalna.

To, kao prvo, a kao drugo – valja imati na umu i onaj maločas pomenuti komunističko-ustaški sporazum kojim su obe strane preuzele “na sebe zajednički i sporazumno dužnost zajedničke borbe i međusobno pomaganje u svakom slučaju potrebe do postignutog cilja: raspadanje jugoslovenske države i svega što je srpsko i pravoslavno”. Otud i komunistička naredba od 5. februara 1942. godine, izdata “komandantima i političkim komesarima sa područja: Kolašina, Mojkovca, Berana, Bijelog Polja i Andrijevice, da odmah bez razmišljanja i traženja nekih dodatnih objašnjenja pod hitno organizuje napad na vasojevićko pleme jer su oni veliki – Srbi. Njih treba najstrožije kazniti ubijajući sve redom, sve za koga se zna da nije za našu ideologiju. Ne rukovodeći se na pol i starost, žene i djecu, ne pitajući nikoga za krivca. Kuće konfiskovati, a potom zapaliti, stoku zaplijeniti”.

Iz iste “kuhinje” potiče i Brozova naredba glavnom partizanskom štabu u Srbiji iz februara 1944. godine da, “kada budemo ušli u Srbiju, postrijeljati ćemo sve kulake i domaćine, a naročito industrijalce”, da će se “imovina velikosrpske buržoazije, poglavito industrijski objekti i tvornice” preneti u Hrvatsku i Sloveniju, da se “osobito strogo” mora ponašati “prema srpskom narodu, koji je, u više navrata pokazao neposluh i odanost monarhiji, koju mi želimo iskorijeniti”, te da “drugovi iz partizanskih odreda Srbije” moraju “pokazati veću strogost od drugih” i, na što im je posebno skrenuta pažnja jer je trebalo razbiti srbsku porodicu, delovati “oštro i bez sentimenata prema svojim rođacima i prijateljima, jer je opći cilj iznad svih naših emocija”.

U skladu sa postavljenim “općim ciljem” priređen je i partizanski Sremski front na kome je, kako piše istoričar Antun Miletić (1931), pobijeno oko 80.000 Srbčadi nedoraslih “do bojnoga koplja”, a možda i svih 180.000, koliko navodi pravni istoričar Novica Vojinović (1927- ? ) koji je, koliko je poznato potpisniku ovih redaka, prvi pomenuo komunistički genocid nad Srbima.

Desetak dana po ulasku u oslobođeni Beograd, to je opredmećeno Brozovom “preporukom” da se “mi u Srbiji moramo ponašati kao okupatori, Srbija nema čemu da se nada”. Bio je to znak da se po Srbiji razmahne revolucionarni teror, tako da se, prema nekim izvorima, Aleksandar Ranković mogao “hvaliti” da je od 1945. do 1951. godine u Srbiji postreljano 586.000 “narodnih neprijatelja”

Da se zaista radilo o genocidu neviđenih razmera, kazuje i jedan posleratni podatak Srbske pravoslavne crkve da je srbski gubitak tokom Drugog svetskog rata bio oko 2,400.000 duša, bez navođenja kolik je i čiji bio “učinak”; u celoj ondašnjoj Jugoslaviji, Nemci za “svoje” priznaju “svega” oko 300.000, ne samo Srba.

Genocid nad Srbima nastavljen je neposredno po okončanju ratnih operacija – kroz odluku o “unapređenju” svih srbskih rimokatolika u Hrvate i kroz razbijanje srbske nacije i stvaranje veštačkih nacija: maćedonske, crnogorske i muslimanske, a šiptarska manjina na Kosovu i Metohiji i madžarska u Vojvodini Srpskoj poslužile su kao izgovor za proglašenje autonomnih pokrajina, čime je tamošnjem srbskom življu, ali i Srbstvu u celini, obešen kamen o vrat, koga se on još nije uspeo osloboditi.

Posle 1948. godine, u skladu sa navedenim Brozovim obećanjem, brojni industrijski kapaciteti iz Srbije preneti su u zapadne “bratske” republike. Ta “dislokacija” po Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, čak i po Arbaniji, predstavljena je tada kao “bratska pomoć bratskim narodima”, ali se ubrzo pokazalo da je i to samo jedan od puteva ekonomskoga razaranja Srbije, posebno od trenutka kada je počela priprema za potapanje Srbije “pred opasnošću od sovjetske invazije”. U takvu “odbrambenu strategiju” normalan um ne bi mogao poverovati da se u Đerdapu još ne nalaze betonske platforme na kojima je bilo složeno četiri miliona kilograma trotila, čijom je eksplozijom trebalo da se pregradi Dunav, da voda potopi ni že srpske predele i tako “spreči invaziju”.

Poseban vid genocida nad Srbima predstavljao je rat protiv srbskog jezika i pisma, započet na srbskom obodu, u Južnoj Srbiji, u tek uspostavljenoj brozovskoj republici Maćedoniji, tako što je komunistička vrhuška pokušala da ubedi vodeće maćedonske političare i lingviste da “maćedonski” jezik zasnuju na latiničnom pismu, ne bi li Srbi, na taj način, bili “ubačeni u hrvatsko-makedonski latinički sendvič” i bili prinuđeni da i sami napuste ćirilicu. Pokušaj tada nije uspeo, ali je ta ideja ostvarena 10. decembra 1954. godine u “Novosadskom dogovoru” u kome je, pod ćiriličnim zaglavljem Matice srbske, u zgradi Pokrajinskog komiteta Komunističke partije u Vojvodini (tamo, za svaki slučaj, a ne u Matici srbskoj da nekom od okupljenih budućih potpisnika ne bi, iz čista mira, palo na pamet da odustane), u prisustvu brojnih neimenovanih partijskih rukovodilaca i “bezbednosnih struktura”, zapisano da je “narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan jezik”, da je “i književni jezik koji se razvio na njegovoj osnovi… jedinstven, sa dva izgovora, ijekavskim i ekavskim”, te da su latinica i ćirilica “ravopravne”. A Srbi koji su taj Dogovor potpisali, čak i oni iz Matice srbske, kao da nikada nisu pročitali ono što je stotinak godina ranije zapisao Teodor Pavlović (1804-1854), sekretar Matičin celu trećinu svoga životnog veka:

“Jezik, vera i narodnost, / Amanet ti Srbe, brate, / To sveto troje / To je izvor česti, slave i sreće tvoje”.

Koju deceniju kasnije, o uništenju “svega što je srpsko i pravoslavno” “brinuo” je i papa Jovan Pavle II (1920-1978-2005), Poljak, tako što je sredinom avgusta 1992. godine pozvao trupe Evropske unije i Severnoatlantskog saveza (NATO) na krstaški rat protiv Srba, budući da “Vatikan prema Hrvatskoj ima odnos iste pristrasnosti kao i prema Poljskoj i obe države i nacije smatra bedemom katoličanstva u borbi sa pravoslavljem”. Pa je početkom februara 1993. godine, u Listu engleske crkve objavljen tekst Kolina Berklija “Hrvati bez pokajanja”, u kome se kategorički tvrdi da je suština svih tekućih sukoba u Hrvatskoj u tome što “Hrvati ne žele da se pokaju zbog svojih ratnih zločina” u Drugom svetskom ratu, što je “katolička crkva Hrvatske u veoma tesnoj vezi sa zverstvima nad Srbima” i što je Hrvatska, uz Nemačku, jedina zemlja koja je za vreme Drugog svetskog rata izgradila sopstvene koncentracione logore, od kojih, najveći, Jasenovac, za Srbe “ima istu konotaciju koju Aušvic ima za Jevreje”. Sve to bila je “kulminacija slepog krstaškog rata sa ciljem da se iskoreni narod na koji su Hrvati gledali kao na jeretike i šljam. Ništa nije moglo da ih zaustavi”.

Ako zapadni fašikrati nisu tada poslušali papu, “iskupili” su se marta 1999. godine, kada je u neobjavljeni “bombastični” rat protiv Srbije sa čak stotinak hiljada više od sedam miliona (7,000.000) duša, krenulo podosta zemalja (osamnaest ili devetnaest) sa “jedva” 882,000.000 (osamsto osamdeset dva miliona) stanovnika, odnosno sto dvadeset pet (125) raznoraznih “zemljaka” na jednog Srbina. Da se uspelo u “pobedničkoj” nameri i od Srbije stvoren “prazan prostor” – ostalome svetu bilo bi “hrišćanski” objašnjeno da to nije bio genocid jer je taj besprimeran zločin imenovan kao “milosrdni anđeo”: dve trećine gađanih ciljeva bili su civilne prirode, bombardovana su hemijska i naftna postrojenja izuzetno opasna po živi svet (ne samo po žive Srbe), na Srbiju i Crnu Goru izručeno je približno petnaest tona osiromašenog uranijuma i neodređeno velika količina nuklearnog otpada – sve to sa nesagledivim posledicama…

Genocid u “domaćoj radinosti”

Ako sa razumevanjem prihvatimo genocidni trud dokazanih srbskih neprijatelja sa strane, među njima i onih koji su bili viševekovni ili višedecenijski okupatori (Austrija, Ugarska, Italija, komunisti – da se ovde ne bavimo Turcima, Bugarima, Grcima i Arnautima), nije suvišno zapitati se u čijem interesu deluje vlast u ovovremenoj Srbiji:

Da Vas podsetimo:  Šta je problem?

– Uporno se čuva komunistička podvala o “dvadeset i deset naroda, narodnosti, nacionalnih manjina, etničkih grupa i ostalih”, čega nema u belome svetu, da i ne pominjemo “pleće od žabe”, tako da Strategija nacionalne bezbednosti u Srbiji, kao svoj “sledeći interes” ističe “očuvanje nacionalnih manjina, njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta” – o Srbstvu ni govora. Kad je već tako, onda kao razložno treba prihvatiti činjenicu da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja “obezbeđuje nastavu na osam jezika nacionalnih manjina i realizaciju predmeta Maternji jezik sa elementima nacionalne kulture na 16 jezika /govora”. I to u vreme kad na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu uveliko deluje lektorat za nepostojeći hrvatski jezik “koji će značajno doprineti razvoju jezičkih kompetencija nastavnika koji sprovode nastavu” na već pomenutom nepostojećem hrvatskom jeziku, u Vojvodini i uopšte;

– U skladu sa rečenim komunističkim nasleđem, u Srbiji je oformljeno dvadeset i deset nacionalnih saveta, za sve i svakoga osim za Srbe (navodno većinski narod u Srbiji), te se i moglo desiti da pravosnažnom presudom jednog okružnog suda u Vojvodini Srbskoj budu potvrđeni “zakonitost rada… pokrajinskog sekretarijata (za propise, upravu i nacionalne manjine) i pravo na službenu upotrebu tradicionalnih naziva naseljenih mesta na jezicima nacionalnih manjina”. Srbija, tako, voljom svojih upravljača “na mala vrata” uvodi ugarsku okupacija Vojvodine Srbske, nalik onoj koja je postojala od 1941. do 1944, od 1914. do 1918, a bogami i onoj od koji vek ranije – čime se nagoveštava slom srbske nacionalne misli i nestajanje srbskog nacionalnog bića ne samo na ovom delu Srbske Zemlje. Ovo utoliko pre što je Nacionalni savet madžarske nacionalne manjine, sa sedištem u Subotici, poodavno, 2003. godine, na svojoj zvaničnoj “veb” prezentaciji objavio “Naziv naseljenih mesta u Vojvodini na madžarskom” (oko 380) – što će, u trenutku kada to takozvana međunarodna zajednica oceni prikladnim, madžarski imenoslov naseljenih mesta po Vojvodini Srbskoj poslužiti velikomadžarskim političarima kao nesumnjiv dokaz da je Vojvodina Srbska, u madžarskoj nomenklaturi Vajdasag Autonom Tartomany, izvorna madžarska zemlja, da su madžarski nazivi pojedinih mesta stariji od srbskih (neki od tih srbskih “mlađi” su od sto godina), da su Srbi u tim krajevima noviji narodnosni sloj (od juče, takoreći), te da to potvrđuju i “znanja” zvanične istorijske “nauke” u Srba o nedugoj srbskoj starini u Panoniji;

– Blagodareći teško shvatljivoj samovolji (ili zlovolji) nekvalifikovanog (nekompetentnog) zakonodavnog tela u Srbiji, srbski jezik i srbsko pismo (ćirilica, odnosno srbica), u srećna vremena osnovna obeležja srbskoga nacionalnog bića, dovedeni su do linije koja označava njihov nestanak: umesto da srbski jezik i ćiriličko pismo budu u Srbiji u obaveznoj upotrebi, i jedno i drugo svedeno je na “službenu upotrebu”, što znači da ćirilicu, jednim procentom ukupne “upotrebne” mase, čuvaju jedino retki stari pekari, krojači, limari, obućari… koji sebe, po navici, i dalje računaju u Srbe. Oni “ostali”, a njih je, po nesreći, bezbroj, prihvatili su stav o “dominaciji latinične kulture”, odnosno anticivilizacijsku podvalu o ništavosti srbske kulture i o nužnosti da se srbski narod odrekne svoje prošlosti u korist nekoga neimenovanog “novijeg kulturnoistorijskog i političkog” činioca (i verskog, naravno), prema receptu primenjenom još na Berlinskom kongresu 1878. godine, kad je Srbima priznato “pravo” na prošlost tek od Nemanjića;

– Još 1994. godine, Unesko je proglasio latinicu za pismo “hrvatskog jezika”, dok je srbskom jeziku ostavio ćirilicu. U skladu sa takvom “mudrošću”, određeno je da će knjige, knjižice i druge misaone radnje srbskih autora štampane latinicom, biti upisane kao “doprinos” hrvatskoj kulturi. Četrnaest godina kasnije, “hrvatski jezik” dočekao je “međunarodno priznanje”, tako što su “izmjenom postojećih troslovnih oznaka hrvatskoga i srpskoga jezika iz norme ISO 369-2 (sic!) u međunarodnu klasifikaciju jezika konačno uvedena dva potpuno razdvojena jezika, i to: hrvatski jezik s kodom hrv i srpski jezik s kodom srp. Dotad je za hrvatski jezik vrijedila oznaka src (Serbo-Croatina-Roman), a za srpski jezik scc (Serbo-croatianCyrillic) koje su oznake tretirale ta dva jezika kao jedan jezik… Odvajanje hrvatskoga od srpskoga jezika, iz norme ISO 6392-2 (sic!), prihvaćeno je odlukom od 17. lipnja 2008., koja će se početi primjenjivati od 1. rujna 2008., dok se oznake src i scc u postojećim zapisima ne će mijenjati retroaktivno. Ova je izmjena donijeta na zahtjev Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu uz pristanak Narodne biblioteke u Beogradu. Zahtjev je supotpisao i Institut za standardizaciju Srbije i Hrvatski zavod za norme u Zagrebu. Do ove izmjene ne bi došlo da zahtjev Nacionalne i sveučilišne knjižnice nisu poduprle i supotpisale spomenute ustanove iz Beograda”. “Hrvatski jezički kumovi” nalaze se, dakle, u antisrbskim institucijama u Beogradu: u Narodnoj biblioteci Srbije (s potpisom izvesnoga njenog upravnika koji će ostati najpoznatiji po tome što je početkom 2012. godine potpisao saopštenje nekakvog Foruma pisaca da “Republika Srpska nema budućnost jer je nastala kao genocidna tvorevina”) i u Institutu za standardizaciju Srbije, organu bez ikakve veze sa srbskim jezikom i srbskom kulturom, ali zato “dušebrižniku” za nekakve standarde “koji obezbeđuju uslove, specifikacije, smernice ili karakteristike koje se mogu koristiti kako bi se osiguralo da materijalni proizvodi, procesi i usluge odgovaraju svojoj svrsi”. Ne zna se ko je ove dve institucije ovlastio da, pored “živog” Instituta za srpski jezik u okviru Akademije nauka, navodno srbske, i njenog Odbora za standardizaciju, donose najsramotnije odluke ne samo o srbskom jeziku kao sredstvu opštenja, nego i o sudbini srbskoga nacionalnog bića (nebitno je kako bi one postupile da je takav potpis od njih tražen!), isto kao što se ne zna zbog čega mnogi “naučni” Srbi svoje radove objavljuju latiničnim pismom;

– Poštujući dokazano pravilo Nikole Pašića da su “zakoni pisani za naši protivnici”, već pominjano nekvalifikovano zakonodavno telo, da li sa svoje glave, “sa lude”, da li po nalogu nekoga “važnog” sa strane, na brzu ruku, “sve po ladu da ga ne poznadu”, pripremilo je zakon o rodnoj ravnopravnosti. Nije okolišilo, ono je odmah udarilo na jezik, ono što jednom narodu, posebno srbskom koga francuski slavista Siprijan Rober (1807-1865) zove “početni narod majka”, a njegov jezik “jezik-majka”, predstavlja životno obeležje – obele žje bez koga jedan narod i ne postoji. Zato je ne časeći ni časa, u skladu sa svojom nekvalifikovanošću, ali i kvalifikovanim antisrbstvom, u neku 17. tačku svoga rodnog zakona ono upisalo da “rodno osetljiv jezik… promoviše ravnopravnost žena i muškaraca i sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu”, a sve kako bi se u dosluhu sa nekom 6. tačkom “uticalo na uklanjanje rodnih stereotipa pri ostvarivanju prava i obaveza žena i muškaraca”, čime je srbskom narodu, u jasnoj nameri da mu se izmeni nacionalna svest, odjednom naneseno “rana sedamnaest”, toliko teških da ni “desnu u lijevoj” ne može nositi. Ipak, da bi rodnoravnopravna kreatura rodnoravnopravnog zakona dokazala nadmoć svoje nesuvislosti, ali i da bi prikrila sopstvenu genocidnu nameru, dva-tri dana po zvaničnom nametanju pomenutog zakona, u vidu najprostačkije uličarske sprdnje ponuđena je “saradnja” Odboru za standardizaciju srbskog jezika i Matici srbskoj jer “mi smatramo da su oni (u Odboru za standardizaciju i u Matici srbskoj – IP) naučnici, da su oni istraživači, izvanredni lingvisti, čuvari tradicije srpskog jezika i očekujemo ih u ministarstvu sa dobrim savetima, a na zadovoljstvo i žena i muškaraca u Srbiji”.

Mada, i “osmo svetsko čudo” nastalo je na “potrebi” da u Zemlji Srbiji sve imenice mogu imati pridev, ali upotreba te gramatičke forme jedino nije dopuštena “Srbiji” i “Srbinu”. Srbinu se, ako ništa drugo, može “pride(v)nuti” da je “nacionalista”, ni manje ni više nego “srpski”, što uvek treba čitati kao šovinista, odnosno neprijatelj svih “dvadeset i deset naroda, narodnosti, nacionalnih manjina i etničkih grupa u našoj opštini, ulici, u vidokrugu i šire”.

Sve u skladu sa namerom najnovijeg svetskog poretka da od Srbije načini prazan prostor, zemlju koja neće biti ni država ni nacija, a srbski narod pretvori u bezličnu masu otuđenu od sopstvenog istorijskog, kulturnog i ljudskog bivstvovanja i, naravno, s usađenom krivicom za navodni zajednički zločin protiv čovečnosti.

Prepoznaje li se sve to, naročito genocidne namere domaćih “majstora za prljave poslove”, vrtoglavom brzinom približuje se vreme o kome je pre dosta godina govorio Dragoš Kalajić (1943-2005):

Ako nekom Srbinu bude stalo do toga da ostane Srbin, preostaje mu samo da izbegne u Rusiju!

Manj ako nekome u međuvremenu ne padne na um da nešto priredi u obrnutom smeru.

Biće da je na ovo poslednje mislio onaj na samom početku ove knjižice pominjani Dejvid Bajnder, kad je napisao da “dugoročno gledano… NATO bi mogao da potraje još neko vreme, Evropska unija nešto duže. Ali, ja verujem da će Srbija sa svojom kućom nasred puta nadživeti i jednu i drugu grupaciju. Na kraju krajeva, preživela je i prethodna carstva”.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

izvor:http://borbazaistinu.rs

1 KOMENTAR

  1. http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocini.aspx
    „Не памти се злочин да би се злочин на злочин враћао, већ се злочин памти да се не би понављао!“ – народна пословица.

    Злочини који су нам учињени у 20. и 21. столећу су нас толико обогаљили и уназадили да су оставили несагледиве последице. Број Срба на Балканском полуострву је почетком 20. века био око 7 милиона. Почетком 21. века, број Срба је исти. Како је могуће да за 100 година не дође до значајног природног прираштаја у читавом једном народу, је питање које се логично намеће. За то време, у последњем столећу другог миленијума Срби као народ су нападнути чак четири пута: један балкански рат, два светска рата и један Отаџбински рат.

    У та четири рата наш народ је изгубио милионску популацију. Изгубио је прогрес друштва, људе који су били у најбољој животној доби, младе жене које су могле да рађају децу, убијана су мала деца која су касније могла такође да оставе потомство. Убијани су чак и старци који су били немоћни да се бране од џелата који су крвожедно насрнули на њих.

    У два светска рата много Срба је прошло голготу у концентрационим логорима, где су сурово мучени на најмонструозније начине, жене силоване, чак и девојчице; мушкарци понижавани… Дантеов пакао не може да се успореди са тортуром коју су прошли наши сународници у тим казаматима.

    Мада, нису се само монструозни злочини дешавали у логорима, напротив, то је само мали део приче о злочинима над Србима. Дешавало се да читаве србске породице буду убијене, заклане или пак спаљене у својим кућама. Једини њихов грех је био национа припадност и православна вероисповест. Бројна сведочанства говоре о томе.

    Овде доле у табели имате листу свих злочина над Србима које имамо у нашој архиви тј. бази података.

    Ако приметите да нешто недостаје, слободно допуните. Уколико нисте сигурни како то треба да изгледа, погледајте како су написани неки већ постојећи чланци о злочинима, па у складу са тим начелима пошљите нам такав чланак преко Контакт стране.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime